SRBIJA OD NEVLADINOG SEKTORA BIĆE FONDIRANA OD GLAVE DO PETEE-IZBORI MOGU DA POČNU
ALI DA SE NE ZABORAVI,KIJEV DOLE/KOSOVO I MET./KIJEV SA STRANE/KIJEVO U HRVATSKOJ/ KIJEV GORE/RUSIJA ,NARAVNO/...IMAL JOŠ...
BEOGRAD ,ZEMUN..I TAKO TO,VEĆ ZNAMO ,IMA IH...
I SAD SE PITAM U ČEM JE PROBLEM'
PA U TOME KO ĆE DA BUDE VLAST...JOJ ŠTO SAM GLUPA,NEMAM POJMA ,NIŠT OD POJMA S POJMOVNIKOM...
JER TAKOOOOOO?
AJD SAD
EDUCATION:
SVI SRBI SVETA - VODIC
Uvod
SVE SRPSKE SEOBE
Seobe su uvek bile neraskidivi deo srpske istorije. Narod cije je se ime prvi put na tlu danasnje Srbije pominje jos 822. a u Grckoj jos 610. godine doselio se na Balkan sa starim Slovenima. Sjurili su se iz severnih stepa na topli jug i probili sve do granica Azije. I danas u Judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save Osvecenog jerusalimskog, koji vodi monah Grigorije. Porazeni u sedmom veku Srbi su ostali da zive u okolini Soluna. Kako je zabelezio car Konstantin Porfirogenit po jednom narodu, verovatno najvecem i najacem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je i dobila ime Servija.
Bio je to, moze se danas reci, prvi veliki talas iseljavanja Srba sa severa Evrope na Balkan. Vladarski sin koji je doveo Srbe na prostor izmedju Dunava i planine Balkan, zapisano je u istoriji, umro je pre 680. godine. Tom rodu pripadali su se prvi srpski knezovi Viseslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir, koji su se pokoravali carevima Vizantije.
Kada su Srbi u devetom veku primili hriscanstvo zacela je njihova vera i kada je knez Vlastimir porazio bugarskog kana Presija, oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje prve srpske vojske i drzave na teritoriji Raske.
Prodor Turaka na Balkan i porazi Srba u bitkama sa njima pred kraj XIV veka, pokrenuli su drugi veliki talas iseljavanja srpskog naroda na sever, u Srem i Arad. U istoriji je, medjutim, ostala najvise upamcena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio Patrijarh Arsenije III Carnojevic u leto 1690. godine. Seoba je trajala cetrdesetak dana, a Srbi su naselili Budim i Sentandreju.
Rastrkan na prostoru od Ugarske do Grcke srpski narod, promoran da traga za golom egzistencijom, krajem XIX i pocetkom XX veka je opet krenuo u veliku seobu. Pored evropskih zemalja treci talas seoba zahvatio je sva tri americka kontinenta. Tada su se u SAD preko Kalifornije, na primer, useljavali ponajvise Srbi iz zapadnih krajeva, pre svega, Boke, Hercegovine, Like, Korduna, Dalmacije, Bosne i Vojvodine. Prema nekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je zivelo oko 20.000 Crnogoraca. Ova migracija Srba trajala je najduze, cak do pocetka Drugog svetskog rata.
Za vreme Drugog svetskog rata sa srpskih teritorija proterano je 260.000 lica, a posle rata po Evropi je rasuto 390.000 ljudi. Mnogi su se vratili kucama, mnogi su odlucili da ostanu u tini. Vecina ovih drugih imala je status politickih izgnanika. Bio je to cetvti talas iseljavanja Srba i Jugoslovena. Njihova glavna odredista za emigraciju tada su bile prekookeanske zemlje Argentina, Australija, SAD, Kanada i Velika Britanija. Ovog puta Srbi su u Ameriku ulazili preko istocne kapije u Njujorku.
Sredinom sezdesetih odlaskom srpskih radnika na privremeni rad u evropske metropole zapocinje peti talas i najmasovnijia seoba Srba. Za samo desetak godina broj jugoslovenskih tj. srpskih gastarbajtera u Zapadnoj Evropi popeo se na skoro pola miliona. Tako su Srbi nasli svoja nova utocista u Nemackoj, Francuskoj, Italiji, Svedskoj, Austriji, Svajcarskoj.
Osamdesete godine su potakle visoke strucnjake, njih desetak hiljada, poslovne ljude, umetnike, vrhunske sportiste i mlade talente da u vecem broju napustaju otadzbinu u nameri da svoje sposobnosti ili usavrse ili dobro napalete na svim kontinentima sveta. Takvi Srbi, ucesnici sestog talasa seoba, nasli su svoje nove domovine u Americi, Kanadi, Juznoj Africi, Spaniji, Francuskoj, Nemackoj, Australiji, Grckoj, Kipru, cak i SSSR-u.
Pocetak devedesetih, ali i pocetak novog rata na Balkanu, izazvao raspad druge Jugoslavije u kojoj je zivelo 9,5 miliona Srba i Crnogoraca. Kriza je izazvala i masovni egzodus jugoslovenskih i srpskog naroda. Sedmi talas iseljavanja zahvatio je 4,1 milion Jugoslovena i time i Srbe iz svih republika nekadasnje SFRJ, koji da bi izbegli stradanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini odlaze u dva pravca - ka otadzbini i ka tudjini.
Pored Srbije, Crne Gore tj. trece Jugoslavije i Republike Srpske iseljeni Srbi nalaze svoje utociste u Australiji, Novom Zelandu, SAD, Kanadi, Juznoj Africi, Nemackoj, Austriji, Madjarskoj, Norveskoj, Svedskoj, Danskoj, Italiji. Sankcije i ekonomska kriza potakli su tada i migraciju nezaposlenih i mladih ljudi koji su svoju bolju buducnost trazili, takodje, na Zapadu planete.
GDE ZIVE SRBI
Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata. To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Danas u citavom svetu ima ukupno 11,5 miliona Srba.
Najvise ih je u otadzbinskim zemljama: Srbiji - 7.0 miliona, Crnoj Gori - 600.000 i Republici Srpskoj - 1,5 miliona.
U srpskom rasejanju zivi oko 2,2 miliona Srba. Najvise ih je na na tlu Severne Amerike - oko 730.000. U SAD 600.000 i u Kanadi jos 130.000. I u drzavama Zapadne Evrope - 700.000. Ponajvise u SR Nemacka - 300.000, Austriji - 130.000, Francuskoj - 100.000, Svajcarskoj - 100.000, Velikoj Britaniji - 55.000, Skandinaviji - 70.000, najvise u Svedskoj - 35.000, zemljama Beneluksa - 20.000 i Italiji - 20.000.
Ruska Federacija ima oko - 15.000 Srba, u Grckoj ih je do - 8.000 i na Kipru oko 5.000.
U Hrvatskoj je, posle ankecije Republike Srpske Krajine i Sremsko-baranjske oblasti, ostalo oko 250.000 Srba. Od susednih zemalja Srba ima jos u Albaniji - 15.000, Makedonija - 70.000, Rumuniji - 50.000, Madjarskoj - 8.000 i Sloveniji - 60.000.
Daleke zemlje, takodje, naseljavaju Srbi, Australija ih ima oko - 150.000, Novi Zeland - 4.000, Juzna Afrika - 30.000, zemlje Treceg nesvrstanog sveta do - 30.000 i "Ostale" drzave blizu - 50.000 Srba.
KLUBOVI I ORGANIZACIJE
Srbi u rasejanju, zavisno od politike zemalja domacina, imaju trojaki status: nacionalne manjine, iseljenika i radnika na privremenom radu. Srpske manjine danas zive u susednim zemljama, iseljenici su, uglavnom u prekookeanskim drzavama dok se gastarbajteri nalaze, uglavnom, u zemljama Zapadne Evrope. U tim zemljama Srbima je zakonima dozvoljeno da se okupljaju i organizuju svoj rad na etnickom, patriotskom i humanitarnim principima. U dijaspori Srbi i pravoslavna crkva imaju oko dve stotine hramova. A prema podacima Saveznog ministarstva spoljnih poslova SRJ srpska dijaspora ima oko 700 svojih klubova, drustava i organizacija.
Argentina ih ima 14, a Australija 106. Najvise ih je u drzavi Novi Juzni Vels - 47 i u drzavi Viktorija - 26. Na petom kontinentu postoji desetak srpskih pravoslavnih crkava i dva manastira, Kalenic kod Kambere i Sveti Sava u Ilejnu kod Melburna.
U Austriji radi 65 "gastarbajterskih" organizacija. Najvise ih je u zoni Beca - 30, Salcburga - 18 i Volfsberga - 17. Belgija ima cetiri, a Luksemburg samo jedno udruzenje nasih radnika. U Danskoj ih je 7, a u Italiji samo 5. Od toga su dva crkvena, jedno u Rimu i drugo u Trstu, dok su institucije u Milanu pred pocetak gradjanskog rata ugasene. Norveska ima 3 udruzenja jugoslovensko-norveskog prijateljstva, a Holandija dvadesetak.
U Francuskoj radi 68 organizacija nasih radnika, od cega ih je najvise u zoni Pariza - 26 i Strazbura - 24. A u Svajcarskoj postiji 18 klubova. Najvise ih je oko Ciriha - 10 i Berna - 5. Nemacka kao zemlja sa najvecim brojem gastarbajtera ima 154 organizacije. U Stutgartu i okolini ih je najvise, cak 68, u Frankfurtu 29, Minhenu 28, Diseldorfu 24, Hamburgu 14, Bonu 7 i Berlinu 4. U Svedskoj, gde radi 95 nasih organizacija, najvise ih je u Stokholmu 18, Geteborgu 16 i Malmeu 8.
Sjedinjene Drzave Amerike imaju pedesetak nacionalnih iseljenickih organizacija srpskog karaktera. Najvise ih je u Klivlendu 15, Cikagu 12 i Njujorku 10. Tu je i devedesetak srpskih pravoslavnih hramova, od kojih su najpoznatiji manastiri Sveti Sava u Libertivilu i Gracanica u blizini Cikaga. Najstarija pravoslavna crkva u SAD podignuta je u Dzeksonu pre vise od sto godina.
U Kanadi postoji devedesetak srpskih organizacija i crkava. U nekim drzavama, kao sto su Novi Zeland, Juzna Afrika i Juzna Amerika po jedna ili dve. U Hrvatskoj postoje tri srpske organizacije i dve partije, u Sloveniji ij he osam, u Madjarskoj i Albaniji po jedna, i Rumuniji i Makedoniji po dve. Velika vecina njih odrzava redovne ili povremene kontakte sa otadzbinskim zemljama i pomaze svoj stari kraj.
Na zalost, ove srpske organizacije okupljaju oko sebe samo jednu petinu iseljenih Srba, tako da su cetiri petine Srba u dijaspori van srpskog nacionalnog bica prepusteni asimilaciji u tudjini. Namera ove knjige je, dakle, ne samo da registruje Srbe u dijaspori i njihove nacionalne i licne vrednosti vec i da potakne vecinu Srba u rasejanju da se vrate svojim nacionalnim korenima i matici zemlji. U novogodisnjoj besedi premijer dr Radoje Kontic je javno rekao da se srpska dijaspora u ovim teskim vremenima bolje i dostojanstvenije ponasala prema svom narodu nego li matica. Ta cinjenica pruza nadu da Srbi u rasejanju mogu pomoci svom narodu u otadzbini da prebrodi svoje teskoce i zajedno grade svoju buducnost.
Prekookeanske zemlje - SAD
SRPSKO OSVAJANJE AMERIKE
Prvi srpski doseljenici na americko tlo naseljavali su, pocetkom osamnaestog veka juzne drzave SAD, Luizijanu i Novi Meksiko, tada pod Spanijom i Francuskom. Zabelezeno je da je izvesni Jovan Miskovic boravio pet godina u ovim krajevima jos 1740. U Nju Orleansu srpski i grcki doseljenici, pravoslavci formirali su 1841. i svoju prvu parohiju. Sa otkricem zlata 1848. godine Srbi u vecem broju dolaze i u Kaliforniju. Tu su stizali srpski trgovci, lingvisti, moreplovci jadranske obale i Crne Gore - Bokelji, Dalmatinci, Crnogorci, ali i seljaci iz Hercegovine koji su postajali rudari i farmeri. Ovi Srbi su bili statisticki svrstani kao doseljenici iz "nemackih drzava", sve do 1860. godine. Rezultati popisa stanovnistva Amerike izmedju 1850. i 1880. godine ukazuju na zakljucak da je od milion lica iz "nemackih drzava", samo jedan odsto otpadao na Srbe .
U Americi danas zivi oko 700.000 Srba i Crnogoraca. Oni su se masovno doseljavali u SAD u pet velikih talasa. Prva migracija trajala je od pocetka XIX veka do Prvog svetskog rata. Daleko najveci broj Srba i Crnogoraca, oko 150.000 uselio se u SAD do 1914. godine. Bili su to uglavnom Srbi iz Austro-Ugarske i Crne Gore. Tada se ulazilo preko Kalifornije i prvi srpski doseljenici naseljavali su Los Andjeles, San Francisko i potom se lagano sirili prema kontinenalnom delu, ka Nevadi i Arizoni. U ovim gradovima Srbi osnivaju svoja prva nacionalna drustva, podizu crkvu i otvaraju, na zalost, i prva groblja. Drugi talas, od stvaranja Kraljevine Jugoslavije 1918. do pocetka Drugog svetskog rata zahvatio je manji broj srpskog stanovnistva jer su SAD uvele kvote za imigrante. Doselilo se stotinak hiljada Srba i Crnogoraca. Najvise ih je bilo u Pensilvaniji, Micigenu, Ohaju i Ilinoisu. Osnovan je tada u SAD niz srpskih politickih organizacija od Srpske narodne odbrane - SNO, Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava - SKKSS, do Jugoslovenskog narodnog pokreta - Zbor Dimitrija Ljotica.
Po zavrsetku Drugog svetskog rata 1945. zapoceo je treci talas useljavanja Srba i Crnogoraca u SAD, koji je trajao punih dvadeset godina. Do 1965. uselilo se oko 250.000 Srba, uglavnom, bivsih ratnih zarobljenika, izbeglica i raseljenih lica, protivnika komunizma u novoj Jugoslaviji, koja ima je davala status politickih emigranata. Prva organizacija koju su ovi srpski doseljenici bilo je Udruzenje boraca Jugoslovenske kraljevske vojske - UBJKV. Predsednik je bio kraljev general Miodraga Damjanovica. Tokom 1952. godine iz UBJKV su se izdvojili vojvoda Momcilo Djujic i vojvoda Dobrosav Jevdjevic, koji su osnovali Pokret srpskih cetnika Ravna Gora, odnosno Organizaciju srpskih cetnika Ravna Gora. Sediste im je bilo u Geri, a potom u Los Andjelesu i Cikagu, gde su stampali svoje listove "Srbija", odnosno "Srpske novine". Od 1958. i vojvoda Pavle Djurisic je stvorio svoj Pokret srpskih cetnika Ravna Gora i "Cetnicke novine" u Milvokiju.
Slobodan Jovanovic je u SAD osnovao Jugoslovenski narodni odbor (JNO) sa ciljem da objedini jugoslovensku emigraciju i iseljenistvo. Konstantin Fotic je u NJujorku 1947. formirao Srpski nacionalni odbor. Novi Srpski nacionalni odbor osnovan je 1961. godine. Za predsednika je izabran dr Milan Gavrilovic.
Kada je na prostorima SFRJ stasao srednji drustveni sloj, sastavljen od dobro situiranih porodica strucnjaka i intelektualaca, ali i uspesnih poslovnih ljudi, sredinom sezdesetih mnogi od njih su se odvazili da krenu u Ameriku ili na skolovanje i strucno usavrsavanje ili na posao. Taj cetvrti talas ekonomskih migranata trajao je od 1966. godine sve do kraja osamdesetih godina. Ti Srbi su naseljavali velike obrazovne i industrijske centre u Kaliforniji, zapadnoj Pensilvaniji, zapadnoj Virdziniji i istocnom Ohaju, podrucje Cikaga, severozapadne Indijane, Milvokija, Njujorka i Nju Dzersija.
Iz tog novog talasa mladih doseljenika i desnog krila SNO 1966. godine u Cikagu je stvoren Srpski omladinski pokret Otadzbina (SOPO). Pripadnici SOPO-a delovali su ilegalno i bez politickog programa. Clanovi SOPO-a bili su Nikola Kavaja, Stojiljko Kajevic, Zivota Ivkovic, Rados Stevlic, Relja Racic, Andrija Dimitrijevic. Vecina njih je 1975. godine u Cikagu formirala Srpski demokratski pokret sa ciljem da objedini politicku emigraciju. Lidera ove organizacije bili su dr Branislav i Miomir Stanisic. A njihov list "Srpska zora" je stampan u Cikagu.
Prema popisu stanovnistva SAD u 1990. godini, kao Srbi se izjasnilo 116.795 lica i kao Jugosloveni 257.994 lica, sto znaci da je u Americi registrovano oko 400.000 nasih ljudi. Procene strucnjaka za migracije su govorile da ih je jos najmanje 200.000 asimilisano i da su vec bili Amerikanci. Uznemireni albanskim secesionizmom na Kosovu i Metohiji, ali i uzbudjeni zbog radjanja politickog pluralizma u Srbiji i Crnoj Gori, nasi iseljenici 7. decembra 1990. u Klivlendu stvaraju prvu srpsku asocijaciju Sabor srpskog ujedinjenja. Ne dugo zatim u Pitsburgu se formira Srpska mreza (Srb Net).
Peti talas srpskog osvajanja Amerike zapoceo je raspadom SFRJ i izbijanjem 1991. godine gradjanskog rata na ovom delu Balkana. On je sa otadzbinskog tla podigao, pre svega, mlade ljude, skolarce i vojne obveznike, a potom strucnjake i porodice koje su bile prinudjene da idu u SAD trbuhom za hlebom. Njihova prva stanica u Americi bio je najveci srpski grad u inostranstvu Cikago, zatim Njujork, Klivlend, Milvoki, Detroit, Pitsburg, Los Andjeles, San Francisko. Najvise je bilo u Cikagu, preko 150.000, a najmanje u Atlanti, samo 150. Racuna se da je za poslednjih osam godina u SAD uslo jos oko trideset hiljada Srba i Crnogoraca. Novi srpski doseljenici formirali su u SAD i svoje nove organizacije, zavicajna udruzenja i humanitarna drustva, ali i svoje partije, kakva je bila Srpska demokratska stranka u Cikagu.
Srbi i Crnogorci u svojoj novoj domovini SAD iako mala etnicka zajednica, ostavili su vidljiv trag u americkom javnom zivotu. Mihailo Pupin i Nikola Tesla, kao Dzordz Cvijanovic i dr Brana Vidic postali su ugledni americki i svetski naucnici. Svetozar Stiv Pejovic je americki profesor ekonomije Univerziteta u Teksasu i rodjeni Beogradjanin, koji zivi u Dalasu. Miljan Vuksanovic se proslavio kao americki strucnjak i ekspert OUN za ekologiju, a dr Ranko Bon kao strucnjak NASA i profesor Masacutses univerziteta. Nikola Canak je bio clan Vrhovnog suda drzave Minesota, Roza Vujic je bila u Senatu drzave Kalifornija, Dzordz Vojnovic je guverner drzave Ohajo, Helen Delic Bentli iz Merilenda je bila clan Kongresa, dok je Milorad Rod Blagojevic iz Cikaga danas americki kongresmen.
U SAD zivi i radi oko cetiri i po hiljade srpskih masona. Masoni su se kod iseljenih americkih Srba pojavili, prema tvrdjenju publiciste Djordja Kosica iz Milvokija, jos 1880. godine. Od znamenitih Srba u dijaspori slobodni zidari su bili Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Nikolaj Velimirovic, Konstantin Fotic, Slobodan Jovanovic, Milan Gavrilovic, dr Uros Seferovic, dr Rajko Tomovic ili kako to napisa magazin "Serb World" - intelektualci, oficiri i ministri.
Petar Sabovic, doseljenik iz Kotora i biznismen iz San Franciska 1910. godine nije krio da je pripadnik bratstva slobodnih zidara, jer se fotografisao u svojoj masonskoj suknjici. Umro je od silikoze vrlo mlad, ali je ostavio potomke, koji su 1922. godine u Los Andjelesu sacekali i pozdravili Njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Pavla. Unuka Anita Sabovic-Rov je cak i za "Serb World" napisala reportazu o istorijskoj poseti srpskog duhovnog poglavara Americi. Najvise Srba masona u SAD ima tamo gde je i najveca koncentracija americkih slobodnih zidara, a i nasih iseljenika: u Pensilvaniji, Kaliforniji, Ilinoisu, Alabami i Viskonsinu.
Narodni heroji SAD bili su, prvi Rade Grbic, dobrovoljac Ratne mornarice 1906. godine, zatim Joko Mestrovic, Stanko Mainovic, Radovan Radovic, Petar Ratkovic i Josif Petrovic, svi heroji Prvog svetskog rata. Kongresne medalje casti za ratne zasluge dobili su Slobodan Duletic, Aleksandar Dzek Mandusic, Mihailo Cukelja, Maksim Bacovic Bac, Mic Oadz i Lance Sijan. Sanja Djerek, Zemunka, kajakaski sampion Jugoslavije za samo dve godine postala je najbolji podoficir Mobilne ronilacke jedinice americke armije. Americkoj javnosti pukovnik Micel Pejdz poznat je kao oficir koji je u Drugom svestkom ratu, braneci zapadnu demokratiju, ubuio u jednoj borbi vise od dve stotine japanskih vojnika. Po njemu je ta bitka i dobila zvanicno ime "Battle for Paiges Hill". Rodjen je 1918. godine u Carleroju, Pensilvanija. U cuveni Mornaricki korpus usao je 1936. godine. Sa odlicnim je prosao obuku na Paris Ajlandu, Juzna Karolina i krenuo na trnovit vojnicki put od redova do komandanta i direktora svih mornarickih skola u Japanu 1954. godine. Diplomirao je na Vojnoj skoli Kvantiko, Kalifornija, a oficirska iskustva je sticao u Filipinima, Kini, na Kubi, Gvatemali, Somalijskim ostrvima, Novoj Gvineji, Kejp Glosteru, Raselsikskim ostrvima, Japanu, Koreji i Vijetnamu. Za vojne zasluge u SAD dobio je Kongresnu medalju, Orden pomorske legije Valoza i orden Purpurno srce .
I posle odlaska u penziju Micel Pejdz je ostao aktivan u armiji, ali kao projektant minijatrurnih raketnih sistema. Dizajnirao je, na primer, raketni lanser od deset sanitimetara, koji ispaljuje rakete za osvetljavanje terena, kalibra 13 mm. Ovo oruzje je upotrebljavano u Vijetnamu 1967. godine. Pejdz je i autor knjige "Marinac po imenu Mic ", koja je stampana 1975. i govori o njegovim ratnim danima na Dalekom Istoku.
Dva americka Srbina dobila su Pulicerovu nagradu, Valter Bogdanic za novinarstvo, a Carls Simic za pesnistvo. Glumac Mladen Sekulovic, poznatiji kao Karl Malden, dobio je Oskara, kog imaju i reziser Piter Bodanovic i scenarista Stiv Tesic. U Holivudu pored filmskih zvezda Mile Jovovic, koja je igrala sa Brusom Vilisom, Lolite Davidovic partnerke Kevina Kostnera, Natalije Nogulic, Natase Pavlovic, Mire Furlan, Tima Rosovica koji je igrao u filmu "Roksana", poznat je producent Branimir Arandjelovic, Dragan Tanasijevic kao Den Tana, vlasnik cuvenog restorana "Tana".
U biznisu poznati su Milan Panic, Vilijam Jovanovic, Vilijam Salatic, Micel Bozic, Milan Puskar, Milorad Karakasevic, Milan Mandaric, Petar i Vera Gajic, Branko Tupanjac, Vlado Bjelopetrovic, Slobodan Pavlovic, Miroslav Djordjevic i mnogi drugi.
I u sportu americki Srbi su usli u legendu zahvaljujuci Pitu Maravicu, najboljem amaterskom kosarkasu i Vlade Divcu, gorostasu u NBA. Velibor Bora Milutinovic je kao trener fudbalera doveo reprezentaciju SAD u svetski vrh, a Predrag Preki Radosavljevic kao igrac ih je uveo na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Mica Kabanica je bio predsednik Fudbalskog saveza drzave Viskonsin i SAD, a Ljubisa Vasilic najbolji trener i clan Kuce uspesnih. U ragbiju su afirmisani Dzim Mandic, Norm Bulajic, Pit Stojanovic, zatim Ed Obradovic, Dzim Obradovic, Pit Lasetic, Sem Jankovic i drugi. Bejzbolu su igrali Pit Vuckovic, Eli Grba, Nik Strincevic, Volt Dropo, Dzon Vukovic i Pol Popovic. Bil Vukovic je bio reli vozac, a Ika Panajotovic prvak u voznji motora na talasima Pacifika. Svetozar Marinkovic je ucitelj tenisa, poznatiji kao novi muz glumice Robin Givens i bivse zene Majka Tajsona.
U medjuvremenu, od kako je u matici zaziveo politicki pluralizam i od kako je skinuta zabrana dolaska emigranata, dosta veliki broj iseljenih Srba, narocito iz Amerike, vraca se svom starom kraju. Neki kao penzioneri, a neki kao poslovni ljudi. Medju njima su, na primer, dr Vlada Petric, profesor sa Harvarda, arhitekta Ilija Gligorijevic, pisac Dimitrije Mita Djordjevic, profesor Nikola Moravcevic, major Nikola Kosic, Milutin Bajcetic, Zivota Ivanovic, Nikola Kavaja, Bosko Radonjic, nacionalni aktivisti, zatim dr Radmila Milentijevic, dr Jovan Deretic, dr Vladimir Tomovic, pevacica Sladjana Milosevic. A takav plan ima i Slobodan Pavlovic, graditelj Pavlovica mosta na Drini i crkve u selu Popovi.
BEOGRADjANI U SAN FRANCISKU
Ne moze tacno reci kada i gde su se prvi put Srbi doselili u Kaliforniju, jer ne postoje pisani tragovi o prvim srpskim iseljavanjima u SAD. Pretpostavlja se, naime, da je na dubrovackim brodovima koji su plovili do americke obale jos tokom XVIII veka, medju mornarima, bilo i Srba iz Dalmacije, Boke i iz Pastrovica. Pojedini americki dokumenti govore, medjutim, da je prvi srpski useljenik stigao je u Ameriku tacno pre 183 godina, septembra 1815. Bio je to Djordje Sagic, rodjen u Austro-Ugarskoj 30. aprila 1795. godine od roditelja Srbijanaca koji su dosli u talasu velike seobe Srba pod pritiskom Turaka. Nakon smrti oca, Djordje iz rodnog Stonog Beograda u danasnjoj Madjarskoj dolazi u Sremske Karlovce, gde pohadja gimnaziju i stice "klasicno" obrazovanje, uceci - pored ostalog - nemacki, grcki i latinski. Sa osamnaestom presao je u Srbiju, 1813. godine, gde se prikljucio ustanicima u borbi protiv Turaka. Ucestvovao je u borbi za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, Sagic bezi u Austriju. On je proveo dve godine lutajuci duz Dunava, kao trgovac. Tako se 1815. godine u Hamburgu ukrcao na brod za Filadelfiju. Njegovo stupanje na tlo Amerike, zato jer je zvanicno bilo registrovano, uzima se kao pocetak novije seoba Srba u Ameriku.
U novoj zemlji Djordje je dobio novo ime Dzordz Fiser. Za sezdeset godina zivota Fiser je postao vrlo ugledan Amerikanac. Uvrscen je u red istaknutih pionira u Teksasu. Fiser je proveo dvadeset godina u Meksiku i Teksasu. Kasnije je postao jedan od vidjenih ljudi Hjustona, kao trgovac i advokat. Kada je Kalifornija ustupljena SAD, u vreme zlatne groznice, Fiser se seli u San Francisko gde je postao sekretar zemljisne komisije. Do svoje smrti 1873. Dzordz Fiser je bio je i sudija, a i pocasni konzul Grcke u San Francisku. Sahranjen je u San Francisku. Najvaznije je, medjutim, da je Djordje Sagic prvi u Kaliforniji osnovao malu koloniju srpskih doseljenika, koja je okupljala i znacajan broj Hrvata, uglavnom iz Dalmacije i sa jadranskih ostrva.
Pioniri male srpske kolonije u San Francisku sredinom proslog veka bili su Bob Konjevic, Ilija Celovic, Pera Vukotinja, Jovan Catovic, Stevan Davidovic. Najbrojniji i najpoznatiji zitelji San Franciska bili su tada clanovi familija Ljepava, Mandic, Lucic, Ljubibratic, Davidovic, Lepetic i Kosic. Prva mesta srpskog okupljanja bile su kafane, koje su imale americke nazive. Jedna od poznatijih bio je, na primer, "Bakingem kafe". Danas u centru grada postoji restoran "Tadic". Godine 1864, kada je nekoliko pravoslavnih hriscana u San Francisku osnovalo Grcko-rusko-slavonsko pravoslavno dobrotvorno drustvo, u kome su Srbi cinili vecinu, sa ciljem da osnuju pravoslavnu crkvu u gradu, Dzordz Fiser je postao veoma istaknut clan. On je bio, isto tako, clan i prvi predsednik Ruskog i panslavenskog dobrotvornog drustva osnovanog u San Francisku 1857. godine.
Godine 1880. u San Francisku je osnovano i Prvo uzajamno dobrotvorno drustvo Srba u Americi. Njegov prvi predsednik bio je Lazar Jovovic poreklom iz Herceg Novog. Bilo je tu i Srpsko-crnogorsko literarno i dobrotvorno drustvo "Njegos". Tradiciju ovog prvog danas nastavlja predsednik Milorad Golubovic, a drugog predsednik Jefto Davidovic, potomak Pastrovica. Oni brinu o kulturnom zivotu kalifornijskih Srba, ali i vecnom miru srpskih pionira na groblju koje se zove Kolma. Na groblju Kolma starom u San Francisku, gotovo, sto godina Srbi su udruzenim snagama podigli pravoslavnu kapelu, koju je oslikao Aleksandar Dzigurski, sigurno najpoznatiji srpski slikar u SAD.
San Francisko je bio do polovine ovog veka duhovni i kulturni centar Srba u Americi. I prve srpske novine stampane u Americi javljaju se bas u San Francisku 1893. godine. To su "Srbin Amerikanac", koje je uredjivao Bozo Gopcevic, i "Sloboda", ciji je urednik bio Spiro Radulovic iz Boke Kotorske. Danas se izdaje casopis "Njegos " i Bilten Sabora srpskog ujedinjenja. I prva srpska pravoslavna crkva Sveti Sava u Americi sagradjena je u zaledju San Franciska, 1894. godine u Dzeksonu. Najvecu zaslugu za gradnju crkve imao je otac Sebastijan Dabovic, inace, prvi srpski svestenik rodjen u Americi, u San Fransisku, 1863. godine. Donator crkve bila je lokalna rudarska kompanija "Canada Co." a osnivaci Srpske pravoslavne crkve, pored oca Sebastijana Dabovica, bili su Milan Kurilic, Milos Dragulovic, Savo Lakonic, Simo Dragomanovic, Todor Kurilic, Risto Kurilic, Nikola Dragulovic, Tripo Vasiljevic, Savo Savic, Andrija Vuckovic i Tripo Kurilic. Srpske crkve su kasnije nicale svuda po SAD, ponajvise na istoku, gde su se Srbi sve vise nastanjivali. Danas na tlu severne Amerike ima 94 crkve i cetiri manastira. Crkva Sveti Sava u Dzeksonu i dalje radi. Pre pet godina proslavila je stogodisnjica njenog postojanja. Pri crkvi se nalaze i Misija Svetog Save i Omladinski srpski kamp, u kome potomci nasih iseljenika uce maternji jezik, nacionalnu istoriju i srpske obicaje. U regionu San Franciska imam osam parohija, tri crkve i oko hiljadu registrovanih parohijana, koje predvodi prota Dusan Bunjevic iz crkve Sveti Jovan Krstitelj u San Francisku.
Americki popis iz 1980. godine pokazao je da u Kaliforniji ima 63.442 nasih doseljenika. Naseljeni su na prostoru dugom preko sest stotina milja od San Dijega preko Los Andjelesa do San Franciska. Pre ravno devedeset godina u San Francisku je bilo samo dve hiljade Srba i Crnogoraca.
San Francisko sa okolinom danas ima desetak hiljada srpskih doseljenika. Nastanjeni su u samom gradu, potom u Oklandu, dolini Napa, i na jugu u Santa Klari, San Hozeu, Saratogi i Montereju. Druga generacija srpskih doseljenika stigla je posle rata, uglavnom, iz ratnog zarobljenistva ili iz otadzbine kao politicki emigranti. Treca je pristigla za ocevima pedesetih, a cetvrta sezdesetih godina kao ekonomski migranti. Novi peti talas srpskog useljavanja u San Francisko zapoceo je devedesetih, nakon, izbijanja novog rata u Jugoslaviji. Za razliku od ranijih godina, kada su pristizali odrasli, vec formirani ljudi, sa slabim znanjem engleskog jezika, ovog puta nam dolaze mladici i devojke, skolovani i strucni ljudi. Kako znaju engleski i brzo nalaze posao, malo njih trazi pomoc srpske zajednice, pa se odmah i ne ukljucuju u srpski etnicki zivot. Sve dok ne pocnu da se zene, radjaju decu, stvaraju kumstva, tada se pojavljuju u srpskoj crkvi i pocinju da dolaze na srpske sabore.
Za San Francisko kazu da je najlepsi i naduhovniji americki grad, jer je steciste intelektualaca iz citavog sveta. U njemu se krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih rodila ideja o stvaranju jedne nove svesrpske organizacije, koja je dobila ime Sabor srpskog ujedinjenja. Njeni idejni tvorci, ali i organizatori bili su Beogradjani, otac i sin, Dragoslav Djordjevic, profesor istorije i srpskog jezika iz Montereja i Miroslav Djordjevic, bankar iz San Franciska. Zvanicno, Sabor srpskog ujedinjenja je osnovan na kongresu u Klivlendu, 7. decembra 1990. godine. Ovom osnivackom skupu prisustvovalo je oko 350 delegata iz citavog sveta, koji su zvanicno bili predstavnici svoje baze od najmanje deset clanova. Za predsednika Sabora srpskog ujedinjenja u Klivlendu je izabran Miroslav-Majkl Djordjevic, biznismen iz San Fransiska, za sekretara Momcilo Tasic iz San Franciska, a za potpredsednike Milos Milenkovic iz Klivlenda, dr Nikola Nik Petrovic iz Meksiko Sitija, Majlo Popovic, Ron Radakovic, Dusica Babic-Protic, dr Dejan Markovic i Nadezda Rakic iz Cikaga.
Prvobitni zadatak ove asocijacije je bio ujedinjenje i okupljanje svih Srba sveta oko programa finansijske pomoci mladim srpskim intelektualcima u obrazovanju, a potom i uspostavljanje sirih ekonomskih i kulturnih veza s otadzbinom. Sa zaostravanjem situacije na Balkanu, a posebno nakon raspada SFRJ i izbijanja gradjanskog rata ciljevi ove asocijacije su se umnogome promenili. Pored ujedinjenja Srba u dijaspori sa Srbima u matici Srbiji, glavni pravci delovanja su bili zastita i zastupanje srpskih interesa u americkoj administraciji i medijima, kao i organizovanje humanitarne pomoci srpskim rodoljubima i izbeglicama.
Sabor srpskog ujedinjenja je registrovan kao iseljenicka kulturna asocijacija, u kojoj je clanstvo doborovoljno i zbog neprofitnog karaktera oslobodjeno placanja poreza na sve finansijske rashode. Asocijacija okuplja srpske iseljenike svih uzrasta, bez obzira da li su vec clanovi nekih organizacija i ima svoje odbore sirom SAD, Kanade, Australije, Velike Britanije i Zapadne Evrope. Za osam godine postojanja broj clanova i simpatizera Sabora srpskog ujedinjenja, koji je promenio ime u Kongres srpskog ujedinjenja (KSU) je narastao cak na dvadesetak hiljada, a broj regionalnih odbora na dvadeset. Pored Centralne kancelarije KSU u San Fransisku, koju vodi Jelena Kolarovic, postoji i Srpska kancelarija u Londonu, koju vodi Radomir Putnikovic, a u Srpskoj kancelariji KSU u Beogradu direktor je Slavka Draskovic-Jovanovic.
Na poslovima politickog marketinga Kongres srpskog ujedinjenja u SAD izdaje na engleskom i srpskom bilten "Glas Kongresa", koji se stampa u San Francisku i Beogradu. Urednici su Jelena Kolarovic i Slavka Draskovic-Jovanovic, dok je urednik programa KSU na Internetu (www.suc.org) Nenad Vukicevic, Jagodinac iz San Franciska.
Za osam godine rada Kongres srpskog ujedinjenja je odrzao osam konvencija u Klivlendu 1990. godine, u Cikagu 1991, u San Dijegu 1992. i Njujorku 1993. Detroitu 1994. San Francisku 1995. Milvokiju 1996. i Pitsburgu 1997. godine. Na tim svesrpskim saborima u dijaspori iznesena je i utvrdjena srpska strategija i metodi njenog predstavljanja u zapadnom svetu. Kongresima su prisustvovali i ugledni americki politicari Dzim Mudi, Helen Delic-Bentli, Bil Barton, novinari Stiv Pleter, Piter Brok i Zak Merlino, profesor Radza Tomas i clanovi dinastije Karadjordjevic, princ Aleksandar II i princeza Katarina. Rad Sabora srpskog ujedinjenja podrzava i Srpska pravoslavna crkva u Americi i Srbiji, a i mnogi srpski intelektualci i politicari. Za predsednike ove asocijacije birani su Miroslav Djordjevic, dr Nikola Nik Petrovic, Dzon Delic i dr Vojin Joksomovic. Naredni deveti Kongres srpskog jedinstva zakazan je u Vasingtonu, krajem septembra 1998. godine.
U prolece 1991. godine posebna delegacija od dvadesetak clanova ovog srpskog kongresa, predvodjena tadasnjim predsednikom Miroslavom Majklom Djordjevicem posetila je Srbiju, Bosnu, Krajinu i Kosmet i razgovarala sa vodecim licnostima srpskog naroda. Rezultat te posete je bila Bela knjiga o Srbima, u kojoj su date analize i zakljucci o situaciji u otadzbini, ali i o vrstama pomoci koju mogu dati Srbi u dijaspori. Tim povodom, Kongres srpskog ujedinjenja je na svojim kongresima usvojio nekoliko politickih rezolucija u kojima se javno osudjuju antisrpski stavovi u medjunarodnim institucijama i medijima, genocid nad Srbima u Bosni i Hrvatskoj i daje podrska pravu na samoopredeljenje srpskog naroda u bivsoj BiH i bivsoj Republici Hrvatskoj, kao i procesu demokratizacije u SRJ.
Na kongresu u Njujorku, oktobra 1993. godine, posebno je od OUN zahtevano ukidanje sankcija prema SRJ i povecanje humanitarne pomoci Srbiji i Crnoj Gori, kao i Srbima u krajinama. Tada su formirani i posebni komiteti KSU za skidanje sankcija i za humanitarnu pomoc, cije je vodjstvo bilo povereno dr Vojinu Joksimovicu i princezi Katarini Karadjordjevic. U Americi se zahvaljujuci KSU obrazuje sezdesetak mladica i devojaka iz Otadzbine, koji bi posle studija trebalo da se vrate natrag da pomognu razvoju srpske nauke i privrede. Otvorena je, takodje, i mogucnost jacanja ekonomske saradnje samog Kongresa srpskog ujedinjenja i njegovih clanova sa privrednicima u otadzbini.
Posebnim zalaganjima predsednika Miroslava Majkla Djordjevica iz San Franciska i njegovih saradnika, KSU je ostvario i odredjene kontakte, ali i uticaje u americkom politickom vrhu. Majkl Djordjevic je govorio u americkom Kongresu. Naime, gospodin Djordjevic je u spoljnopolitickom komitetu Predstavnickog doma opsezno i vrlo objektivno objasnio bosanski problem, kao "problem iz pakla" podvlaceci da "politika koju Sjedinjenje Drzave vode prema Srbima nije samo kontraproduktivna vec i duboko neprincipijelna i ne pristaje velikoj americkoj naciji i njenoj istorijskoj demokratskoj tradiciji". Tom prilikom je predlozio Komitetu resenja koja bi bila prihvatiljava za rasplet bosanskog sukoba i ukidanje sankcija protiv Srbije i Crne Gore. Organizovao je desetak javnih tribina u americkim medijima o Srbima i dvadesetak demonstracija u Los Andjelesu, Njujorku, Cikagu, Vasingtonu i slanje oko pet hiljada protestnih pisama predsedniku Bilu Klintonu i uglednim americkim senatorima i kongresmenima. Tokom 1998. delegacija Kongresa predvodjena sa predsednikom dr Vojinom Joksimovicem posetila je Vasington i u politickom vrhu SAD lobirala za srpsku stvar.
Nevolje koje su u ovom balkanskom ratu zadesile srpski narod nisu ostavile ravnodusnim Srbe iz San Franciska. Mnogi od njih su se ukljucili u rad postojecih srpskih organizacija "Dusan Silni", Kolo srpskih sestara, Srpsku narodnu odbranu, Srpski fond Krajina, Americko-srpski zenski blok i Vizantijska alijansa. Njihovi celnici su Petar Lucic, Vera Davidovic, Milan Medan, Luka Milosevic, Miroslav Djordjevic, otac Radmilo Stokic, Mirjana Samardzija, Desa Tomasevic-Vekman i Mirjana Misic. Udruzenje Crnogoraca Amerike vodi inzinjer, sahista i biznismen Blazo Sredanovic. A na celu najuspesnijeg humanitarnog drustva "Srpski dobrovoljci" nalaze se Bogdan Supica i Gordana Petrovic.
Njihov cilj je da pomazuci srpski narod u otadzbinskim zemljama, pomazu i sebi i svojim potomcima, jer se bore za kutlurni i etnicki opstanak Srba na Balkanu, i u Americi i u svetu. Trenutno su srpski aktivisti iz San Franciska ukljuceni u borbu za otkrivanje ratnih zlocinaca i izvodjenje na Haski tribunal muslimanskih i hrvatskih komandanata i oficira, koji su u Bosni, Krajini i Hrvatskoj pocinili genocid nad Srbima. Prilikom poslednje posete tuzioca Ricarda Goldstona u San Francisku urucili su mu dosije Tarcin, sa podacima o stradanjima Srba u logoru "Silos ". Na osnovu dokaza i svedocenja prikazanih u tom izvestaju Haski sud ce uskoro podici i krivicne prijave protiv muslimanskih i hrvatskih ratnih zlocinaca.
Nekolicina Srba iz San Franciska formirala je 1994. godine kulturni fond "Studenica" koji pomaze skolovanje srpskih studenata iz otadzbine u SAD, sa ciljem da se potom vrate natrag u srpske zemlje i pomognu razvoj svog zavicaja. Ovog leta 1998. godine fond "Studenica" ce u Srbiju da posalje prvu grupu od pedesetak srpskih momaka i devojaka iz Amerike, da u zemlji svojih predaka uce maternji jezik, kulturu i obicaje.
Ziveti u Kaliforniji, a posebno u San Francisku znaci biti uspesan i cak imucan gradjanin SAD. Tamosnji Srbi uspevaju da izdrze sva iskusenja koja donosi jedan od najlepsih, ali i najskupljih gradova Amerike, jer se bave poslovima koji donose pristojne prihode. Jefto Davidovic je, na primer, kao inzinjer dugo godina radio u "Pan Amerikenu", a njegova supruga Vera je bila predstavnik modne kuce "Evlon" za Kaliforniju. Danas zive u najelitnijem kvartu, u kuci koja vredi do dva miliona dolara. Djordje Kolarovic je vinar i trgovac, poznat po svojim "Napa" picima. Miroslav Djordjevic je vlasnik velikog osiguravajuceg drustva za javne radove u Americi. Toni Mandaric je vlasnik lanca prodavnica bicikla. Milorad Karakasevic je poznati vinar. Milorad Golubovic je direktor u avionskoj kompaniji "Linton industri", a inzinjer Milan Glumac je proizvodjac rashladnih uredjaja i elektronike. Vecina njih su Beogradjani. Svi ovi ljudi su spremni da ulazu svoj kapital u perspektivne projekte u otadzbini. Jefto Davidovic ima kucu u Petrovcu na moru i planira da u njoj otvori americku prodavnici i kafe restoran. Djordje Kolarovic zeli da uvozi i prodaje srpska vina, a Miroslav Djordjevic da otvori na Terazijama u Beogradu prvu Americko-srpsku banku.
Pripadnici mladjih generacija, koji su iz Srbije dosli sa diplomama elektroinzinjera i kumpjuterskih tehnologa usli su u cuvenu Sulikonsku dolinu i stekli radom zavidan ugled. Najpoznatiji nas covek u Silikonskoj dolini je inzinjer Milan Mandaric, koji je u San Francisko dosao iz Engleske. Rodjen je u Beogradu. Ima tri fabrike za proizvodnju kompjutera u SAD i Evropi. Veliki je srpski patriota. Pomaze u prikupljanju sredstava za humanitarni fond "Covekoljublje", zainteresovan je za gradnju nase nove crkve u Saratogi, kao i za veca finansijska ulaganja u otadzbini. Svojevremeno je bio vlasnik FK "Standard" iz Lijeza. Nedavno je bio u Beogradu na razgovorima oko otvaranja fabrika kompjutera u Srbiji. U zimu 1998. sediste svoje kompanije "Sanmina" preselio je iz Kalifornije u Floridu.
Pored Mandarica u elektronici i kumjuterskoj industriji uspesno rade i Nenad Vukicevic, dr Radmilo Bozinovic, dr Srba Jovic, Dragan Popovic, Mirko Voinovic, Branko Janjic, Dragan Grgic. Svi oni su raspolozeni da pomazu rodni kraj. Trenutno najvise rade na uspostavljanju srpske kompjuterske mreze u Americi i na njenom spajanju preko Interneta sa Jugoslavijom. Ovi mladi ljudi u kompjutersku mrezu SAD ubacuju najnovije podatke o Srbima i srpskim drzavama, ne bi li na taj nacin demantovali lazi koje su muslimani i Hrvati posejali u informativn-komjuterski sistem sirom sveta.
U pozoristu i filmskoj industriji, koja je skoncentrisana u Kaliforniji, ima Srba. U San Francisko cesto dolaze i glumice Lolita Davidovic, Mila Jovovic i Deniz Hejl. I one su poreklom Beogradjanke. Deniz Hejl je Beogradjanka, zapravo Danica Radosavljevic, svojevremeno zena milijardera Djuzepe djigante, slavnog Vincenta Minelija i maceha Lize Mineli, napokon zena pokojnog Prentisa Koba Hejla. U filmskom svetu je poznata kao carica San Franciska, jer su joj svi pametni, lepi i imucni muskarci Kalifornije dolazili na noge.
Uvek kada imaju priliku ovi umetnici pomazu srpske akcije, a cuveni Karl Malden, svakog leta gostuje u Omladinskom kampu u Dzeksonu, jer zeli da nasi mladi Amerikanci postanu i ostanu Srbi. Svetska priznanja za svoju umetnost u San Francisku dobijali su i mladi Beogradjani, gitaristi Dusan Bogdanovic i Miroslav Tadic. Oni su danas profesori na Umetnickoj akademiji u San Francisku, odnosno Kalifornijskom institutu za umetnost u L.A. Jasmina Bojic, nekadasnja novinarka TRV Beograd afirmisala se kao predavac slavistike na Stenford univerzitetu, ali i kao profesor evropskog filma. Postala je i clan zirija Filmskog festivala u San Francisku za dokumentarni program, a sama je 1995. godine snimila dokumentarac "Istina u zasedi" o nezavisnim medijima u SFRJ. Bojan Knezevic, bariton je u Operi San Francisko zapoceo svoj put ka internacionalnoj karijeri i slavi.
SRBI U LOS ANDJELOSU
Na zapadnu kapiju Amerike i u jedan od najlepsih gradova sveta Los Andjeles doslaci pristizu, uglavnom, iz dva pravca. Oni iz daleka, a oni iz susedstva, stizu brodovima, podzemnim kanalima, kamionima, gumenim camcima i peske iz Meksika i sa Kube. Mi Evropljani u ovaj grad andjela, sirok dve stotine kilometara, dolazimo danas najcecse preko istocne kapije u Njujorku ili Cikagu, avionima. Prosla su vremena kada su Crnogorci, Bokelji, Pastrovici, Hercegovci i po koji Srbijanac sa Tihog okeana osvajali jug Kalifornije brodovima. I nekada i sada tamo se islo trbuhom za hlebom, ali se sad umesto golih ruku nudi mudra glava. Tokom jeseni 1995. u Los Andjelesu je preminuo stogodisnji Marko Radosinovic, dicni Crnogorac koji je svoj zivot i svoje porodice u americkom blagostanju podigao radeci sedamdeset godina, prvo kao prodavac, a potom kao proizvodjac mleka. Beogradjanin Miroslav Tadic otisao je osamdesetih u Los Andjeles da studira klasicnu gitaru, a vec deset godina radi kao profesor na Institutu umetnosti Kalifornije. Sad on Amerikance uci kako se na zici sviraju Bah i Betoven. Na najpoznatijim kalifornijskim akademijama u Los Andjelesu danas radi tridesetak srpskih profesora i naucnika, od kojih dr Pero Simic, dr Milos Ercegovac, dr Mita Djordjevic, mr Ljibisa Stevanovic, mr Milivoje Brkovic, mr Jakov Saizovic, mr Dragoljub Popovic i mr Ivan Radivojevic imaju visoku reputaciju i kao Amerikanci i kao Srbi. Oni su naime, od 1991. osnivaci i clanovi Srpske informativne-elektronske mreze u Kaliforniji.
Kalifornija je poslednjih godina postala steciste strijih i mladjih generacija srpskih doseljenika. Svoje staracke dane u San Markosu provodi i vojvoda Momcilo Djijic, usamljen posle smrti supruge Zorke i skrhan bolestima, a i oronuli Zvonko Vuckovic u Santa Barbari, obojica lideri dinarskih i drinskih cetnika. Tu je i Rade Rebic, nekadasnji sekretar vojvode Djujica, autor knjiga "Drazina Srbija", zbirke " Cetnicka biblioteka" i urednik nekadasnjeg lista "Cetnik".
A drugi, oni mladji, da se oprobaju u filmskoj, televizijzijskoj, muzickoj produkciji, na fakultetima i univerzitetima, ali i u industriji. Medju njima su Lolita Davidovic, Mila Jovovic, Mira Furlan, dr Borko Djordjevic, profesor Miroslav Tadic, profesor Slobodan Sijan i Aleksandar Pantic, vlasnik projektantske firme "Land space company". U Kaliforniji su danas i tri njegova brata. Najstariji je Milan Pantic, penzioner fabrike brodova, koji je kao dvadesetcetvorogodisnji momak usao u prolece 1954. u Ameriku. Posle njega je 1963. dosao Lazar Pantic, metalostrugar iz Rakovice, pa najmladji Tomislav Pantic, svrseni geodeta koji se uselio 1967. i postao veliki projektant i veleposednik sa privatnom avio-kompanijom.
Inzinjer Aleksandar Pantic stigao je sa porodicom iz Beograda 1969. godine i otvorio svoj projektantski biro. Pantici su u Americi neko vreme ziveli u Milvokiju, drzava Viskonsin, ali su zbog posla sa projektovanjem kuca presli u Kaliforniju. Njihov peti brat Miroslav ostao u srpskoj prestonici da radi kao profesor u srednjoj skoli i da cuva majku, dok jedina sestra Olga je radila u Sarajevu kao uciteljica. Danas je izbeglica u Beogradu. Svi Pantici su rodjeni u Novom Pazaru, a vec njihova deca i unuci su rodjeni u Kaliforniji i danas su pravi Amerikanci, ali i dobri Srbi, jer su ih roditelji slali u Beograd da zavrse srednje skole.
Petnaest hiljada Srba, koliko ih je izbrojao Aleksandar Pantic, projektant i arhitekta, Novopazarac iz Eskondida, zivi u Los Andjelesu i njegovim predgradjima San Dijego, San Markos, Santa Barbara, Pasadena. Srbi se bave uglavnom, gradjevinarstvom, poljoprivredom, projektovanjem i arhitekturom, naukom, sportom i umetnoscu. U okoloni zive i dvoje, sigurno, najbogatijih Srba u SAD. Milan Panic je u Santa Moniki, njegova imovina se procenjuje na pola milijarde dolara. A Vera Gajic, supruga pokojnog Petra Gajica, vlasnika fabrike vojne avio opreme "Alva radio" je vlasnica dve stotine miliona dolara. Zivi u Palm Springsu. Njena prva komsinica je princeza Milica Karadjordjevic, koja u Palm Springsu zivi sa sinom. Biznismen Djordje Zecevic i njegova supruga Maja Sabljic zive nadomak Holivuda, u Sanset Plaza. Operska diva Dubravka Zubovic i njen suprug Djordje zive u Orandz Kauntriju. Doktor Vlada Walter Vuckovic, ekspert za bolseti ociju zivi i radi u Long Bicu.
Na tom prostoru nalazi se i desetak srpskih crkava, od kojih je najveci i najlepsi pravoslavni hram Svetog Stevana na Alhambri, oslikan ikonama cuvenog majostora Paje Jovanovica. Ova crkva predstavlja i sediste srpske kolonije u Los Andjelesu jer u njoj stoluje vladika Jovan, nadlezan za nasu pravoslavnu eparhiju na jugu Amerike. Djakon Blasko Paraklis vodi srpski radio cas, u kome kao spiker ucestvuje poznata americka glumica Lolita Davidovic. Iz ove crkve su jos sredinom osamdesetih potekle i prve akcije pomoci srpskom narodu i srpskoj crkvi u otadzbini. Zajednickim bogosluzenjima svestenika federalnog i raskoljnickog krila 1986. godine Srbi iz L.A. su prevazisli verski raskol i zajedno krenuli u sakupljanje priloga za podizanje Hrama Sveti Sava na Vracaru. Zadatak je bio slozen i tezak, jer je trebalo za samo cetiri meseca da Srbi u Kaliforniji sakupe milion i po dolara, da bi se finansirala izgradnja i podizanje kupole na vracarkom hramu.
Bankar Predrag Mitrovic bio je glavni organizator ove velike akcije. Sa svojim prijateljima bankarima i srpskim biznismenima Mitrovic je u prvom krugu sakupio dva miliona dolara, vise nego sto je trazeno iz Beograda. A potom je u drugom krugu sakupio jos pet miliona dolara i predao ih petrijarhu srpskom gospodinu Germanu. Za ovaj izuzetan patriotski, srpski i pravoslavni podvig Sinod Srpske pravoslavne crkve je odlikovao Predraga Mitrovica iz San Dijega Ordenom Svetog Save. Bilo je to prvo takvo odlicje dato jednom srpskom civilu iz dijaspore. Urucio mu ga je licno vladika Sava koji je zbog toga doputovao iz Srbije u Kaliforniju.
Predrag Mitrovic je poreklom iz Pastrovica, on je sin Milutina Mitrovica, svestenika i profesora, poznatog javnosti kao autor knjige "Srbi u Dubrovniku". Rodjen je u Dubrovniku i imao je jos cetiri brata, koji su stradali u ratu. Iz Jugoslavije je izasao 1947. preko Italije, a potom Francuske stigao kod rodjaka u San Dijegu. Tu je 1950. godine zavrsio srednju skolu i zaposlio se kao sitan bankarski cinovnik. Dve godine kasnije, kada je sredio americke papire Predrag Mitrovic je postao marinac.
Tek pocetkom sedamdeset uspeo je da se osamostali i da otvori svoju banku i kompaniju za investicije. U njoj je na mestu predsednika 1991. docekao penziju. Supruga mi je umrla, pa zivi sa decom. Mitrovic Ima tri sina i cerku. Skolovao ih je u Engleskoj i Americi. I oni su uspesni poslovni ljudi. U San Dijegu Predraga Mitrovica Srbi su birali za predsednika crkveno-skolske opstine, kojoj je sa prijateljima podario crkvu Sveti Djordje.
Hram se nalazi na najlepsem mestu u Mislionarskom zalivu, odakle se vide luka San Dijego i Pacifik. Hram je zidao Velimir Petakovic, oblozen je predivnim pozlacenim mozaikom, koji je radjen kod meksikanskih majstora, a osvecen 1969. godine. Americko osiguranje ga je procenilo na pet miliona dolara. Prota Bozidar Draskovic oko crkve okuplja stotinak srpskih familija. Godisnje prota Draskovic ima dvadesetak vencanja, tridesetak krstenja i srecom, tek po koju sahranu, mnogo verskih praznika, igranki i kulturnih manifestacija. Slican pravoslavni zivot Srbi vode i u ostale dve crkve u San Dijegu. Zahvaljujuci upravo visokoj organizaciji svetovnog i kulturnog zivota Srba i Los Andjelesu, ova srpska kolonija u SAD priredila je u jesen 1992. godine najbolji docek srpskom patrijarhu, posle kog su i sami Amerikanci rekli da je gospodin Pavle "sveti covek koji hoda zemljom".
Srbi u Los Andjelesu imaju, humanitarni fond "Covekovljublje" koji vodi Blasko Paraklis, imaju po svojim patriotskim aktivnostima cuvenu zajednicu "Arkadija", ciji je osnivac gospodin Milan Nikolic, imaju svoje Srpsko pozoriste ciji je reziser Milan Dragicevic. Radio program uredjuje i vodi Veroljub Radivojevic. Imaju i riznicu duhovnog blaga koja domasuje ostvarenja jednog Vuka Karadzica. U Univerzitetskoj biblioteci Kalifornije dr Miroljub Jokovic je u arhivi profesora Rejmonda Burta iz Los Andjelesa pronasao stosedamdeset i devet hiljada stihova srpske starovekovne poezije, koje ce odstampati u sedam knjiga. Srbi iz grada andjela imaju i Fondaciju za negovanje srpske bastine, Telefonski informativni srpski centar "Srpske vesti" i casopis " Srpska stvarnost" na cijem celu je Mica Radenkovic. Humanitarnu organizaciju "Spas za iseljene Srbe" vodi Katica Medic.
Rad na humanitarnoj pomoci velika je obaveza Srba iz Los Andjelesa, koju oni uspesno izvrsavaju. Svakog meseca u srpskoj koloniji se sakuplja pomoc za crkveni fond "Covekoljublje", a svake godine, u novembru mesecu odrzava se veliki Srpski dobrotvorni bal. Prosle godine domacin bala su bili mitropolit Irinej i mitropolit Kristofer, a uvazni gosti i dobrotvori princeza Jelisaveta Karadjordjevic, Milan Panic, Gala Videnovic, Karl Malden, Vlade i Snezana Divac, Lolita Davidovic, Sladjana Milosevic, Blasko Paraklis, Ika Panajotovic, Milan Pantic sa porodicom, advokat Branko Milinovic, Aleksandar i Danka Pantic, Zeljka i Boris Gortinski, Vlada Vuckovic, Marko Trbovic i mnogi drugi ugledni kalifornijski Srbi. Tada je sakupljeno 26.000 dolara. Sam Vlade Divac je u svom porodicnom fondu, takodje, obezbedio veliku donaciju koja je predata Decijoj bolnici u Beogradu. Uvek kada ima slobodnog vremena Snezana i Vlade Divac putuju sirom Amerike, drze srpskim malisanima predavanja o ljubavi, slozi, humanosti, a od roditelja ubiraju donacije za srpsku decu u otadzbinskim zemljama. Ratko Djekic, hotelijer i trgovac iz San Dijega poklonio je besplatan boravak za dve stotine srpske dece u Kaliforniji. Veliki doborotvor je i Milos Supica predsednik Fonda "Spasimo srpsku decu" iz Stoktona. Gojko Vasic je poznat kao voditelj Srpskog radio programa u San Dijegu.
Od zacetka kosovske drame osamdesetih i jugoslovenskog rata devedesetih Srbi iz Los Andjelesa se, svaki na svoj nacin ukljucio u bitku sa ocuvanje srpskog nacionalnog identiteta i ponosa. U tome je posebnu aktivnost prvi iskazao dr Bogdan Maglic, koji formirao Srpsko-americki komitet sa ciljem da Amerikance upozna sa postojanjem i delovanjem srpske kolonije u SAD. U vise navrata doktor Maglic je americkim kongresmenima i senatorima slao svoje informacije, saopstenja, pa i protesete. Najvise reakcije izazvala su, na primer, njegova pisma senatoru Alfonsu Damatu zbog podrske albanskih secesionista na Kosmetu i drzavnom sekretaru Dzordzu Sulcu zbog pothranjivanja slovenackog nacionalizma. Maglic je kasnije bio inicijator ujedinjavanja srpske dijaspore u Americi, prvo u okviru Srb Neta, a potom u Kongres srpskog ujedinjenja, dok je Mica Radenkovic iz istog razloga formirao Akcioni politicki komitet i organizovao demonstracije usred Vasingtona. Na zalost, zbog liderskih nesuglasica ovi projekti srpskog ujedinjavanja nisu u potpunosti realizovani, ali je svaki od ovih ljudi nastavio svoj patriotski rad.
Akademik Bogdan Maglic je Somborac, sin narodnog poslanika i advokata Cvete Maglica. Sredinom pedesetih napustio je Vincu, otisao da magistrira u London, da doktorira u Masacusesu i ostao u Kaliforniji. Za otkrice cestice omegamezon 1961. dobio je nagradu i cestitke licno od Dzona Kenedija, predsednika SAD. Mica Radenkovic je pak Beogradjanin. Rodjen je 1933. ali je sa dvadeset godina napustio Jugoslaviju, kada je kao clan atletske reprezentacije prebegao u Austriju. Neko vreme je studirao u Parizu, a potom od 1957. na Kolumbija univerzitetu zavrsio istoriju i ekonomiju, da bi se skrasio u Santa Moniki kraj Los Andjelesa. Poseduje fabriku za proizvodnju sijalica i lampi koje stede struju.
I dr Vojin Joksimovic, predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, koji zivi u Eskondidu, inace, ekspert za atomsku fiziku je rodjeni Beogradjanin. Magistrirao je u Engleskoj, doktorirao na Imperijal koledzu u Pitsburgu, ali je Amerikanac postao 1967. godine kada se kao strucnjak za nuklearnu energiju zaposlio u San Dijegu. Radio je za cuveni "Vestinghaus" do 1972. pa za "General atomik", da bi osamdesetih otvorio vlastitu Agenciju za nuklearnu prevenciju. Uvazeni je clan mnogih americkih institucija za atomsku energiju, ali se nalazi se u knjizi " Ko je ko u Republikanskoj stranci SAD" zbog svoje politicke aktivnosti. U srpskim poslovima Joksomovic je posebno aktivan od 1990. godine kao clan Kongresa srpskog ujedinjenja, u kome je bio direktor Komisije za skidanje sankcija SRJ. Na toj funkciji izborio se za mnoge dozvole srpskim humanitarnim organizacijama za uvoz hrane, medicinske opreme i lekova, a direktnim urgencijama kod kongresmena Randi Kaningema i kod republikanca Njuta Gringica za bolje razumevanje srpskih problema. Zajedno sa Aleksandrom i Dankom Pantic bio je jedan od organizatora treceg Kongresa srpskog ujedinjenja u San Dijegu.
Profesor istorije Milenko Karanovic u Los Andjelesu je Zagrebcanin po rodjenju, a rodjeni brat mu zivi u Beogradu. I pored zabrane dekana on je svojim studentima govorio o srpskim i balkanskim problemima. Dr Karanovic je poslednjih godina posebno bio aktivan u novinskim polemikama sa kalifornijskim kolegama. U srpskoj dijaspori profesor Milenko Karanovic je zapazen i kao koautor velikog istrazivanja "Srbi u Americi" koje se radi vec desetak godina.
Da bi se covek u Americi uspesno bavio politikom mora da bude i uspesan kao poslovni covek. Mnogi nasi ljudi su uspeli da spoje biznis i politiku. Doktor Zoran Basic je u Los Andjelesu, na primer, vlasnik cetiri advokatske kancelarije sa tridesetak zaposlenih. Svojevremeno je bio najbolji student prava na Lojola univeriztetu. Zajedno sa majkom Radmilom, koja ne Beverli Hilsu ima prodavnicu "Nimen Markus" veruje da otadzbini, a posebno rodnom Beogradu moze pomoci ako posluje sa srpskom privredom. Saradjivao je sa proizvodjacima odece. Njegov kolega Sinisa Zivic, trgovac nekretninama iz Los Andjelesa poslovao je sa BIM "Slavija". Caslav Maksimovic je, iako svrseni sumarski inzinjer iz Beograda dugo u L.A. radio kao komercijalni direktor u jednoj banci. A onda je 1980. osnovao transportnu firmu, koja danas ima filijale u Japanu i Hongkongu. Do sankcija poslovao je sa Jugoslavijom. Dusko Cavic ima u Santa Ani dve firme "D.C. Precision Inc." i "Hitec Interanational", a Petar Djokovic jednu "Strategix", kao i Danijela Copic "Creative".
Doktor Borko Djordjevic iz Santa Barbare se proslavio kao plasticni hirurg koji je ulepsavao lica Nensi Regan, Betsi Ford, Zaze Gabor, Dzoan Kolins i preko njih postao prijatelj americkih predsednika Regana, Busa i Kartera. Ovog poslednjeg je pre dve godine doveo u Beograd i na Pale i upoznao sa srpskim problemima na Balkanu. Najvisi nivo od nasih ljudi iz Los Andjelesa u americkog politici dostigli su sedamdesetih godina Dzordz Zenovic, koji je bio kalifornijski senator, a potom devedesetih Aleksandra Vuksic, koja radi u kabinetu guvernera. Roza Vujic je bila u Senatu drzave Kalifornija.
Znamenitih Srbi na jugu Kalifornije su danas i Gavrilo Cucuk iz San Pedra, fabrikant avio-delova i opreme, svojevremeno vlasnik privatnog jugoslovenskog fudbalskog tima. Advokat Branko Milinovic je covek koji je doveo Milana Panica u Jugoslaviju za premijera, a za slicnu funkciju je spremao i Miroslava Djordjevica. Profesor Dragoljub Siljak, vaterpolista i najmladji doktor nauka u SFRJ sezdesetih je ekspert za sisteme upravljanja i predavac na Univerzitetu Santa Klara. Jedan drugi beogradski sportista Dobrivoje Tanasijevic, odbegli igrac "Crvene zvezde" bio je prvi menadzer FK "Los Andjeles junajteda" i pokretac fudbalske lige u Americi. U Holivudu je vlasnik restorana "Dan Tana", filmski producent, prijatelj Klinta Instvuda. Din Martina, Dzeka Nikolsona, Dzona Vejna, Ronalda Regana, a potom mentor reziserima Vlatku Gilicu i Slobodanu Sijanu. I danas se bavi loptanjem kao clan FSJ i FIFA. Mile Mitrovic je direktor u najlepsem hotelu San Dijega "Koronado", u kome je Merlin Monro snimila film " Neki to vole vruce". Svake nedelje na hiljade turista dolazi da vidi ovaj vec kultni filmski objekat.
"MLS" je firma Milana Djokica iz Karlsbada, dok su Ratko i Jovanka Djekic vlasnici motela "Bosna Inn" u Visiti. Misa Jovanovic ima turisticku agenciju "First Word" u El Kajon. U Laguni Hils su Radi i Cas Radovic, vlasnici gradjevinske kompanije "RR". Krsto i Svetlana Vukoje u Long Bicu imaju "Sub corporejsen", a Djordje i Julijana Stojadinovic u San Dijegu firmu "APD" za poslovne masine.
Bez obzira sto je srpska kolonija u Los Andjelesu, mozda, malobrojna ona je kao organizacija jaka, a po ugledu svojih clanova, verovatno i najpoznatija u Americi, pa i u svetu. Nekada su tu nasu slavu pronosili kosarkas Pit Maravic, poznat po nadimku "Pit pistolj", glumci Martin Bogdanovic i Karl Malden, reziser Slavko Vorkapic i producent Bred Dekster iz Holivuda. Danas su zvezde americkog sporta i filma Vlade Divac, mladi Ika Panajotovic, prvak sveta u trkama sa motorima na vodi, glumice Lolita Davidovic, Mila Jovovic, oskarovac Zoran Perisic, producenti Ika Panajotovic i Dan Tana. To su ljudi koji Amerikancima uvek stavljaju do znanja da su oni Srbi. Lolita Davidovic je zbog toga imala i problema u Holivudu sa producentima, a i sa novinarima. Ona je danas mega-zvezda americkog filma. Rodjena je u Kanadi, otac joj je Beogradjanin, majka Ljubljancanka, ali je odrasla u srpskoj tradiciji i odlicno govori srpski. Otac Mile Jovovic je Crnogorac, a majka Ruskinja. Rodjena je u Rusiji, a u SAD se proslavila i kao manekenka. Novinari je zovu "Bebi Dolar". Ika Panajotovic je scenarista i uspesan reziser i producent. Sudio sa firmom "Nobl prodaksen" zbog kradje njegovog rukopisa za film "Umri muski 3". Los Andjeles je grad nade, grad ljudi koji zele da ostvare americki san i postanu neko. Njega tako danas dozivljavaju i Milisav Culafic, Srbin iz Svedske koji je kupio "Metro Goldvin Majer", i glumac Rik Rosovic, epizodista iz "Top gana", i Mira Furlan, odbeglica iz Zagreba, kamerman Boris Bazeli iz Herceg Novog i mnoge druge srpske pridoslice. Medju njima su i glumice Maja Sabljic i Mirjana Jokovic, koje tvrde da su u L.A. dosle samo da se odmaraju od poslova zavrsenih u Beogradu.
HOLIVUD JE SRPSKO SELO
Najnoviji svetski horor hit "Stvor dva" Pitera Medaka sa Majklom Medisonom i Natasom Hestridz nije mogao da prodje bez jednog Srbina. Miljan Kreka Kljakovic je potpisan kao scenograf. Svoj deo posla ovaj Beogradjanin je uradio u studiju "Metro Goldvin Majera". Kljakovic je poznat kao majstor scene u filmovima "Drvo za vesanje", "Podzemlje", "Raspucin", "Hrabri" i "Delikatesna radnja" za koju je dobio nagradu Feliks. Krajem aprila 1998. beogradska publika videla je i premijeru filma "Spasitelj", koji je rezirao nas Predrag Gaga Antonijevic u holivudskoj produkciji Olivera Stouna. Glumica Natasa Ninkovic je za ulogu silovane Srpkinje u ovom americkom filmu vec dobila Gran pri na Filmskom festivalu u Valensiji.
I film "Peti elemenat", cija premijera je odrzana 1997. u Beogradu, izbacio je u sam vrh kinematografije jedno pravo srpsko ime - Mila Jovovic. Ali to nije jedino srpsko ime koje se danas vrti po Holivudu. Jos pre sedamdeset jedan Srbin, Djordje Mitic, snimao je kaubojske neme filmove. Dok je Karl Malden bio i predsednik Udruzenja holivudskih, tacnije americkih glumaca. Rodjen 1914. u Cikagu kao Mladen Sekulovic. Zavrsio pozorisnu skolu u Gudmen teatru, gde je ostvario mnoge uloge. Snimio sezdesetak filmova "Pakao Montezume", "Dzungla na asfaltu", "Sedam velicanstvenih", "Paton", "Jednooki Dzek", TV serije "Ulice San Fransiska" i "Skag" o srpskim doseljenicima. Dobitnik nagrade Donaldson, nagrade Americke kritike i Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu "Dzungla na asfaltu" 1951. godine. Clan Srpske crkve, predsednik pevackog drustva "Karadjordje" u Geri, pripadnik Ratne avijacije USA, predsednik Udruzenja americkih glumaca u Holivudu. Zivi u Los Andjelesu. Pocetkom 1998. godine Karl Malden je objavio knjigu svojih memoara "Kako sam poceo", u kojoj govori o svojim roditeljima, srpskoj koloniji u SAD i svojoj glumackoj karijeri u Holivudu.
Danas se i mladoj glumici Natasi Pavlovic nudi uloga sa Nikom Noltijem u filmu "Pokerasi".
Ona najbolje zna kako je to kada dvadeset godina radis da u Holivudu napravis glumacku karijeru, a sansa za to ti se pruza tek sada. Rodjena je u selu Popovi kod Bijeljine, ali je odrasla u Americi, u koju se doselila 1972. sa majkom kada je imala samo cetiri godine. Majka Juka Pavlovic posla je u Ameriku da zaradi 10.000 dolara. I danas ih jos zaradjuje, sali se njena cerka Natasa Pavlovic.
Kako je Natasa u porodici jugoslovenskog oficira bila jedinica, umela u kuci sama sa sobom da se igra, najcesce imitirajuci stare zene i srpske babe, od malena su je jednostavno zvali "Nasa glumica". Kad je dosla u Cikago sedamdesetih majku Joku je nagovorila da je upise u glumacku i u jos sest skola.
Istovremeno sa osnovnom skolom pohadjala je casove glume, muzike, gimnastike, baleta, slikanja, igranja, klizanja na ledu. U dvanaestoj godini je na jednom pikniku srela Stiva Tesica. On je tada snimao film "Cetiri prijatelja". Rekao joj je da mora da napusti Cikago i da predje u Holivud, jer tamo se sklapaju glumacki poslovi. Stiv Tesic je upoznao sa Dan Tanom i drugim Srbima u Holivudu.
Natasa je sa sesnaest godina zavrsila srednju skolu, a potom za dve godine i studije engleskog jezika i knjizevnosti na Drzavnom univerzitetu u Los Andjelesu. Isla je i u privatnu glumacku skolu Mikija Runija, u kojoj se, kaze, sretala sa Rajanom O'Nilom, Eliotom Guldom i Tomom Selakom, za koga se tvrdi da je, takodje, srpskog porekla. Sanjala je o tome da postane karakterna glumica kao sto su Misel Fajfert i Meril Strip.
Od tada do danas ova Popovljanka je snimila pedesetak filmskih i televizijskih uloga. Za "MGM" je nastupala u sest epizoda serijskog filma "Sin Pinka Pantera", za "Warner Bros" u filovima "Spijunska igra", "Gospodin i gospodja Smit" i tv seriju "Cudnovati pasulj". U "Paramountu" je radila veliku ulogu od dvadesetak epizoda sa Dzordzom Hamiltonom u serijskom filmu "Krila", pa filmove "Pilot" i "Dzeni". A za Diznija "Ozbiljna pravila". Najvise uspeha imala je sa ulogama u tv serijama "Magnum", "Majk Hamer" i "Nocni jahac".
Natasa Pavlovic je u Santa Monici komsinica i velika prijateljica sa Arnoldom Svarcenegerom, Son Penom, Tomom Selakom i Vladom Divcem. Njemu je 1989. godine u "Lejkersima" bila zvanicni prevodilac i vodic kroz Holivud i Kaliforniju. Svake nedelje u teretani Rajana O'Nila vidja se sa Sidni Kraford i Dzefri Murom, sinom Rodzera Mura. Vidja se i sa nasim glumcima Lolitom Davidovic, Natalijom Nogulic, Milom Jovovic, Mirjanom Jokovic, Karlom Maldenom i reziserom Danom Delasariom, koji radi za "Paramount". On je Srbin po majci. Na grudima nosi krst koji mu je poklonila baba iz Srbije.
U tv seriji "Cuvari plaze" igra Adrijana Oreskovic iz Beograda. I njoj je pomogao Dan Tana. Ovaj filmski producent i ugostitelj rodjen je 1933 godine u Beogradu kao Dobrivoje Tanasijevic. Otac mu je drzao dva restorana, i dobro mu je islo, ali je napravio veliku gresku kada je tokom rata podrzao monarhiste, a ne komuniste. Posle rata, oba restorana su mu nacionalizovali komunisti, a on je ostao u jednom od njih kao upravnik. Den je postao poznati fudbaler u najvecem fudbalskom timu - u Crvenoj Zvezdi.
Kada je sa timom otisao u Belgiju, odlucio je da se ne vraca u Jugoslaviju. Jedno vreme je tamo igrao fudbal, zatim u Nemackoj u Hanoveru, pa u Kanadi , da bi u SAD dosao 1956 godine u jedan americko-jugoslovenski tim u San Pedru. Den je pohadjao i glumacku skolu Dzefa Korija u Malibuu, "da bi naucio engleski". Sada mu je smesno sto je kao osoba koja je pobegla iz komunisticke zemlje pohadjao skolu coveka koji je bio na crnoj listi americke vlade kao komunista. Poceo je dobija manje uloge u filmovima -. "Igrao sam komuniste, fasiste, i kriminalce. Uvek sam ginuo na kraju, i nikada nisam poljubio devojku." Imao je manje uloge u filmovima "The Enemy Below", "Rin Tin Tin", "Peter Gun" i "The Untacables".
U medjuvremenu je radio u restoranima i nocnim klubovima. Bio je i partner u Peppermint West klubu, prvom nocnom klubu iskljucivo za ples. 'Tvist je dosao u Holivud preko naseg kluba". Restoran Den Tana's je otvorio 1964 godine - bio je to restoran kao i svaki drugi u okolini. Glavni kuvar je bio bivsi Musolinijev kuvar. Uz pomoc svojih prijatelja iz filmskog sveta i zbog toga sto je bio otvoren do kasno u noc, Den je vremenom od obicnog spageti-restorana napravio pravu instituciju. Sedamdesetih godina je producirao filmove u Jugoslaviji - jedan od tih filmova je osvojio i Zlatnu Palmu u Kanu.
Los Andjeles je grad nade, grad ljudi koji zele da ostvare americki san i postanu neko. Njega tako danas dozivljavaju i Milisav Culafic, Srbin iz Svedske koji je kupio "Metro Goldvin Majer", i glumac Rik Rosovic, epizodista iz "Top gana", i Mira Furlan, odbeglica iz Zagreba, kamerman Boris Bazeli iz Herceg Novog i mnoge druge srpske pridoslice. Posle uspeha sa serijom "Vavilon 5" Mira Furlan je dobila glavnu ulogu ambasadorke Delan i u nastavcima ovog tv filma koji je popularan u SAD i Velikoj Britaniji. U Holivudu je reditelj Bozidar Nikolic pre deset godina, snimajuci film "Tamna strana sunca" otkrio danas filmsku zvezdu Breda Pita. Tu se Beogradjanka, mlada Aleksandra Oreskovic, sa imenom Alisa i golim grudima probila do serije "Cuvari plaze". A Anka Radakovic do vlastitok seksi magazina "Sexplorations". Zoran Mladenovic je napravio pevacku karijeru sa pesmom "Bog ce dati", koja se lane vrtela na kalifornijskim radio stanicama. Svoju holivudsku sansu cekaju glumice Lucija Serbedzija iz Zagreba, Natasa Ninkovic iz Beograda i rediteljka "Tri letnja dana" Mirjana Vukomanovic.
Mirjana Mijojlic je tu sansu iskoristila. Jos pre desetak godina, dok je po Beogradu radila za "Avala film", dobila je ponudu da kao producent radi za americki Institut za film. U medjuvremenu, Mirjana Mijojlic je saradjivala na filmovima "Robinson Kruso", "Tiha noc", "Mama Lucija", "Put oko sveta za 80 dana", "Hajdi", "Serlok Holms" i sa glumcima Sofijom Loren, Nastasjom Kinski, Frankom Nerom i mnogim drugim.
Amerikanci danas luduju za Milom Jovovic. Dugo godina ova devojka bila je poznata u Holivudu samo kao slovenska Bruk Silds. Novinari je zvali i "Bebi Dolar", jer je prve pare napravila sa jedanaest godina. Sada, medjutim, u njenoj biografiji pise da je rodjena 17. decembra 1976. godine u Kijevu, Ukrajina i da je po nacionalnosti Ruskinja. Otac Mile Jovovic je Crnogorac, a majka joj Ruskinja. Milina porodica svoje korene vuce iz severne Crne Gore gde su joj rodjeni i odrasli deda i pradeda. Kao nekadasnji ratni heroj i visoki oficir JNA, njen deda Bogdan je, posle povratka sa Golog otoka, pobegao preko albanske granice i nekako stigao u Kijev. Dedin brat Komljen Jovovic ostao je u Jugoslaviji da breni staljinizam. U Ukrajini je Milin otac Bogic Jovovic, poznatiji po nadimku Borgij Jovovic, zavrsio medicinski fakultet, specijalizovao pedijatriju i upoznaje zenu svog zivota, Galinu Longinu, glumicu koja je vec tada bila najveca zvezda ruskog filma.
Mala Milica Mila Jovovic je imala samo pet godina kada smo 1981. godine iz politickih razloga morali da napustimo Kijev. Srpski nikada nije dobro naucila, ruski joj je ostao maternji jezik. Uvek je bila lepa, nezne plave oci na svetlom mekom licu. Milinu egzoticnu lepotu prvi su zapazili agenti modne kuce "Prime" s kojima je sklopila svoj prvi profesionalni manekenski ugovor davne 1988. godine. Usledila je potom naslovna strana tiraznog britanskog mesecnika "Face" koja joj je otvorila vrata za nove i vrlo vredne ugovore i naslovne strane "Voga" i "Kosmopolitena". Proslavila je kuca "Revlon" i njen slavni fotografa Ricard Avedon, koji je uvrstio na spisak najlepsih zena na svetu.
Njenu umetnicku karijeru gradila je njena majka Galja, koja je upisala u privatnu glumacku skolu u Kaliforniji. Mila Jovovic je bila najbolji djak te skole, kao sto je bila najbolja i u skoli baleta. Prva velika uloga bila je u filmu "Raskrsce dva meseca" u kome se pojavila sa Serilin Fen i Ricardom Tajsonom. U filmu "Povratak u plavu lagunu" licila je na Bruk Silds, koja je igrala u prvom delu tog filma. Za Milu Jovovic bila je izuzetna cast da igra u filmu ulogu koju je u originalnoj verziji iz 1949. godine tumacila Dzin Simons. Uspela da nadigra Bruk Silds i nista vise, ako se ne racuna status golisave princeze sa velikog ekrana koji je dobila upravo posle ovog filma.
Usledila je potom uloga u filmu "Kuffs" gde se pojavila sa Kristijanom Slejterom. Zatim je Ser Ricard Atenborou pozvao na snimanje filma "Caplin", u kome je igrala jednu od ljubavnica slavnog komicara. Posle toga je dosla pauza. Milicini roditelji, Galja i Bogic su se razveli.
Kao rokerka izdala je album pod nazivom "Bozanstvena komedija" . Mila Jovovic priprema za snimanje i svoj drugi album, na kome ce gitarista biti njen momak Mario Sorenti iz Njujorka. Film "Peti element"je vec inkasirao preko 100 miliona dolara i pored "Terminatora" je najkomercijalnije ostvarenje ove vrste. Na snimanju se i zaljubila u tridesetosmogodisnjeg francuskog reditelja Lika Besona. Posle uspeha sa "Petim elementom", Mila je postala istinska filmska diva. Mila Jovovic je ovih dana prihvatila je novi filmski projekat - americki rimejk filma "Nikita". Sprema i novi film u kome cu se u ljubavnim scenama pojaviti sa najzgodnijim crncem u Holivudu, Denzelom Vasingtonom.
O glumici Katarini Osemberg-Karadjordjevic danas se vise govori zbog knjige njene sestre Kristine "Kraljevsko plavo", nego li zbog njene holivudske karijere. Ogovarajuci svoju majku princezu Jelisavetu Karadjordjevic mladja cerka je napisala da je ona potomak ljubavne veze sa americkim predsednikom Dzonom Kenedijem. U toj knjizi Kristina je svoju sestru Katarinu, Amerikancima poznata iz televizijske serije "Dinastija" kao seksi Amanda, opisala kao majcinu kopiju: "Spolja lepota, unutra led. Lepotica, bezosecajna kucka i proracunata "kopacica zlata". Katarina Oksenberg, popularna americka glumica i foto-model, rodjena Njujorcanka, unuka srpskog kneza Pavla Karadjordjevica i kneginje Olge, izdanak je jedne od kraljevskih dinastija u Srbiji.
Katarina Osenberg je posle "Dinastije", koja je snimana u zgradi fabrike "Alva radio" ciji su vlasnici bili Vera i Petar Gajic, srpski doseljenici iz Beograda, snimila film o Ledi Dajani i njenom propalom braku sa princom Carlsom. Veliki broj televizijskih serija, kao sto je "Vrelina Akapulka" gde je igrala u 22 epizode, nacinio je od nje idola mladih. Od kada je rodila svoju cerku Indiju, medjutim, nije se mnogo pojavljivala u medijima iako je veliki broj producenata zeleo da sa njom napravi nove prodore slizne onom sa ulogom princeze Dajane. Poslednja filmska uloga Oksenbergove bila je u komediji "Boys will be boys" s Tomom Rajtom i Mikijem Runijem, u reziji Doma Deluisa.
Katarina Oksenberg je zastitni znak kozmetike "Zepter " i ambasador "Zepter internacionala" , multinacionalne kompanije ciji je vlasnik Milan Jankovic iz Beograda, koji zivi u Monte Karlu. Knjigu "Kraljevsko plavo" njene sestre prevela je na srpski i promovisala u Beogradu prevodilac Sandina Vagner. Ova lepa zena, rodjena kao Spomenka Bogunac, a neki kazu i kao Bogunovic, bila je udata za hokejasa i emigranta Nikolu Rebracu, sa kojim ima cerku Katarinu Rebraca. Svoju karijeru u SAD Sandrina Vagner je pocela kao novinar tv stanice ABC u Njujorku. Od devedesete godine, zahvaljujuci poznanstvu sa Orsonom Velsom, napusta novinarstvo i seli se u Holivud, u njegovu kucu. Bila je saradnik Orsona Velsa, Pitera Bogdanovica, Henrija Dzeglama i Dzona Hjustona. Pored filma Sandina Vagner se bavila i slikarstvom. U L.A. je otvorila Galeriju jugoslovenske likovne umetnosti, zbog koje je sa cerkom Katarinom, manekenkom, presla da zivi u Njujork. Tu danas ima galeriju "Sandrina".
Kako pisu americke novine i Lilita Davidovic, glumica srpskog porekla, dobila je angazman, za glavnu ulogu u rimejk filma "Ana Frank". To je cetrdeseta velika filmska uloga Lolite Davidovic, danas najvece srpske glumice u Holivudu. Svoj prvi film "Razred" snimila je 1983. a slavu je pocela da stice 1991. kada je nominovana za glumacku nagradu ACE u filmu "Zena u zatvoru". Naredna nominacija stigla je 1996. godine za ulogu u filmu "Harcest of Fire". U medjuvremenu igrala je u proslavljenom filmu "Predmet lepote", sa Kevinom Kostnerom u filmu "JFK", sa Polom Njumenom u "Jakes Woman". Tokom 1996. Lolita Davidovic je snimila pet filmova, a lane jos tri "Dodir","Santa Fe" i "Dzungla, dzungla". Za kanadsku televiziju uradila je tv seriju "Mrtva tisina", a tokom zime snimice i epizode americkog filma "Bogovi i monstrumi".
Svi nasi umetnici iz Kalifornije su ljudi koji Amerikancima uvek stavljaju do znanja da su oni Srbi. Lolita Davidovic je zbog toga imala i problema u Holivudu sa producentima, a i sa novinarima. Ona je danas mega-zvezda americkog filma. Lolita Davidovic je rodjena 15. jula 1961. u Ontariju, Kanada. Njen otac Branko Davidovic je Beogradjanin, poreklom iz Indjije, a majka Ljubljancanka, ali je odrasla u srpskoj tradiciji i odlicno govori srpski. Blasko Paraklis, paroh srpske crkve u Los Andjelesu zbog toga je angazovao Lolitu Davidovic da bude spiker na srpskom radio casu, koji se emituje svake nedelje u Kaliforniji.
Svojim srpskim poreklom istice se i mlada glumica Tamara Vesna, zatim Natalija Naglic, unuka cuvenog americkog admirala Ivana Mandarica i poznatog dobrocinitelja Riste Nogulica iz Hercegovine, koji je podigao srpsku crkvu u Kaliforniji. Ovoj srpskoj koloniji u Holivudu pridruzio se 1997. i Rade Serbedzija sa cerkom Ksenijom Serbedzija. I Snezana Divac je pokusala da bude glumica u SAD, pomagao joj je i Karl Malden, ali joj to nije uspelo. Vlade je imao cak vise filmskih uloga nego Snezana.
CIKAGO - NAJVECI SRPSKI GRAD
Amerikanci, koji ne vole nacionalno da se prebrojavaju, tek su popisom 1980. godine pokazali puni etnicki sastav SAD. Tada je utvrdjeno da su americki Srbi najvise skoncentrisani - oko sto pedeset hiljada. Kako je u medjuvremenu jos desetine hiljada Srba i Crnogoraca izbeglo u glavni grad drzave Ilinois, to je Cikago sa oko 200.000 nasih ljudi sigurno danas najveci srpski grad u inostranstvu.
Predeo na severu Amerike, oko jezera Micigen, na kome se nalazi ovaj metropolis, pre oko dve stotine godina, indijansko pleme Algonkini zvalo je Polje luka (Cikago). To ime je prvo dobila reka, a potom i grad, koji je nikao 1833. godine. U njemu je bilo cetrdesetak kuca i dve stotine zitelja. Prvi su u njega poceli da se doseljavaju francuski Kanadjani i urbani Indijanci, a potom mi dosljaci iz Evrope i sa istoka Amerike. Kako se naselje industrijski razvijalo, tako se povecavao i broj njegovih stanovnika. Danas Cikago ima sedam miliona zitelja, koji vode poreklo iz cak osamdeset nacija sa svih krajeva sveta. Srbi su zato u ovom gradu mala etnicka zajednica.
U istorijskim dokumentima ovog, drugog po velicini grada u Americi, nema mnogo pisanih tragova o doseljavanju Srba. Prvo srpsko ime u tim arhivama pominje se tek 1872. godine. Bio je to Ivan Vucetic koji je doplovio iz Boke Kotorske. Tek 1910. u opstinskim aktima registrovano je zvanicno postojanje stanovnika Cikaga srpskog porekla. Vecina njih je pristigla iz siromasnih krajeva Like, Korduna, Dalmacije, Boke, Hercegovine, Krajine, pa su bili uvedeni u knjige doseljenika kao Ugari, Bugari, Crnogorci , Bokelji ili cesto kao "ostali", jer nisu znali na engleskom da kazu odakle su. Bili su to, uglavnom, muskarci, koji su usli u Ameriku sa zeljom da zaradi koji dolar i vrati se kuci. Kako zarada u celicanama i rudnicima nikada nije bila dovoljna za povratak i zenidbu, to su mnogi zauvek ostali u "Ameriki". Za njima su, verujuci u pricu o americkom snu, medjutim, ubrzo poceli da pristizu i drugi, treci, cetvrti, peti i sesti Srbi.
Prva generacija srpskih doseljenika stvorila je svoju malu koloniju u Klejbornu, severnom delu Polja luka tj. Cikaga. Tu je pre devedeset godina, pred dve stotine ljudi, odrzana i prva sluzba u srpskoj crkvi "Hristovo vaskrsenje" na Silerovoj ulici. Druga kolonija nikla je na jugu, u 109. ulici i Komersal aveniji, gde je podignuta nova crkva. Na ovom prostoru prvi veliki srpski sabor, i crkveni, i narodni, odrzan je 1913. godine. A deset godina kasnije, takodje, u Cikagu srpska crkva u SAD se odvoji od ruske i pripojila Patrijarsiji u Srbiji. Bila je to zasluga dvojice vladika Mandarija i Nikolaja.
Kako su pristizale nove generacije Srba, koje su osvajale ovaj grad, tako je srpska kolonija rasla i selila se. Danas su Srbi skoncentrisani najvise oko jezera Micigen i na zapadnom delu grada. Pre dvadesetak godina preselili su najstariju srpsku crkvu na Redvud drajv ili Zapadni Srpski Put, kako Srbi zovu to pravoslavno imanje. Njime je dugo rukovodio gospodin Dragoljub Pavicevic. U ovom gradu i okolini danas postoji sedam srpskih crkava i dva manastira, Sveti Sava i Nova Gracanica, koji su i sediste najvecih pravoslavnih eparhija u rasejanju. Prvi je poceo da gradi vladika Mandarije, a drugi vladika Irinej. Zato se i moze reci da je Cikago pre svega duhovni centar Srba u rasejanju.
Slavko Stokovic je zaduzbinar manastira Presvete Bogorodice na Trecem jezeru kod Cikaga. I dugogodisnji clan uprave crkveno-skolske opstine i clan Sabora novogracanicke eparhije. Ima osamdeset i osam godina, vitalan je, okretan i duhovit. Dosao je u Sjedinjene Americke Drzave 1947. godine iz nemackog ratnog zarobljenistva u Minhenu. Put kroz tudjinu doveo je Slavka Stokovica do Pensilvanije i do vladike Dionisija. Tu se u manastiru Stokovic, bivsi vojni pravnik zaposlio kao administrator sa mesecnom platom od samo 125 dolara. Njegovi prijatelji, koji su radili za hiljadu ili dve hiljade dolara, govorili su mu da je lud. Dragica i Slavko Stokovic uzeli su se 1949. godine, a vec naredne tri dobili su sinove Milana, Jovana i Nikolu. Kum im je bio vladika Nikolaj Velimirovic, koji nije dozvolio da kumcici ne nose njegovo ime. Kada je Slavko od vladike Dionisija zatrazio vecu platu, ovaj mu je ponudio da otkupi pola doma za zbrinjavanje lica, i da posle dele prihod. Stokovici su pristali, jer je Dragica kao skolovana medicinska sestra imala licencu za rad. Jednog dana, sredinom pedesetih, gledajuci oglase, Slavko je nasao kucu sa dvanaest ekara zemlje, do auto-puta u Libertivilu, za 25.000 dolara. I kupio je. Danas se na tom mestu nalazi dom "Libertivil manor ", na stotinak ekara, i sa pet pararelnih krila. Njegov vlasnik Slavko Stokovic na vratima drzi tablu sa skromnim napisom - administrator.
Koliko je brinuo o svojoj porodici i svom poslu, Slavko Stokovic je brinuo i o srpskoj crkvi. Davao je uvek koliko je mogao, a kao pravnik pisao je i potpisivao razna dokumenta, od razvoda srpskih brakova do sklapanja velikih poslova za gradnju manastira Presvete Bogorodice na Trecem jezeru. Njega je crkveni raskol 1963. godine i deoba Srba na raskoljnike i federalce mnogo pogodio. Kada je vladika Dionisije osetio sta se dogadja, rekao je Nikolaju da nadje neko lepo imanje, gde bi raskoljnici podigli manastir. Moj sin Nikola je kod svog gazde nasao 63 ekara , doduse pod vodom, za 350.000 dolara. To je srpski narod kupio i poceo da zidamo manastir Nova Gracanica. Narod je dao pet miliona dolara, svoje ruke i hranu. Danas ovo imanje vredi najmanje deset miliona dolara. A manastir Presvete Bogorodice je zasticen kao kulturno dobro SAD.
Gospodin Slavko Stokovic, njegova supruga i sinovi osamdesetih godina prilozili za manastir 185.000 dolara. Dragica Stokovic, koja je bila predsednica Kola srpskih sestara postala je kuma crkvenog doma, a Slavko Stokovic kum ikonostasa. Kada je doslo do nacionalnog i crkvenog pomirenja Slavko Stokovic je licno organizovao i sproveo prenos mostiju svog kuma i vladike Nikolaja Velimirovica u Srbiju, u selo Lelice. Pre toga vladikama Atanasiju i Amfilohiju predao je tri kofera sa spisima i licnim dokumentima vladike Nikolaja, a Srpskoj akademiji nauka predao je tri sanduka sa arhivom profesora Milana Zecevica, nekadasnjeg nacelnika Narodne biblioteke Srbije. Tada je sa vladikom Atanasijem bio i u poseti Kosmetu.
Najveci broj Srba doselio se u cikaski basen, koji zahvata prostor drzave Ilinois, Indijana, Micigen i Viskonsin, iza I i iza II svetskog rata. Ta poratna emigracija udahnula je zivost i nacionalni duh starom projugoslovenskom iseljenistvu. Mnoge srpske organizacije su se omasovile i ojacale, pa je Cikago izastao i u politicki centar Srba u dijaspori. U ovom gradu je, na primer, odrzan 1941. godine Kongres Srpske Narodne Odbrane, na kome su pored Konstantina Fotica, Jovana Ducica i episkopa Dragoljuba Milivojevica-Dionisija, aktivni bili i V. Vukotic, M. Bojcetic, V. Pantic, B. Panovic . Za predsednika Centralnog odbora SNO za SAD i Kanadu tada je izabran Mihailo Ducic. Svoje politicko opredeljenje SNO je javno izlagalo preko svog glasila "Sloboda", lista koji je pokrenut 1953. u Cikagu i koji se i danas stampa kao nedeljnik na srpskom i engleskom jeziku. Najveci ugled SNO je imala dolaskom dr Urosa Seferovica za predsednika od 1960. do 1984. godine. Ovog lekara i predratnog iseljenika iz Kotora nasledio je potpredsednik Vukota Vukotic, samo godinu dana. A potom je od 1985. predsednik SNO je bio dr Rajko Tomovic koji je stradao 1992. u svom cikaskom stanu u pozaru pod sumnjivim okolnostima.
Danas ovu, nekada najmasovniju, emigrantsku politicku organizaciju u SAD vodi predsednik Slavko Panovic. Generalni sekretar SNO je Bora Rajic. Procenjuje se da je SNO krajem osamdesetih godina u svojih sest odbora u svetu imala 1.500 redovnih clanova. U Mesnom odboru SNO za Juzni Cikago, na primer, prvi ljudi su Gradimir Djokic, predsednik, Radomir Stefanovic, sekretar i Miroslav Sretenovic.
Od ostalih srpskih organizacija Kongres srpskog ujedinjenja u Cikagu zastupaju dr Petar Mlenkovic, Gradimir Markovic, Viktor Klebedinski, Nadezda Rakic, dok je predstavnik Srpske mreze gospodin Dzordz Bogdanic, Beogradjanin ciji je deda bio vlasnik zgrade hotela "Palas". Udruzenje srpskih boraca Kraljevske jugoslovenske vojske vode Milos Katic, predsednik, Mirko Krasic, sekretar i Nikola Djuric, blagajnik. Cetnicke organizacije zastupaju Milan Dragovic, Dusko D. Curcic, Stojan Radic, Ilija Djurisic i Djura Pesut, a Fond cetnickih invalida Dejan Lojancic. Prvi covek Srpske bratske pomoci je Bata Dobricanin, a cikaskog odbora Voja Vla i Stevan Petrovic. Svesrpski kongres vodi gospodin Djordje Nikolic.
Srpski kulturni klub Sveti Sava vodio je Budimir Sreckovic, pa Dragojlo Milovanovic. Sadasnji predsednik Centralne uprave SKK Sveti Sava je Bratimir Ilic, a urednik lista "Srpska borba" je Mileta Solujic. Predsednik Srpskog narodnog univerziteta je Brana Stanisic, a SIKD "Njegos" vodi Ilija Djurisic. Centralni komitet organizacije Srbi za Srbe vodi predsednik Dusan Simic. A predsednik Srpske vlade u egzilu je dr Jovan Deretic.
U Savezu pravoslavnih eparhije u SAD srpsku stranu zastupaju Majlo Popovic i otac Mirko Dobrijevic. Savez kola srpskih sestara u SAD i Kanadi predvodi Bratislava Beba Bjelopetrovic, koja vodi predivni letnji Kamp za srpsku decu i svake godine organizuje Srpsku paradu na ulicama Cikaga. Prvi odbor Kola srpskih sestara u SAD formirali su Darinka i Milan Mrvicin jos 1909. godine u Sinsinatiju. Pre cetrdeset i sedam godina, medjutim, odobori Kola srpskih sestara u Americi su se ujedinili i za predsednicu izabrali gospodju Dragicu Stokovic. Bratislava Buba Bjelopetrovic je vec devet godina prva Srpkinja u Americi, jer je tako zelelo clanstvo cetrdeset i sest odbora Kola srpskih sestara. Savez ove humanitarne organizacije koja se nalazi i okrilju Srpske crkve u Americi ima vise od 10.000 clanova. Kako u SAD postoje cetiri srpske eparhije, tako postoje i cetiri centralna odbora Kola srpskih sestara. U Kanadi radi sedam odbora sa dve hiljade clanova. Ljubica Djordjevic vodi Kolo srpskih sestara crkve "Vaskresenje Hristovo", ciji je predsednik Branko Puhar, a svestenik Djuro Krosnjar iz Cikaga.
Danas, inace, u srpskoj dijaspori postoji stotinak odbora Kola srpskih sestara, od Makedonije do Australije. Predsednica Saveza Kola srpskih sestara u Americi potice iz beogradske porodice Perisic. Njen otac je bio ratni zarobljenik u Nemackoj, odakle je iseljen u Englesku i SAD, a majka joj potice sa Kosova. Udata je za Vladu Bjelopetrovica, stampara i izdavaca iz Cikaga, sa kojim ima kcerku Nataliju i sina Daneta. Za svoje srpske aktivnosti Bratislava Beba Bjelopetrovic dobila je mnoga priznanja, a izmedju ostalih i titulu Viteza srpstva.
Srpske eparhije vodili su dugo godina mitropoliti Kristofer i Irinej, koji su kao civili imali isto prezime Kovacevic. Prvi je Kovacevic Velimir, mitropolit. Rodjen 1928. u Gal Vestonu, Teksas. Zavrsio Bogosloviju u Libertivilu i Cikagu, a studije istorije na Univerzitetu u Pitsburgu. Sluzbovao je u Kleartonu, Dzanstaunu, Pitsburgu i Cikagu. Ustolicen za mitropolita srednje-zapadno americkog 1991. godine u hramu Vaskresenje Hristovo, Cikago. Zenjen je i ima sina. Zivi u Lejk Zenevi, a sluzbuje u manastiru Sveti Sava u Libertivilu. siri pravoslavnu veru i srpstvo. Pomaze Srb Net i humanitarne organizacije americkih Srba.
A drugi je Kovacevic Milan. Mitropolit je rodjen 1914. u Vreocima, selu izmedju Gornjeg Milanovca i Kraljeva. Tu je i radio kao ucitelj, ali se pred rat kao rezervni potporucnik aktivirao i presao u vojsku Kraljevine Jugoslavije. Medjutim, kao i mnogi kraljevi podoficiri i oficiri i Milan Kovacevic je zapao u nemacko zarobljenistvo. Bio je vrlo aktivan u logoru, kao ucitelj ucestvovao je u formiranju srpskog pozorista " Rodna gruda". U nekim predstavama je cak igrao i likove zena sa velikim uspehom. Po raspustanju logora, medjutim, on se odlucio da sa jos sedmoricom ljudi, ode u Englesku, na kaludjerski seminar. Pohadjao je i Poslovnu skolu u Oksfordu. Taj pravoslavni seminar, kako sam saznao, od osmorice Srba zavrsio je samo Milan Kovacevic, i tada je dobio kaludjersko ime Irinej.
Kada je Irinej kao mlad svestenik dosao u Ameriku, vladika Dionisije ga je namestio za upravnika crkvenog imanja u Serlandu, Kalifornija. Tu je pokazao svoje velike organizatorske sposobnosti, uzdigao je imanje, a crkvi povratio narod i ugled. Mitropolit Irinej od svih svestenika iskazao u SAD najvecu stvaralacku energiju kao graditelj srpske crkve. Podigao je 1983. godine manastir Presvete Bogorodice, popularno nazvan Nova Gracanica u Sejdlandu tj. na Trecem jezeru i Dom za ostarela lica. Mitropolit novogracanicke eparhije Irinej je i inicijator crkvenog pomirenja koje je obavljeno sa patrijarhjom srpskim gospodinom Pavlom u Sabornoj crkvi u Beogradu u prolece 1992. godine.
Tokom 1992/95. vladika Irinej poslao je prvi u dijaspori organizovao humanitarnu pomoc za otadzbinu. Kada je u Americi 1987. osnovan prvi fond milosrdja "Gracanica", mitropolit Irinej je dao u fond za Kosovo hiljadu dolara. Sedeli su tu Todor Stanjevic, Milutin Bajcetic, dr Rajko Tomovic, Dragoslav Djordjevic, Dusan Mirkovic. Od osnivanja fonda "Gracanica" do 1991. sakupljeno je 300.000 dolara za Srbe na Kosmetu. Posle propasti Jugoslavije i novog genocida nad Srbima u Krajini i Bosni vladika je ukljucio vernike u fond za izbeglice "Covekoljublje" koji je osnovao patrijarh Pavle. Srbi su poslali vise miliona dolara na ime pomoci, u novcu, bolnicama, lekovima, hrani, odeci i obuci. Izvestaj blagajnika eparhije kaze da je rec o sest miliona dolara ukupne vrednosti.
Sa odobrenjem mitropolita Irineja, porodica Slavka Stokovica je pri novogracanickoj eparhiji osnovala fond milosrdja "Sveti Djordje", krsne slave Stokovica. Ovaj fond je zvanicno osnovan prvog januara 1994. godine i u njemu je do sredine oktobra bilo primljeno 38.438 dolara, poslato u otadzbinu 14.110, a cekalo na slanje jos 24.328 dolara. Novac je slat po spiskovima koje su Stokovici dobijali od valadike Artemija iz Prizrena i slikarke Mire Knezevic iz Beograda. A onda je na sestom Saboru novogracanicke eparhije Slavko Stokovic prilozio cek svojih sinova na 500.000 i svog unuka Nikole na 100.000 dolara. Uz obecanje da ce naredne godine ta cifra sigurno dostici milion dolara.
Mitropolit Irinej je dugo ziveo u manastiru Nova Gracanica na Trecem jezeru kod Cikaga. Oboleo je i nalazi se u bolnici kod prijatelja gospodina Slavka Stokovica.
Od 1996. godine ovu eparhiju vodio je vladika Sava iz Melburna, ali je patrijarh Pavle 1997. godine za administratora imenovao vladiku Longina iz manastira Krka. Vladika Longin Krco rodjen je u Knezini kod Sokoca. Jedan brat mu zivi sa majkom i porodicom u Diseldorfu. Drugi brat je u Engleskoj. Na Bogosloviju u manastiru Krka vladika Longin bio je najbolji. Zavrsio je Moskovsku duhovnu akademiju. Posle toga tri godine je bio na postidiplomskim studijama u Engleskoj. Nakon toga vraca se na Bogosloviju u manastir Krka, gde radi kao profesor predavac. Neko vreme je sluzbovao u Melburnu kao vladika. A potom opet u manastiru Krka i u Patrijarsiji SPC u Beogradu. Odatle ga patrijarh Pavle salje u SAD. Ovaj mladi episkop danas u Cikagu radi aktivno na ostvarenju verskog pomirenja medju Srbima.
Mira i Slobodan Pavlovic su u Cikagu nacinili prvi korak ka verskom pomirenju jos pocetkom devedesetih godina. O tome je snimljen i televizijski film, koji je radio Milan Knezevic iz Beograda. Pavlovici su pravi ambasadori srpstva u SAD. U njihovu kancelariju na Klark stritu svakodnevno dolaze mnogi srpski doseljenici da traze smestaj i posao, bilo kakvu pomoc, jer znaju da ce je i dobiti. Nedaleko od svoje firme Mira i Slobodan su pre nekoliko godina kupili veliku kucu, od 400 kvadrata i plac, tik uz jezero, blizu Holivud avenije. Na zgradi visi srpska zastava, a u dvoristu i cvece je posadjeno kao srpska trobojka. U basti rastu paprika, krastavci i paradajz sa srpskim semenom, a u kuci na zidovima su slike srpskih junaka i sire familije. Pavlovici su u Cikagu stampali knjigu o srpskim vladarima, na engleskom i srpskom jeziku, i uputili je americkim kongresmenima, senatorima i poslanicima, kao i ljudima iz administracije u Beloj kuci, sa namerom da ih upoznaju sa istorijom srpskog naroda i srpskih zemalja. U srpskoj kolonij Pavlovici su poznati i kao donatori srpske crkve, ali i kao ljudi koji svesrdno rade na srpskoj slozi i jedinjenju. Mira i Slobodan Pavlovic su podigli Pavlovica most na Drini i spojili dve obale srpske zemlje. U selu Popovi kod Bijeljine podigli su spomenik Knezu Ivi od Semberije i crkvu "Vaskresenje Hristovo". Srpska crkva im je zato dodelila Orden Svetog Save.
Od svih srpskih doseljenika u Cikagu, u ozbiljnom biznisu se nalazi jedva pet odsto nasih ljudi. Pre dvadesetak godina najveci broj Srba radio je u ugostiteljstvu. Tada je u Cikagu bilo oko tridesetak srpskih kafana i restorana, a danas ih ima svega osam. U ugostiteljstvu su nekada bili slavni Miomir Radovanovic i "Miomirs Serbian club", kao i Zlata Maksimovic i "Zlatas Beograd", kod kojih su Amerikanci cekali da sednu za stolove. A danas su poznati ugostitelji Miki Knezevic i Zvonko Klacnik, vlasnici restorana "Orijent ekspres" i "Skadarlija". U gradjevinarstvu su danas najpoznatiji Branko Tupanjac i Vuk Zecevic. Prvi gradi hotele i zgrade, a drugi puteve. Nekretninama se na veliko bavi Slobodan Pavlovic. Nikola Salatic-Salata bio godinama predsednik Zilet kompanije. Medju trgovcima Dragan Kecman je poznat po marketu "Beograd", a Sima Vujic vodi prodavnicu "DSD" i Slavoljub Damjanovic "Sandys bakery".
Od lekara poznat je dr Vuko Zecevic, dr Zarija Djurovic, dr Ilija Sreckovic-Bibe, dr Radomir Jovanovic, dr Branka i Drasko Konstantinovic, dr Petar Milenkovic, dr Jovan Cupic, dr Milan Lekovic. U istoriji Cikaga upisano je ime lekara Konstantina Dimitrijevica, poznatijeg pod imenom Dimitri, kao americkog humaniste. Dr Ljubomir Djordjevic je, naprimer, ekspert svetskog glasa. A Luis Milicic je advokat svetskog glasa. Zoran Knezev je poznat kao upravnik americke carine na aerodromu O'Hara.
Borivoje Ristic, Vukasin Pavlovic, Dragoljub-Danijel Giljen i Toni Miladinovic su uspesni dileri nekretnina. Slobodan Pavlovic je samo jedan, poslednji od trojice uglednih srpskih dobrotvora i poslovnih ljudi, i najimucnijih Srba koji i danas aktivno pomazu Srbe u rasejanju i u otadzbini. Takav ugled ima i Branko Tupanjac, sa suprugom Radmilom i sinom Radivojem, kao i braca Ranko i Vlado Bjelopetrovic. Po produkciji svetovnih dela, ali i po izdanju jos stotinak velikih srpskih dela Vlada Bjelopetrovic je zajedno sa bratom Rankom, danas najveci srpski izdavac, ne samo u Cikagu vec i na citavom americkom kontinentu. To su sve ujedno i ljudi koji su pomogli mladom advokatu, kasnije drzavnom tuziocu Miloradu Rodu Blagojevicu, da u Cikagu pobedi na izborima za kongresmena SAD. Tako je danas Rod Blagojevic najugledniji Srbin u Cikagu, ali i u Americi.
Vodeci svoju politicku kampanju za ulazak prvo u Senat americke drzave Ilinois, advokat Rod Blagojevic je propagirao programe ekonomskog razvoja, socijalne i zdravstvene zastite Demokratske stranke u svom Petom distriktu. To je region koji pripada gradu Cikagu, i zahvata severne opstine Norfidz, Harvud Hajs, Franklin Park, Melrouz park i Nortlejk uz jezero Micigen. Dok je njegov republikanski protiv kandidat imao veceg uticaja na periferne opstine i predgradje Cikaga. Kako je Cikago sa 150.000 Srba najveci srpski grad u dijaspori, to se Milorad Blagojevic u svojoj politickoj kampanji i 1992. i posebno 1996. godine obracao za dvostruku pomoc i srpskim iseljenicima. Trazio je od njih prvo dotacije, od pet dolara do hiljadu, koliko ko moze da finanisjki da pomogne njegovu kampanju, a potom i njihove glasove, iako je poznato da su Srbi uglavnom republikanci. Da bi se priblizio srpskim iseljenicima Rod Blagojevic je poslednjih godina poceo da se pojavljuje na vaznijim skupovima u srpskoj koloniji. Veliki broj, narocito imucnijih Srba iz Cikaga pomogli su kampanju Milorada Blagojevica, jer su zeleli da imaju "svog" coveka u Kongresu drzave Ilinois i Kongresu SAD. Pre Blagojevica jedini Srbin koji je bio u organima vlasti americke drzave Ilinois bio je Sem Panajotovic, clan cikaskog Senata. Milorad Blagojevic je ozenjen Amerikankom, ima dvoje dece i zivi u Cikagu, a radi u Vasingtonu. Tokom 1997. i 1998. godine dva puta u restoranu "Skadarlija" kongresmen Milorad Rod Blagojevic pravio je prijem za svoje srpske prijatelje.
Cikaski Srbi su jos pre devedeset godina poceli da se profesionalno i sindikalno udruzju. Tada su i nikla srpska potporna drustva "Obilic", "Balkan" i "Kralj Petar I Karadjordjevic". Poslednjih desetak godina, medjutim, nove generacije intelektualaca i biznismena u Cikagu su osnovale, prvo Americko-srpsko lekarsko drustvo, zatim Srpsku-americku advokatsku komoru i Americko-srpsko udruzenje policajaca. Njihovi celnici su dr Milan Dragasic, koji predvodi tri stotine udruzenih srpskih lekara, dr Nik Djuric je bio lider osamdesetak srpskih pravnika. Sada tu komoru vode Vida Dimitrijevic, predsednik i Nikola Katic, sekretar. Narednik Milan Vujic sa kolegama Miloradom Sofrenovicem, Dusanom Puharom i Robertom Mihajlovim vodi udruzenje od cetrdeset policajaca srpskog porekla koji rade sirom Amerike. Vujic sa kolegama vec godinama "cuva ledja" patrijarhu Pavlu, princu Aleksandru Karadjordjevicu, Helen Delic-Bentli, liderima i gostima Kongresa srpskog ujedinjenja kada dolaze u Cikago, srpskim mitropolitima od najavljenih ustaskih napada u SAD.
Vujic nastavlja tradiciju jednog Djordja Mandica, koji je bio siva eminencija FBI u Cikagu. Mlada Toni Rous, unuka Milice i Laze Kekusa iz Krajine je serif u Micigenu.
Da bi okupio inteligenciju oko sebe Vlada Bjelopetrovic je prvo razmisljao da stampa Imenik cikaskih Srba. Po azbucnom redu, ali i po profesionalnom opredeljenju. A zatim se odlucio da osnuje Srpsku privrednu komoru i dijaspori.
Kulturnu elitu u najvecem srpskom gradu u inostranstvu predstavlja nekolicina umetnika cija su dela podjedanko popularna i u otadzbini. Profesor cikaskog univerziteta i nekadasnji ucitelj srpskog jezika princu Aleksandru Karadjordjevicu doktor Nikola Moravcevic bas u tom milju metropolisa napisao je istorijski roman "Albion, Albion". Profesor je i autor eseja, kao i urednik casopisa "Srpske studije". Dr Miodrag Radulovacki, profesor farmakologije Univerziteta Ilinois, inace Zemunac, vec godina vodi Jugoslovenski komitet za posdiplomske studije, kroz koji su prosli mnogi srpski, a posebno beogradski studenti pridoslice u SAD.
Svojim delima "Tri srpske glave" i "Srbija medju vukovima" istakli su se u Cikagu i pisci Vojin Markovic, odnosno Milan Popovic-Veljkov. Borko Jovanovic je pesnik, autor zbirke "Zazen", Tamara Vesna reziser predstave "Skver jedan" Stevana-Stiva Tesica. Muzicar Jovan Maksimovic se predstavio i kao pisac i reditelj drame "Magnifiko". Jovan Deretic je autor knjiga "Istorija Srba", "Zapadan Srbija" i "Serbi-narod i rasa", a Milan Markovic je pripremio "Genocid nad Srbima".
Na vrhu srpskog, ali i americkog umetnickog neba nalaze se jos jedan Srbin iz Cikaga, koji je dobio Pulicerovu nagradu. I to za novinarstvo. To je Volter Bogdanic, koji je rodjen u Geri, a radi kao novinar "Vol Strit zurnala". Dobitnik je Pulicera za 1988. godinu. Savo Rakocevic je slikar iz americkih enciklopedija. A Nikola Brcin je poznat kao veliki americki vajar. U americkom profesionalnom fudbalu, ragbiju, pominju se brojna srpska imena : Dzim Mandic, Norm Bulajic i Pit Stojanovic, zatim Ed Obradovic , igrac "Birsa" iz Cikaga, Dzim Obradovic, Pit Lasetic, Sem Jankovic i drugi. U bejzbolu, vredna su paznje srpska imena, kao sto su Pit Vuckovic, Eli Grba, Nik Strincevic, Volt Dropo, Dzon Vukovic i Pol Popovic. I, konacno, kao reli vozac poznat je Bil Vukovic. Po svemu tome, reklo bi se, da je Cikago prava srpska kulturna prestonica.
U Cikagu se stampaju novine na cirilici "Srpska borba", "Sloboda", ali i rade prve srpske radio stanice. "Romski dukat" je radio srbijanskih Cigana, u kome je glavni voditelj bio Zoran Ostojic, nekadasnji novinar Studija B iz Beograda. A sada je Alija Dalipovic sa suprugom. Pre sesnaest godina, kada su Amerikanci imali prvi popis stanovnistva, u kome se trazio i odgovor na pitanje o etnickom poreklu, vecina ovih ljudi napisali su da su "srpski Cigani". Porodica Kostandinov je pre pet godina u Cikagu osnovala crkveno-skolsku opstinu, sa predsednika izabrala srpskog biznismena Slobodana Pavlovica, graditelja mosta na Drini, inace, poreklom iz Popova kod Bijeljine, a od jednog bioskopa napravila je svoju pravoslavnu crkvu. U njoj su se vencavali i decu im krstio srpski svestenik, otac Djuro Krosnjar. Tu u toj crkvi "srpski Cigani" su za svog kralja izabrali najuspesnijeg i najuglednijeg medju sobom, Djuru Kostandinova.
Radio program vikendom "Tamo daleko" vodi Petar Jovanovic, vlasnik agencije "Nikola Tesla". On emituje vesti iz srpskih zemalja, intervjue i dokumentarne emisije, kao i narodnu i novokomponovanu jugoslovensku muziku u ogromnim kolicinama. Sve su to programi na komercijalnoj osnovi, sto u mnogome doprinosi i stvaranju prvog srpskog etnickog trzista u dijaspori. Preko ovih stanica nasi poslovni ljudi iz Cikaga reklamiraju svoje lekarske ordinacije, putnicke agencije za prodaju karata za Srbiju i Beograd, svoje trgovacke radnje. I Dalipovic i Jovanovic su ljudi koji organizuju srpske zabave na kojima pevaju umetnici iz otadzbine. Katarina Stojnic, unuka cuvenog halfa Bobe Mihajlovica danas je glavna plesacka zvezda u najvecim latino-americkim klubovima "Infinity" i "Tropicana". A od pocetka 1998. godine radi u restoranu "Iluzija" ciji je vlasnik poznati kosarkas Denis Rodman.
Srpska muzika se svira i cuje u kafanama "Skadarlija", kod Zvonka i Nine Klacnik, gde peva Zorica Tanasijevic. U diskoteci "Kalemegdan", u kojoj su gostovali Knez i Keba. U restoranu "Srpsko selo" koji vodi Rade-Dunja Markovic. Restoran "Kragujevac" vodi Desa Blagojevic.
Kada Srbin prvi put dodje u Cikago, jedna od ovih kafana bice mu, najverovatnije prva stanica. Posle toga sve ide mnogo lakse. U kafanama se pronalazi sve, i rec utehe, i novi prijatelj, i stari zemljak, ali i ono sto Srbin u Americi nije jos izgubio, sto ga i najvise veze za otadzbinu i pridoslice iz srpskih zemalja. A to je njegova srpska dusa. Kod Pavlovica i Tupanjca najcesce se nadje i krevet i sitan posao, dok se ne dodje do zaposlenja. To je put koji danas prolaze i pridoslice i izbeglice. Indijansko Polje luka na obali americkog jezera Micigen primilo je u ovo ratno vreme, najmanje deset hiljada novih Srba, kojima je Cikago postao uteha za Beograd, Kraljevo, Nis, Knin, Sarajevo, Banjaluku.
NJUJORK-CENTAR SRPSKE INTELIGENCIJE
Novi Amsterdam, kao se nekada zvao najevropskiji grad SAD, Njujork je vrelih julskih dana 1996. bio najsrpskiji grad u Americi. I to zahvaljujuci imenu i delu dvojice visokih intelektualaca. Prvi je Nikola Tesla, velikan svetskog pronalazastva, srpski genije, ciju je 140 godisnjicu rodjenja njurjoski gradonacelnik Dzon Patak obelezio proglasivsi deseti jul za Dan Nikole Tesle u najvecem americkom gradu Njujorku. Punih sest decenija zivota proveo je krsni Licanin u ovom metropolisu, najevropskijem gradu Amerike i centru zapadne civilizacije. Nikola Tesla je u Ameriku dosao sa dvadeset i osam godina i 1884. godine dobio drzavljanstvo SAD. Umro je u Njujorku 1943. godine. Grad mu se oduzio izgradnjom Teslinog coseta na Menhetnu.
Tri nedelje pre proslave Teslinog rodjendana sve njurjoske, a potom i americke novine zabelezile su tuznu vest - smrt oskarovca Stevana Stiva Tesica, velikana srpske i americke knjizevnosti i drame. Rodjen 1942. u Uzicu, u Ameriku, gde je usao kao dvanaestogodisnjak, se probio kao najbolji student ruske knjizevnosti, prvo 1965. na Indijana univerzitetu, a potom na slavnom Kolumbia univerzitetu, gde je trebalo da doktorira. Prvi literarni uspeh Stevan Tesic je postigao sa komadom "Stolari" koji je 1970. izveden na Brodveju. Odmah je uporedjen sa Beketom i imenovan za njegovog naslednika. Stiv Tesic se izdizao, a da nije zaboravljao da je Srbin i kao dramski pisac, scenarista i romanospisac delima "Jezero drveca", "Baba Goja" o svojoj majci Gospavi i uzickim danima detinjstva, "Gorki", "Prolazna igra", "Dodirivanje dna", "Ulica Divizon", "Cetiri prijatelja" o zenidbi iseljenika Danila Prozora u Njujorku, "Ocevidac", "Eleni" i "Brzina mraka". Oskara je dobio za film "Osamostaljivanje" 1979. godine. Taj scenario su i njurojski kriticari proglasili najboljim u SAD. Upravo je pripremao premijeru drame " Na otvorenom putu " i putovanje u rodno Uzice, kada ga je srce izdalo.
Novi Amsterdam izrastao je u metopolis poslednjih decenija zahvaljujuci ponajvise dosljacima sa Starog kontinenta. Ostrva Elis i Long Ajland bila su prve stanice na putu siromasnih Evropljana prema bogatoj Americi. Kako su u njega ponajvise pristizali Englezi, dali su mu i ime koje ih je podsecalo na otadzbinu - Novi Jork. Danas je to grad od deset miliona stanovnika, koji pripadaju americkim drzavama Njujork i Nju Dzersi. Srbi u Americi se prvi put pominju u listu "Podunavka" 5. marta 1848. godine, u clanku S. Popovica, bas pod naslovom "Srbi u Americi". Procene Popovica, sacinjene tada nakon puta po Americi, pokazale su da je u to vreme u Njujork pristiglo - 200 Srba. Sto pedeset godina kasnije, od oko 400.000 Srba i Jugoslovena popisanih 1980. godine u SAD, blizu pet odsto nalazilo se u Njujorku, severozapadnom delu Nju Dzersija. A prema popisu stanovnistva SAD u 1990. godini, kao Srbi i kao Jugosloveni izjasnilo se u Nju Dzersiju - 1.718 i 12.682 i Njujorku - 3.534 i 30.455 osoba. Srbi tvrde da danas u Njujorku i okolini ima vise od cetrdeset hiljada srpskih doseljenika.
U prvom talasu seobe Srba, u Ameriku pocetkom ovog veka stigao je i Mihailo Pupin Idvorski, koji je radeci na Kolumbija univerzitetu stekao svetsku slavu kao profesor, naucnik i pronalazac. Pupin je stigao u SAD 1874. godine, kada je u ovoj zemlji broj iseljenika srpskog porekla bio relativno mali. Nas narod je neizmerno zaduzio svojim humanizmom i rodoljubljem, zaslugama koje je stekao od 1911. kao pocasni generalni konzul Srbije u Njujorku. Sa lekarom i rodjakom Svetozarom Grginom prvo je 1907. formirao udruzenje Srba "Srbobran". Godinu dana kasnije imenovan je na predlog Pavla Hadzi Pavlovica za prvog coveka Slovenskog useljenickog drustva u Njujorku, koje je imalo svoju kancelariju za prijem doseljenika na 23. ulici. A kada se ono ugasilo Pupin je postao predsednik "Sloge" tj. Saveza sjedinjenih Srba Amerike sa 11.000 clanova, a potom i Srpskog narodnog saveza u SAD. Kao lider Srpske narodne odbrane bio je organizator u prikupljanju materijalnih sredstava, opreme i medicinske pomoci, kao i dobrovoljaca iz SAD za Prvi svetski rat, kao i na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Mihailo Pupin je zasluzan za afirmisanje jugoslovenskog i srpskog pitanja pred americkom javnoscu i politicarima, posebno mnogobrojnim kontaktima koje je imao s uglednim licnostima americkog zivota.
Njujork je je grad u kome je veliku srpsku aktivnost iskazivao i dr Slobodan Draskovic, predsednik Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava. On je od 1946. izdaje list "Srpska borba", glasilo SKKSS, cija je i redakcija sa direkcijom SKKSS premestena 1982. u Njujork. U ovom metropolisu izlazile su i knjige dr Slobodana Draskovica, koji je bio izraziti desnicar, pa je cak i u Njujorku, proglasen za desnicara godine u SAD. Ovaj ugledni srpski klub u Njujorku dugo godina je potom vodio Aleksandar D. Obradovic, beogradski oficir, i americki knjigovodja, humanista i pravoslavac. U tome su mu pomagali cerka Ljiljana i zet Djordje Knezevic, takodje, Beogradjanin. Njujork je od vajkada bio pun Beogradjana. Medju aktivnim clanovima SNO bili su i pokojni Milos Mijatovic i Milorad Petkovic.
Odmah iza rata, poznati pisac i politicar Slobodan Jovanovic je u SAD osnovao Jugoslovenski narodni odbor - JNO sa ciljem da objedini jugoslovensku emigraciju i iseljenistvo, ali mu to nije poslo za rukom jer su ga Hrvati bojkotovali. Konstantin Fotic je kao odgovor na neuspeh JNO u Njujorku 1947. formirao Srpski nacionalni odbor, zeleci da on ujedini srpsku politicku emigraciju, u cemu, takodje, nije uspeo. Novi Srpski nacionalni odbor, sledeci ovu ideju, formiran je 1961. godine. Za predsednika je izabran dr Milan Gavrilovic.
Tih uzbudljivih godina, prve polovine i ulaska u drugu polovinu dvadesetog veka, u srpskoj koloniji Njujorka pojavljuje se i jedan mladi pisac i izdavac Vladimir - Vilijam Jovanovic sa knjigom "Novi Varvari" i skrece paznju citave americke javnosti. Tu paznju ovaj srpski intelektualac drzao je kod Amerikanaca i narednih decenija, ne samo svojim novim knjigama "Ludak", "Svet poslednje noci", "Put novca" i "Usporeno samoubistvo" vec i prevodima i stampanjem tada disidentskih dela Milovana Djilasa i Dobrice Cosica. Vilijam Jovanovic je rodjeni Amerikanac, otac Ilija je dosao iz Crne Gore da radi u pitsburskim celicanama, gde se ozenio 1913. mladom Poljakinjom. Posle dve cerke Mari i Mila, sin Vladimir je rodjen 1920. godine u Koloradu i krsten u srpskoj crkvi. U Denveru je zavrsio osnovnu i srednju skolu, a potom i Univerzitet Kolorado, da bi 1941. godine magistrirao englesku knjizevnost na Harvardu. Americku vojsku je odsluzio 1942. godine, bas se pripremao da doktorira na Kolumbia univerzitetu u Njujorku, kada mu se ukazala prilika da se zaposli u izdavackoju kuci " Harkort, Brejs i kompanija". Vec krajem sezdesetih u taj naziv upisano je i prezime Jovanovic, jer je Vladimir uspeo da postane suvlasnik firme u kojoj je radio kao urednik evorpskih izdanja. Mnogi neupuceni Srbi zbog njegovog prezimena i prezimena jednog od ortaka "Brace", ovu izdavacku kucu su jednostavno prekrstili u "braca Jovanovic." A brace nije bilo, ozenjen sa Martom Dejvis nas Vladimir je dobio sinove Stefana i Petra i cerku Martu mladju, koji imaju sestoro dece.
U knjizi "Ko je ko u Americi" za Jovanovica pise da je i gostujuci profesor na Berkliju, donator Kolorado koledza, pocasni gradjanin Malte i autor nove zbirke pripovedaka "Cud Zapada", u kojoj se nalazi i velika saga o Crnoj Gori. Kada se 1991. godine Vilijam Jovanovic penzionisao, bio je predsednik kompanije, predsedavajuci Upravnog odbora firme koja je imala godisnji promet od 1,7 milijardi dolara. Njegov stariji sin Stefan kao pravnik radi za ocevu firmu, mladji Petar je predsednik izdavacke kuce MekGrou, takodje u Njujorku, a cerka je dizajner u Londonu.
Njujork je i prebivaliste najlepse srpske princeze Jelisavete Karadjordjevic i njenog novog saputnika arhitekte Dragana Babica. Rodjena je kao jedino zensko oca Pavla Karadjordjevica, princa namesnika i majke Olge, kcerke princa od Grcke i Danske i Jelene Vladimirovne Romanove od Rusije. U mondenskom svetu poznata je po svom novom parfemu "E". Glavni modni diktator poslednjih godina u Njujorku je Zoran Ladicorbic, nesvrseni student arhitekture. Beogradjanin, koji je u ovaj grad stigao 1970. godine i nametnuo svoj stil haljina "Zorinke".
Kada je doslo do smene srpskih generacija na celo srpskih udruzenja i organizacija u Njujorku i okolnom Nju Dzersiju pocetkom sedamdesetih godina dolaze neki mladji ljudi - magistar Ilija Lubarda, publicista Miodrag Misa Beljakovic, svog oca pokojnog Tiku Topalovica nasledjuje u srpskim poslovima sin doktor Pavle Topalovic, profesor dr Sanja Popovic, advokat Dusica Protic. Oni su bili prvaci Srpske narodne odbrane, drustva "Njegos" i "Ravnogorac", Srpskog kongresa ujedinjenja i crkveno-skolskih opstina. Trstenicanin doktor Pavle Topalovic iz Nju Dzersija je sam za poslednjih pet godina sakupio humanitarnu pomoc vrednu pet miliona dolara i poslao je u otadzbinu, zbog cega ga je Sinod SPC odlikovao oredenom Svetog Save. Kada je SPO u Njujorku otvorio devedesetih svoj odbor za predsednika u celoj Americi je izabrao dr Dusana Kalicanina, profesora interne medicine u Univerzitetskoj bolnici. Dvojica Srba, nacionalisti Nikola Kavaja i Bosko Radonjic poznati su Amerikancima kao atentatori na Tita, a ovaj drugi i kao kum za Njujork italijanske porodice Goti.
U samom gradu, kog Amerikanci zovu "Velika jabuka", nalaze se dve srske crkve Sveti Stefan u Lakavani i Sveti Sava na 25. ulici, Menhetn. Ova druga je pre dve godine proslavila pedeset godina postojanja. Crkve vode prote Rastko Trbuhovic i Sinisa Jocic. U Nju Dzersiju postoje jos dva srpska hrama, jer u ovom gradu ima jos pet hiljada Srba. I restoran "Skadarlija", koji vode Dragan Sutovic, Miodrag Miljanic i Mijat Bozovic. Pocetkom devedesetih godina, kada su se i mladji Srbi uhvatili u kostac sa americkom propagandom i medijskim ratom, na scenu su stupili poznati novinar i biznismen Vuk Jovanovic, Dusan Zdrale, najbolji srpski student Lidija Lukic, Radmila Knezevic, Goran Debelnogic, Nikola Miljkovic i Stanko Petrovic. Njihova organizacija "Americki Srbi" odrzala je seriju velikih demonstracija u Njujorku, pred redakcijama velikih listova, tv stanice CNN i pred zgradom OUN.
Znacajno mesto u srpskim poslovima ima i Tanja Delic, vlasnica medjunarodnog lanca kompanija Unibros holdings", ali i predsednica Fondacije "Mir". Ova srpska kuca kulture smestena na Petoj aveniji broj 712 bavi se promocijama nasih pozorisnih predstava medju iseljenicima. Tako su posredstvom Fondacije "Mir" u SAD gostovali glumci Milan Gutovic, Ruzica Sokic, Rade Serbedzija i mnogi drugi umetnici iz otadzbine.
U prestiznoj knjizi Amerike "Ko je ko" nalazi se ime dr Dusana Kosovica, psihoanaliticara i neuropsihijatra, vlasnika vec cuvenog "Centra za stres" iz Njujorka. I Kosovic je poreklom iz Crne Gore, vec dve decenije je u Njujorku. Medicinu je zavrsio u Jugoslaviji, neko vreme radio u Podgorici, a kada je shvatio da u rodjenoj zemlji ne moze da napreduje, uputio se 1965. u Ameriku. Objavio je veliki broj znacajnih knjiga, od kojih se izdvajaju "Stres", "Optimisticka psihoanaliza", "Depresija" i "Problemi adaptacije Jugoslovena na americku kulturu". Taj problem izgleda dr Kosovic nije imao, jer je danas clan CANU, ali i americkih akademija za psihoanalizu, za klinicku psihijatriju i Njujorske akademije nauka.
U toj akademiji od 1993. godine nalazi se kao redovan clan i dr Bosko Tomasevic, pisac srednje generacije, predavac u Francuskoj i clan Evropske akademije nauka i umetnosti. Tomasevic je ekspret za knjizevne teorije, a najpoznatiji radovi su mu "Ponavljanje i razlika", "Svetlost za iskop", "Ugarci", "Hladno pamcenje" i "Geopolitika". Jedan drugi Tomasevic, profesor antropologije Djordje Vid na Bafalo univerzitetu drzave Njujork, poznat je i kao veliki Srbin i veliki liricar. Profesor dr Zoran Gajic iz Nju Dzersija, inace, rodjeni Sapcanin, proslavio se u Njujorku kao ekspert u oblasti elektrotehnike i automatskog upravljanja sistemima.
Profesor Radmila-Rada Milentijevic je u Njujorku doktorirala istoriju na Kolumbija univerzitetu, a potom je predavala na Gardskom koledzu, gde je i penzionisana. Beogradjanin dr Marko V. Jaric je svoju karijeru svetskog fizicara izgradio u Gradskom koledzu Njujorka. Bio je profesor i na cuvenom Berkliju i drzavnim univezitetima Kalifornije, Severne Dakote, Teksasa i Montane. Umro je lane mlad u 45 godini zivota. I doktor Rajko Medenica, pionir u lecenju karcinoma, na zalost, svoju medicinsku i zivotnu karijeru zavrsio je 1997. godine u Njujorku.
Ako je suditi i po drugim srpskim imenima koja se nalaze u americkim enciklopedijama, Njujork je bio i ostao i danas centar svetske, a i srpske iseljene inteligencije. Srbi su afirmisani kao pesnici, pisci, slikari, filmski radnici, profesori, doktori, lekari, pa cak i kao studenti. Prvo srpsko ime Njujorka bio je svakako pesnik Carls Simic. Rodio se 1938. godine u Beogradu, a i danas vazi za jednog od najznacajnijih americkih liricara. Od 1969. Carls Simic je objavio veliki broj zbirki pesama i eseja. Godine 1990. je dobio Pulicerovu nagradu za poeziju. Na univerzitetu Nju Hemsajer predavao je knjizevnost. Kao dete doziveo je bombardovanje Beograda, najpre od Nemaca, a zatim od saveznika. U haosu posleratnog perioda mladi Simic izostaje iz skole i tumara po ulicama: "Da nisam sa majkom emigrirao u SAD, vaspitni dom me ne bi zaobisao".
Maja Herman - Sekulic je najlepsa Srpkinja u Njujorku, ali i poznati pisac i zena koja je osvojila najslavnija pera svetske knjizevnosti. Njenoj literaturi i sarmu nisu odoleli ni Rene Velek, ni Marko Glaviano. Harold Blum je cekao celu noc da bi razgovarala sa njim, Ginzberga je intervjuisala u kupatilu, pesnik Mark Strend je hteo odjednom da joj pokloni sve svoje knjige, Karl Bernstajn se gubio u trivijalnostima. Razvojni put esejiste, pesnika i prevodioca Maje Herman Sekulic je poput romana. Maja je jos kao srednjoskolka imala gotovo sve predispozicije da postane prva Beogradjanka kojoj se obistinilo, za mnoge nikada dosanjani americki san. Dete je iz ugledne beogradske gradjanske porodice, magistrirala je svetsku knjizevnost na Filoloskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Prinstonu, zivi u Njujorku, u stanu prepunom knjiga i umetnickih predmeta na prestiznom Flet Ajron distriktu, Peta Avenija - Menhetn. Objavljuje knjige na srpskom i engleskom jeziku. Proputovala je bezmalo citav svet, srecno je udata za Milosa Sekulica, arhitektu koji je dizajnirao najglamuroznije butike na Medison Aveniji u Njujorku, proslogodisnjeg dobitnika svetske nagrade za projekat robne kuce "Robinson - Sikon Skver" u Bangkoku. Iako se svojevremeno nasla i u knjizi cuvenog fotografa "Voga" Marka Glaviana, medju najlepsim zenama sveta, Maju su mnogo vise interesovali zivot i literatura. Nakon sto je magistrirala na Odseku za opstu knjizevnost beogradskog Filoloskog fakulteta, otisla je u Ameriku na doktorske studije.
Pripremajuci doktorat na Prinstonu, Maja je imala cak i tu privilegiju da stanuje u sobi u kojoj je svojevremeno svoje studentske dane provodio i Veliki Getsbi, Skot Ficdzerald, sto ce kasnije opisati u svom prvom romanu "S one strane raja". Pored ove, Maja Herman Sekulic objavila je i studiju o problemu parodije u modernizmu, pre svega u kapitalnim delima Tomasa Mana, Dzemsa Dzojsa i Andreja Belog (ujedno i doktorska teza) "Knjizevnost prestupa". Potom i dve knjige poezije: "Kamenorografija, ili njujorski sni(mci)", "Kartografija, Severno-juzni prolaz" i knjigu putopisa o Indokini "Prozor u zadu". Njene pesme uvrstene su u antologije na engleskom i nemackom jeziku. Uredila je i izbor savremene jugoslovenske poezije na engleskom jeziku "Micromegas", objavila prevode knjiga Nortropa Fraja, Rejmonda Karvera, Sol Beloua, Harolda Bluma, Patrika Vajta, i, nedavno, Volasa Stvensa, koji, uz Jejtsa i Eliota, predstavlja jedan od najznacajnijih glasova u modernoj poeziji dvadesetog veka.
Predavala je na Prinstonu i Ratgersu, bila gost predavac na Havardu, Kolumbiji, Ajovi. Uredjivala je knjizevni casopis "Najt". clan je srpskog i americkog PEN-a, Uruzenja knjizevnika Srbije i Pesnickog drustva Amerike. Za svoj rad dobila je nekoliko znacajnih stipendija, medju kojima i Fulbrajtovu. Skoro joj je izaslo iz stampe englesko izdanje "Prozora u zadu" i odabrane i nove pesme, "Iz muzeja lutanja", kod Matice srpske. Pored nje americku slavu kao pisac dotakla je i dr Zorka Milic, profesor svetske knjizevnosti na Njujorskom univerzitetu. Krajem 1996. poznati izdavac "Sajmen i Suster" objavio je roman "Tudja vecera", koji govori o zivotu zena u staroj Crnoj Gori.
Poznati ilustrator Mirko Ilic je pre desetak godina napustio SFRJ i uputio se u SAD. Danas zivi na Menhetnu. Ilic je dete oficira JNA, rodjen je u Bijeljini 1956. godine, a ziveo je u Mariboru, Kraljevu i Zagrebu. Tu sa devetnaest objavljuje prve crteze u omladinskom listu "Polet". Kao autor naslovnih strana i karikatura u jugoslovenskim magazinima "Danas", "Start","NIN", "Duga", Ilic je vec bio poznat americkim izdavacima, koji su mu odmah poverili korice "Njusvika", "Tajma", "U.S. Njus magazina", "Njujork tajmsa", koji je objavio dve stotine njegovih ilustracija, "Herald tribjuna". A veliki filmski proizvodjaci su mu ponudili da im radi postere i plakate. Robert Miler, izdavac "Tajma" je za Mirka Ilica 1989. godine i napisao da je najbolji ilustrator na svetu. Udurzenje ilustratora Amerike mu je iste godine dodelio zlatnu medalju za plakat, koji je inace bio namenjen jednoj izlozbi u Jugoslovenskom kulturnom centru u Njujorku.
Za razliku od Pisburga i Cikaga koji su osvajani rukama i fizickim radom, Njujork su Srbi ponajvise osvajali pamecu. Ponajbolji studenti na njurjoskim fakultetima bile su Beogradjanke - Lidija Lukic, Ines Draskovic i Jasna Ristic-Djurovic. Toj intelektualnoj eliti Njujorka danas pripadaju i slikari Ljiljana Markovic, Nadezda Prvulovic, Radovan Mica Trnavac i Vlasta Stefanovic, i vajar Slavoljub Vava Stankovic, i dzez pijanista Mikan Zlatkovic, i kompozitorka Milica Paranosic, i reziser Aleksandar Mandic, i Ivan Ilic, direktor filmskog studija "Monteceres", i mlada glumica Katarina Rebraca, poznatija kao Katarina Brak iz filma "Vasar tastine", i pisac, biolog, lekar dr Dragomir Stevanovic, i kolumnistkinja o seksu Anka Radakovic, i knizevnik Milan Oklopcic, i galerista Dusica Kirjakovic, i dizajner Kosta Kostic, i primarijus dr Danilo Vojvodic, i dr Vasa Purlija, i profesor politickih nauka dr Sanja Popovic, i dr Ljubo Vujovic. Ovaj poslednji je lekar, ali i fimska mecena, autor filmske studije o Nikoli Tesli i Mihailu Pupinu, cime je na svoj nacin Amerikancima rekao da je Srbin koji brine o svom srpstvu. Milos Sekulic se probio kao arhitekta i projektant, a Dejan Djordjevic kao autor dokumentarnih i propagandnih filmova za koje je dobio nagradu "Emi".
Iz Beograda su pre dvadesetak godina otisli i Prvoslav Davinic i Dusan Dragic kao predstavnici savezne vlade u OUN. Danas su obojica sluzbenici Ujedinjenih nacija, i bliski saradnici Butrosa Galija. Prvi Davinic kao direktor Centra OUN za razoruzanje, a drugi Dragic kao direktor Centra OUN za humanitarne poslove. Oni doduse nisu direktno ukljuceni u rad srpske kolonije u Njujorku, ali svojim angazmanom u OUN kada to mogu rade za svoju otadzbinu. Ima u Njujorku jos dosta profesora, nekadasnjih i sadasnjih poslovnih ljudi srpskog porekla koji su ili svojim ugledom ili svojim angazmanom pokazali da su dobri Srbi. Djordje Vojnovic, Amerikanac sa beogradskim pedigreom, oficir i biznismen, licno, a i kao clan Srpskog kongresa ujedinjenja godinama vec pomaze mlade naucne talente iz istrazivacke skole u Petnici kod Valjeva. Dr Radmila Miletnijevic je medju prvima u dijaspori dala svoj prilog u fond za razvoj Srbije krajem osamdesetih godina. I jedina je iz dijaspore birana za ministra u Srbiji. Vuk Jovanovic, vlasnik autorske agencije osnovao je "Antidefojmesen ligu" u nekoliko godina sam vodio medijski rat protiv americkih glasila.
Mojsije Popov, bivsi poreznik iz Plandista ponudio je konkretno svom rodnom kraju deset miliona dolara za podizanje olimpijskog bazena i sportskih terena. Dragan Marin, direktor banke "Smit Barni" iz Njujorka, sa fondom od sto miliona dolara, dovodio je dvadesetak Amerikanaca u Srbiju i Crnu Goru da ih uveri da u njegovu zemlju treba ulagati. Time je Dragan Marin, pre nego je preminuo 1996. godine, na svoj nacin pronasao put do rodne grude. Vojo Vujovic je poznat kao biznismen, ali i kao lider organizacije Crnogorski kulturni centar u Njujorku.
Malo toga srpskog ima javno, na ulicama Njujorka. Nekada su postojale nase kafane "Konak" i "Srbija", a danas ih vise nema. Nasi doseljenici okupljaju se oko zavicajnog kluba "Beograd" u Ridzvudu i oko FK "Srbija", koji je nekada vodio Vladimir Bogicevic, cuveni zvezvin Bogi. Na sportskom planu najvise se afirmisao Bogdan Jovicic, koji je na Marist koledzu napravio karijeru i kao vrstan kosarkaski ucitelj, ali i kao direktor.
KLIVLEND - GRAD SRPSKOG GUVERNERA
Kada su se 1996. godine u velikoj sali hotela "Hilton", na samoj obali jezera Iri u Klivlendu okupilo vise od tri stotine Srba iz citave Amerike da bi prisustvovali radnom sastanku sa Djordjom Voinovicem, guvernerom americke drzave Ohajo, tako se, makar jedne nedelje dogodilo, da je Klivlend postao centar srpskog okupljanja u Americi, pa i svetu. Klivlend je srpskoj javnosti poznat po celicnoj i automobilskoj industriji. To je pre stotinak godina i privuklo prve Srbe, a potom i Jugoslovene da se nasele na obalama jezera Iri i potraze posao u okolnim fabrikama. Na Sveruskom crkvenom saboru u Klivlendu 1919. Mardarije je proizveden u arhimandrita i izabran za episkopa Srpske pravoslavne crkve pod ruskom jurisdikcijom. Ivan Uskokovic, docnije episkop Mardarije, rodjen je 1889. godine u Podgorici. Nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu. Na preporuku zickog episkopa Save Decanca, Ivan Uskokovic je 1907. godine zamonasen, u manastiru Studenica pod imenom Mardarije. Rukopolozen je u cin djakona i poslat od strane Svetog arhijerejskog sinoda u Rusiju u bogosloviju. Bogosloviju je zavrsio 1911. godine. Cetiri godine kasnije, Mardarije je zavrsio i duhovnu akademiju u Petrogradu, gde je postao sindjel i klirik ruske pravoslavne crkve., koja je u to doba bila pod ruskom jurisdikcijom. Godine 1921, po odluci Svetog arhijerejskog sabora, u Ameriku dolazi ondasnji ohridski episkop Nikolaj, koji obavestava ruskog mitropolita da preuzima crkvenu vlast nad Srbima u SAD i Kanadi.
Pre raspada SFRJ 1990. godine u Klivlendu je zivelo cak 180.000 jugoslovenskih doseljenika. Najvise je bilo Slovenaca cak sto hiljada, a Srba i Crnogoraca 20.500. Kako su odvijali dogadjaji u drugoj Jugoslaviji, tako se i u Klivlendu aktivirala ova mala srpska kolonija u svojoj borbi za srpski nacionalni interes na tlu Amerike.
Temelje tog srpstva u Kliuvlendu postavio je biznismen, urednik, pisac, politicki aktivista, Djordje Djelic, "srpski nacionalni radnika", kako je imao obicaj da govori za sebe. Srce ga je, na zalost izdalo 1994. godine, ali su tragovi srpstva Djordja Djelica i danas jako prisutni u Klivlendu. Djordje Djelic je imao 62 godine, bio je osnivac i direktor srpskog radio programa u Klivlendu, jedan je od najpoznatijih Srba u SAD i Kanadi, prijatelj Dzordza Busa i Djordja Voinovica, guvernera drzave Ohajo. On je jedini Srbin u Americi kome je Kongres odobrio ostanak kod svoga oca Vojina koji nije hteo da se iz nemacke zice vrati u komunisticku Jugoslaviju, nego je odlucio da ode u Ameriku i tamo dovede familiju iz Gaja kod Panceva. Skolovanje koje je zapoceo na univerzitetu u Beogradu nastavio je na uglednom "Vestern Rezerv univerzitetu" u Klivlendu. Po zanimanju je ostao "srpski nacionalni radnik". Bio je clan mnogih srpskih nacionalnih i kulturnih organizacija, zacetnik mnogih ideja o ocuvanju srpske vere, kulture i tradicije.
Djordje Djelic je dosao u Ameriku 1957. godine iz Francuske, kod oca koji se kao ratni zarobljenik nije vratio u zemlju. Tada je imao samo dvadeset tri godine. Studirao je hemiju u drzavi Ohajo. Tada je usao u Republikansku partiju i poceo aktivno da se bavi politikom. Privatno bavio se prodajom nekretnina. Bio je osnivac srpskog vrta kulture u Brodveju, Ohajo, osnivac srpske biblioteke pri srpskoj crkvi "Sveti Sava", clan osnivackog odbora srpskog istorijskog kulturnog drustva u Klivlandu, organizator i posrednik pri stampanju i izdanju srpske monografije u dva toma, a pod pokroviteljstvom Klivlend Stejt Univerziteta 1976. godine. Ovaj neumorni covek je takodje osnovao prvi srpski sahovski klub u Ohaju, kao i prvi srpski fudbalski klub u Ohaju pod imenom "Obilic". Pre nekoliko godina je osnovao Drustvo jevrejsko srpskog prijateljstva ogranak Ohajo, i isto tako bio je jedan od glavnih pokretaca osnivanja tzv. "IOSS", medjunarodne organizacije pravoslavnog dobrocinstva. I jedan od osnivaca SOPO-a i tvorac srpskog nacionalnog programa.
Djelic je osnovao i prvu radio stanicu " Srpske melodije i novosti", koju danas vodi Dobrana Radakovic.. Pisao je za mnoge novine, bio organizator izdavacke kuce "Balkanska pitanja". Godinama je odrzavana proslava Dana ujedinjenja i oslobodjenja po glavnim hotelima Klivlenda kada se tradicionalno dizala srpska zastava na skveru. Bio je clan i predsednik mnogih nacionalnih i humanih organizacija, crkvenih uprava Sv. Marka, Gracanice, Sv. Save. Predstavljao je Srbe Klivlenda u americkim kulturnim, literalnim i nacionalnim ustanovama. Ne sme se izostaviti da je Djeliceva poslednja zasluga organizovanje drustva srpskog nasledja, "Nikola Pasic", izdavanje spomenica, a i pomaganje karijere gradonacelnika, a potom i guvernera Djordja Voinovica.
Sigurno najznamenitiji Srbin u Klivlendu, i citavoj Americi je danas Djordje Voinovic, guverner drzave Ohajo. Dugo godina bio je gradonacelnik Klivlenda, odakle je devetog januara 1995. godine otisao u glavni grad Kolumbus i bio ustolicen za guvernera. Taj cin obavio je klivlendski prota Vasilije Sokolovic pred cetiri hiljade zvanica. Medju njima je bilo dosta americkih visokih zvanica, posebno iz Republikanske stranke, a bilo je i dosta Srba : otac Vasko i protinica Zorina, dr Bosko i Vera Pop-Lazic, Mira Djelic, Jelisaveta i Milos Milenkovic, dr Branimir i Borjana Simic-Glavaski, Duka Rakic, Djordje Martic, Miki Martic, Marta i Donald Orbovic. Sto je najvaznije po same Srbe imenovanjem Djordja Voinovica za prvog coveka Ohaja podiglo je ugled srpskog naroda u Americi.
Otac Djordja Vojinovica, koji se, takodje, zvao Djordje, nije odrastao uz svog oca vec uz strica Mila. Vojinovici su se selili po Americi za poslom. Napokon su se pred rat skrasili u Klivlendu. Tu je i Djordje Vojinovic senior, u nekom klubu, upoznao lepu Slovenku i ozenio se njome. Izrodili su sestoro dece, cak cetiri sina i jedan od njih je dobio ime Djordje junior po americkim manirima. Kako je, naime, Djordje Vojinovic senior bio ugledni arhitekta i predsednik Udruzenja arhitekata drzave Ohajo. Projektovao je sabornu srpsku crkvu "Sveti Sava" u Klivlendu.
Njegov brat Majkl Voinovic je ucitelj, brat Pavle uspesan biznismen, Vik, takodje. Sestra Dzo En se udala za Madjara koji je vodeci covek u firmi "Istman Kodak", a Merijen je otisla u Holandiju sa muzem koji posluje sa Evropom.
Mada guverner Ohaja ima obicaj da govori kako je on skroman politicar, koji mora da uci od iskusnijih, ipak je Amerikancima poznato da je Djordje Vojinovic biran u Ohaju bas zato sto je bio jak medju glasacima. Tu snagu mu je podario rad u Klivlendu, gde je sa programima urbanizacije, industrijalizacije i ekologije uspeo da preuredi ovaj grad. Takav privredni i ekoloski projekat ponudio je i kao kandidat za guvernera drzave Ohajo, uz poseban elaborat o etnickim pravima stanovnika ove drzave unutar SAD. Prve guvernerske izbore Vojinovic je izgubio, jer je sa neobicnim imenom bio tretiran kao doseljenik. Neki su mu rekli da je bilo bolje da ga je promenio, ali Djordje nije to zeleo da ucini. Naterao je Amerikance da nauce njegovo prezime.
Ohajo je danas drzava broj jedan u SAD. A njen prvi covek je Srbin. Sada ga Amerikanci znaju i kao clana rukovodstva Republikanske stranke, i kao moguceg kandidata za americki Senat.
Glavno mesto srpskog kulturnog i patriotskog zivota u Klivlendu jesu saborna crkva "Sveti Sava" i hram "Sveti Sava", koje vode prota Vasilije Sokolovic i prota Djura Maerle, danas sigurno najstariji aktivni pravoslavni svestenik u SAD. Velika srpska katedrala, kako je zovu Amerikanci, gradjena je desetak godina do 1963. Tada je postavljen njen prelepi ikonostas koji su narucili Mika i Jozefina Vuic. U pravoslavnim i crkvenim aktivnostima veliku ulogu imali su godinama predsednik uprave Petar Gmitric, i potpredsednik Ranko Majstorovic, kao i Rajin Milinkovic, jedini nosilac ordena Sveti Sava iz Klivlenda. Cak i cuveni profesor otac Mateja Matejic, dobitnik povelje "Rastko Petrovic", koji zivi u Kolumbusu dolazi u Klivlend da bi sluzio u velikoj crkvi "Sveti Sava". Po nekoliko stotina klivlendskih Srba dolazi u sabornu crkvu u vreme Bozica, Uskrsa, a najsvecanije je na Svetosavskoj proslavi, koju je vodio gospodin Mitrofan, episkop Istocne americke eparhije.
U ovoj sabornoj crkvi, po misljenju mnogih Srba iz Klivlenda, odrastao je i vaspitavao se danas sigurno najperspektivniji pravoslavni svestenik Mirko Dobrijevic, odnosno jeromonah Irinej, djakon vladike Mitrofana. Americkim Srbima, ali i vecini pravoslavaca u SAD gospodin Mirko Dobrijevic je poznat po svojoj humanitarnoj aktivnosti u Internacionalnoj pravoslavnoj organizaciji - IOCC, koja na svaki sakupljeni dolar srpskih iseljenika daje jos svoj dolar. Jeromonah Irinej je rodjen u Klivlendu u svestenickoj porodici, zavrsio Institut umetnosti, Teoloski fakultet. Govori odlicno srpski i engleski, radio u kancelariji vladike Mitrofana, uredjivao pravoslavni casopis, vodio humanitarne akcije, a onda je premesten u kabinet patrijarha srpskog gospodina Pavla u Beograd.
Obe srpske crkve u Klivlendu godinama sakupljaju svakog petka uvece humanitarnu pomoc za Srbe i otadzbini. Te poslove vodio je otac Djura Maerle zajedno sa pokojnim Arsom Mandicem i Spasojem Zegarcem, kao i sa Bozom Despinicem, liderima srpskih politickih organizacija u Klivlendu. Prema njegovim podacima sakupljena je pomoc vredna pola miliona dolara i predata mitropolitu Irineju. Advokat Milos Misa Milenkovic bio je idejni tvorac ove akcje. Milenkovic je danas potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja u SAD i prvi covek ove asocijacije u Klivlendu. Rodjen je pre pedeset i cetiri godine u Kragujevcu. U Ameriku se uselio 1954. gde je diplomirao, prvo na Tehnoloskom institutu Keis, a potom na Drzavnom univerzietu. Dvadesetak godina je radio u celicnoj industriji, da bi sredinom osamdesetih otvorio advokatsku kancelariju. Aktivan je u srpskim pitanjima od dolaska u SAD.
U Klivlendu je osnovao Narodni univerzitet "Vuk Karadzic" ne bi li preko zajednickih kulturnih akcija prevazisao verski raskol medju Srbima u drzavi Ohajo. Bio je sa Pancevcem doktorom Boskom Pop-Lazicem i Srbijancem doktorom Branislavom Simicem-Glavaskim, jedan od organizatora prvog sabora Srpskog kongresa ujedinjenja u Klivlendu decembra 1990. godine, potom urednik biltena "Srbija danas". Trenutno je u ovoj asocijaciji angazovan na pitanjima ratnih zlocina protiv srpskog naroda, posebno na problemima ekonomske pomoci srpskim zemljama i u izradi rezolucija KSU na poslednjem kongresu u Pitsburgu. U tom svojstvu je i organizovao gostovanje guvernera Djordja Voinovica. U ovom poslu saradjivao je sa Dzoom Lapcevicem, predstavnikom Srb Neta, druge velike srpske asocijacije u Americi, pa i u Klivlendu.
Mesni odbor SNO vode predsednik Konstantin Malesevic i sekretar Nikola Maric, dok su prvi ljudi u odboru SPO Dragan Tomic, Sinisa Arsic, Georgina Pantelic, Goran Racic.
Aktivnu ulogu u srpskoj koloniji imao je i episkop Sava novogracanicki, Spasa Zegarac iz Like, Marinko Petrovic, urednik "Glasa Srba", Dobrosav Milosavljevic, major iz Kraljeve Garde, jedan od stvaraoca srpske crkve "Sveti Sava", u Klivlendu, Drasko Braunovic, urednik glasnika "Njegos", Dragoljub Petrovic, Milorad Arsic... Radica i Nikola Maric, sestra i zet Djordja Djelica. U kulturnom zivotu Klivlenda je poznat po izdavackoj delatnosti Borivoje Karapandzic, osnivac "knjizevnog vesnika", organa slobodnih jugoslovenskih knjizevnika i sigurno najproduktivniji zivi pisac u dijaspori i profesor Mateja Matejic.
Klivlend je u SAD poznat po srpskom Kulturnom vrtu "Petar Petrovic Njegos". Vladika Rade ima dve biste u Klivlendu, jednu su postavili Srbi, a drugu Amerikanci u Ruzveltovom parku. Punih sezdesetih godina ovde se odrzavaju "Njegosevi srpski dani", svakog septembra, koji obuhvataju knjizevne i pesnicke priredbe, folklorne smotre, ali i turnire u golfu, kosarci i fudbalu. Klivlend je jak sportski centar Srba iz Amerike i Kanade. Bas ta pozicija Klivlenda, stesnjenog nekako izmedju Njujorka i Cikaga na istoku i San Franciska i Toronta na zapadu i severu, omogucava mu da kao velika raskrsnica srpskih puteva po americkom kontinentu oprivuce veliki broj nasih iseljenika na raznim manifestacijama svake godine.
SRBI U DETROITU
Kada putnik namernik iz Srbije dodje u Detroit, veliki industrijski grad poznat po automobilskoj industriji, ne malo se iznenadi kada sazna da u njemu zivi i radi oko dvanaesetak hiljada Srba. U gradu od pet miliona stanovnika Srbi bi bili izgubljeni kao kap vode u moru, da nije njihove stare zelje da se okupljaju i stite od prebrze amerikanizacije. Sve do pocetka ovog veka u Detroitu uopste nije bilo Srba. A onda su dosli direktno iz furgona. Godine 1902. kada je kompaniji "American Car" ponestalo radne snage, iz Sarona u Pensilvaniji dovezeno je u glavni grad drzave Micigen, u vagonima cetrdeset i osam Srba. Smestila ih je u jednu trosnu kucu, dala im posao u livnici sa nadnicom od petnaestak centi na sat. Danas Srbi u Detroitu najmanje rade u fabrikama gvozdja i automobila "Klajser" i "Ford". Vecina njih se opredelila za finije poslove, ugostiteljstvo, hotelijerstvo i motelstvo, mesarstvo, i laku industriju.
Srbi u Detroitu zive u naseljima Ikors, Dirborn, River rou. Najvise ih je iz Vojvodine, Like, Korduna, ali i iz Makedonije. Niko ne znam kako se dogodilo da u Detroit pocetkom veka pocnu najvise da dolaze Srbi iz Vojvodine. Izvesni Mita Petljanski, koji je jos 1905. imao svoju kafanu, dovodio je svoje zemljake i zaposljavao ih po Detroitu. Imao je jake veze sa poslodavcima u fabrikama, tako da je Petljanski nasim ljudima brzo nalazio posao. U sobama iznad njegove kafane uvek je bilo po cetrdesetak Vojvodjana, pridoslica kojima je Petljanski sredjivao posao i papire za ostanak u Americi. Ta kafana je dugo godina bila centar srpskog okupljanja u Detroitu, a njen vlasnik Mita Petljanski prvi srpski vodja u drzavi Micigen.
Marta 1907. godine Mita Petljanski, Plavsa Leskovac, Stevo Matin, Novo Herceg, Dusan Kojic, Veljko Popov, Toso Mutibaric i Miloje Sokic formirali su i "Srpsko pravoslavno bratstvo". A kada su stvorena i drustva "Sveti Stevan", "Zora" i "Sloboda", ujedinila su se 1919. u srpsko udruzenje "Beograd" koje je imalo cetiri stotine clanova. Sredinom tridesetih ovo udruzenje je uslo u Srpski narodni savez u Americi, u kome se pored "Beograda" danas nalaze i drustva "Bratska prosveta", "Bratska sloga" i "Kosovo". Svi zajedno imali su pet stotina clanova.
Kada je posle rata pristigao treci talas srpskih emigranata u Micigen, sa njima je 1956. godine dosao i Vita Loncarski iz Melenaca. On je bio mesar u Zrenjaninu, a njegova zena Jelena je bila domacica. Njeni roditelji su ziveli u Americi, pa su tako i Vita i Jelena odlucili da se usele u SAD. Spretan i vredan Vita Loncarski je vrlo brzo otvorio svoju klanicu "Yutika" u Detroitu i u njoj zaposljavao, uglavnom, Srbe. Radilo se puno, po dvanaest sati. Za to vreme zaklali bi poo 750 svinja, a kada se klanica modernizovala klalo se i po 8.500 svinja za dan. Godisnji bruto promet njegove klanice bio je osam milijardi dolara. Zarada je radnicima bila po 1.600 dolara mesecno. Kod Vite Loncarskog u klanici, kada je umro pre desetak godina, radilo je pet stotina Vojvodjana. Svima njima je Vita znao krsnu slavu i rodjendane, cascavao ih, okupljao oko sebe i savetovao da cuvaju porodicu u ovoj ogromnoj zemlji.
Detroti je grad srpskih motela i restorana. Zena Vite Loncarskog ima danas motel u Detroitu i hotel na Floridi. Miroslav Klemenc, zvani Beli i Pera Isakovic su vlasnici motela "Majlo". Vlada Djurikin, poreklom iz Srpskog Itebeja kod Zrenjanina, danas je vlasnik motela u Detroitu. Dusan Petrovic ima apartman "Kes", Radovan Markovic ima motel "Gres", a Boro Markovic ima hotel. Vecina njih su Vojvodjani, i to iz Perleza. Odatle je i Mile Kragujevac, za kog mnogi zbog prezimena misle da je Sumadinac. I on je bio mesar i radnik u klanici, i fudbaler. A danas ima "Rems bar" i predsednik je FK " Beograd", najboljeg srpskog kluba u drzavi Micigen. Sava Stajic u Detroitu drzi bar " Selbin", Vukasin Dimic drzi restoran "Dimic park", Mirko Lukic ima restoran " Lukic", a Milan Simic je vlasnik kafane "Simic garden".
Velimir Dimitrijevic drzi u Detroitu "nudsenovu dansku pekaru", dok Cedo Grujic ima kasapnicu "Balkan mit". Dva brata, dr Laza i dr Dragoslav Radulovic imaju poznatu apoteku "Parke-Davis-PD", a dr Jovanka Urosev drzi apoteku "Sunrise". Veljko i Marta Nikolic iz kompanije "Nik-Lik" bave se preciznom mehanikom
Ceda Obradovic radi za fabriku "Dzeneral motors". Mika Djuric ima svoju "Stil" kompaniju, a Mile Savic veliki servis za frizidere. Braca Djoka i Paja Kramar su detroitski zlatari. Sigurno najaci u biznisu u Detroitu bio je pokojni Vidak Celovic sa sinom Petrom Celovicem. Oni su Bokelji, imaju veliku kompaniju za izvoz-uvoz i za transport izvozne robe na veliko. Za Kinu izvoze citave fabrike, koje Amerika prodaje Kinezima. Celovici su ne samo veliki biznismeni vec i veliki Srbi. Inzinjer Aleksandar Drazic je vlasnik fabrike za remont vojnih postrojenja i tehnike.
Centar srpskog okupljanja u Detroitu je crkva Ravanica, koju vodi prota Zivan Urosev, svestenik iz Jerkovca kod Zrenjanina. Ovaj pravoslavni hram je podignut 1963. a osvecen 1967. godine. Crkva je osigurana kod Amerikanaca na dvadeset miliona dolara. U hramu se nalazi Srpsko pevacko drustvo, Srpski folklor, Srpska biblioteka sa dve hiljade knjiga, Radio cas, list "Glas Ravanice" i Odbor za humanitarnu pomoc Srbima u otadzbini. U vreme Uskrsa, Bozica i Srpske nove godine u crkvu dodje po dve hiljade vernika, mada zvanicno ima samo 1.2oo parohijana. A glavni organizator srpskog politickog zivota, u ovim teskim vremenima, u Detroitu bio je ogranak Kongresa srpskog ujedinjenja, koji su vodili dr Zoran Milenkovic, Nikola Ristivojevic, predsednik i Aleksandar Dzenetic, tek pristigao iz Beograda. U Detroitu su prvi ljudi SNO Ljubo Vuckovic i Dusan Petrovic, dok SDD "Beograd" vode predsednik Milomir Tomic i sekretar Branko Trbovic..
U Detroitu, po recima Zorana Milenkovica radi tridesetak lekara i desetak srpskih zubara. Medju njima istaknuti srpski aktivisti su doktori Nestorovic, Popovic, Urosev, Dragovic, a najpopularniji u srpskoj koloniji je bio pokojni dr Rajko Margules. Zoran Milenkovic je Beogradjanin. Davne 1968.godine dosao je u SAD na stipendiranje stomatologije i tu zauvek ostao. Dve godine ranije je i njegov brat Petar Milenkovic, takodje, doktor stomatologije postao Amerikanac, ali u Cikagu. Slucaj je hteo da Zoran strada u jednoj saobracajnoj nesreci, pa da vezan za krevet shvati snagu i znacaj fizioterapije za zdravlje ljudi. To ga je i prelomilo da, po ozdravljenju, krene da studira fizioterapiju. Danas je ovaj doktor vlasnik privatne klinike i cenjeni strucnjak u Detroitu. Njegova cerka Nikol Milenkovic primila je u Detroitu godisnju nagradu Univerziteta Micigen za visok doprinos u muzickoj umetnosti. Ona se od malena iskazala kao virtuoz u izvodjenju dela ozbiljne muzike na violini. A kao cerka doktora Zorana Milenkovica i njegove supruge Marse, poznatije kao Mira Milenkovic, ova mlada devojka je dobila poverenje i starih generacija srpskih iseljenika. O velicini umetnosti mlade Nikol Milenkovic govori sedam nagrada koje je dobila na americkim i svetskim muzickim takmicenjima i koncertima. Nikol Milenkovic je tom prilikom nastupala zajedno sa Jehudi Menjuhinom, Zukermanom Pinkasom i Nadjom Solenberg, koju smatraju muzickim vunderkindom.
I Srbi iz Makedonije u Micigenu imaju i svoje veliko i pravo srpsko selo. Rec je o koloniji Srba iz okoline Tetova i Kumanova, koji su u Detroitu podigli crkvu Sveta Petka vratnicka da bi sacuvali uspomenu na svoj rodni kraj i otadzbinu. Ima ih oko dve stotine porodica. Najvise ih je iz Vratnice, pa se i ova srpska kolonija u Detroitu zove americka Vratnica. Njen predsednik, odnosno najpoznatiji kmet bio je Cedo Ristic, poreklom iz sela Beloviste, koje je udaljeno od Tetova dvadesetak kilometara. Cedo Ristic je rodjen 1939. godine u porodici Blaze i Jagode Milosavljevic. I njegov deda, cuveni srpski bundzija iz tetovskog kraja, Samuel prezivao se Milosavljevic. Tako su i sva njihova deca u selu Beloviste bila zapisivana u osnovnoj skoli kod uciteljice. Sve do 1953. boravio je u selu, a onda je odlucio da ode u Beograd na limarski zanat. Boravio je u skolskom internatu, ucio, a krajem pedesetih Cedo Ristovski je poceo i da radi. Kako je u Francuskoj imao tetku, kod koje je 1963. godine otisao u turisticku posetu Ristic je tamo i ostao. I u Parizu je bio limar. A onda je odlucio da ide u Ameriku. Uselio se u SAD 1968. Te godine u Detroitu je bila i Kata Misajlovska iz Vratnice. Upoznali smo se u Detroitu, zavoleli i vencali. Na svadbi nam je bilo pet stotina zvanica. Vrlo brzo dobili smo sina Blazu i potom cerku Silviju, koji su studirali na cuvenom Harvard univerzitetu, a danas su poznati advokati.
I u Americi Cedo Ristic je bio i ostao limar. Ovog puta umesto oluka pravi velike aspiratore za restorane i kuhinje u hotelima. Ima svoje preduzece "Ristic metal" sa desetak radnika i pune ruke posla. Kako je sam konstruktori i inovator rashladnih sistema u javnim bojektima Cedo Ristic zaradjuje dobre pare i prodajom svojih patenata. I prvi Vratnicanin koji je dosao u Detroit bio je Ristic Djero. Pravo ime mu je bilo Milos Stojanovic Cukce. Danas su Ristici, sigurno, najimucniji Srbi u Detroitu i okolini, najvredniji i sa najvecim ugledom. Pored njih ugledni Srbi su i braca Srecko i Slavko Simic, Ane Mihajlovic, a posebno Sima Birac, jedini Srbin u SAD vlasnik sedam radio stanica. Sredinom sezdesetih i pocetkom sedamdesetih Srbi iz Makedonije su u Detroitu imali cak sedamdeset svojih pekara i stotinak restorana, pa i trgovacki centar. I danas je tako, iako su im se deca rasula po citavoj Americi.
MILVOKI - SRPSKA VOJVODINA
U najvecem gradu americke drzave Viskonsin danas zivi oko dvanaestak hiljada srpskih doseljenika.Vecina njih pristigla je poratnih godina, a mnogo je onih koji su napustili Jugoslaviju, prvo sezdesetih sa ekonomskom krizom, a potom devedesetih, kada je izbio novi gradjanski rat na Balkanu. Ova srpska kolonija, mozda i
malobrojna u odnosu na neke druge u SAD, ali je dobro organizovana. Srbi u Milvokiju naseljavaju predgradja Franklin, Kadahi, Rasin i Oklahomu. Vecina je radila u fabrikama, koje su u Americi podizali nemacki doseljenici.U fabrici "Harni sveger" proizvodili su dizalice, u "Alis calmis" turbine i traktore, u "Kreni treker" glodalice i strugove. Livnica "Bizaris Iri" proizvodila je celik, kompanija "Alen i Bradli" elektromotore, a pivara "Miler" cuveno nemacko pivo.
Posle tridesetak godina rada u fabrikama jedan broj srpskih doseljenika je stekao zavidan kapital, koji im je pomogao da krenu u sopstveni biznis, Kostici su otisli u advokaturu, Radjenovici i Krstici u ugostiteljstvo, Milosavljevici i Skorojevici u motelijerstvo. A Rasici u sport, Kresovici u zdravstvo.
Glava ove porodice Milan Kresovic, rodjeni Kistanjanin, kao oficir Kraljevine Jugoslavije zapao je u nemacko ropstvo 1942. godine,odakle je, nekoliko godina kasnije useljen u Ameriku. Njegova supruga Ljubica, sa decom Borom i Draganom, koji su rodjeni u Sarajevu, doselila se tokom rata u Beograd, gde je radila kao nastavnica. Tu je docekala kraj rata sa nadom da ce se uskoro sresti sa svojim muzem. Medjutim, iako je Ljubica Kresovic imala brata, koji je radio u MUP-u Srbije, nije uspevala u vise navrata da dobije pasos. Jedna doktorka je pomogla da dobije pasos.
Preko Italije i Francuske u leto 1953.godine Ljubica Kresovic je sa sinovima, posle jedanaest godina pala u zagrljaj svom suprugu Milanu Kresovicu.U to vreme on je radio u milvoskoj celicani. Dragan se zamomcio i krenuo na studije, a Bora se posle skole zaposlio kao policajac. Kada su sakupili prve pare, podigli su kredit i kupili, desetak godina kasnije, staracki dom sa dvadeset i dva kreveta.U samom centru Franklina 1971. godine Kresovici su podigli novi dom, sa 112 kreveta. Kada je Milan Kresovic umro 1978. i sahranjen na srpskom groblju u Libertvilu, vodjenje doma preuzeli su njegovi sinovi. Dragan i Bora Kresovic su dobitnici mnogih privrednih priznanja SAD i drzave Viskonsin. Najdraze im je, svakako, uvrscivanje na listu najboljih vlasnika "Nursin homova", kako to pise u posebnom izdanju knjige "Ko je ko u Americi" za 1992. godinu.
U srpskoj koloniji u Milvokiju porodica Kresovic je bila aktivno prisutna. Svojim donacijama je pomagala rad crkve Sveti Sava, a kada je 1963. godine doslo do verskog raskola, Kresovici su pomogli podizanje novog pravoslavnog hrama Sveti Nikola. Citava njihova porodica je medju prvima u Milvokiju dala i svoj prilog za podizanje hrama Svetu Sava na Vracaru, za sta je Ljubica Kresovic sa sinovima dobila i zvanje ktitora. Na predlog protinice Ratke Todorovic srpski iseljenici su 1989. u Milvokiju tj. Franklinu podigli Srpski dom. Njegovo visoko-preosvestenstvo mitropolit Irinej je blagosiljao ovaj poduhvat i Srpski dom je otvoren 1990. godine kao crkvena srpska svojina.
Danas Srbi u Milvokiju imaju cetiri srpska hrama Sveti Sava, Sveti Nikola i dva Sveti Djordje. Njihovi parosi su Dragan Veleusic, Marko Todorovic, Milan Markovina i Milan Jagarski. Kod saborne crkve nalazi se i Srpsko-americki hol, velika sala u kojoj se okupljaju milvoski Srbi kada se zene i udaju ili bore za srpsku stvar. Srbi se okupljaju i oko nacionalnih organizacija Srpska narodna odbrana, Srpska bratska pomoc, Udruzenje boraca Kraljevske jugoslovenske vojske, oko cetnickih klubova i oko Kongresa srpskog ujedinjenja. Njih predvode Branislav Pacirski, Nedejko Grubor, Djoko Maric, izdavac lista "Cetnicke novine", Jovo Miljus, Ostoja Grabovac, Bata Radjenovic, Anka Erni, Majkl Snaki i Nikola Kostic. Ovaj poslednji je poznat kao advokat Srba u Hagu i Republike Srpske na arbitrazi za Brcko.
Americki Srbin, advokat Nikola Kostic je rodjen 1943. godine u Splitu, u vreme dok je njegov otac Mladen kao cetnik iz Banjaluke robijao u italijanskom zatvoru. Deda mu je bio prota Nikola Kostic, koji je 1918. pomagao srpsku vojsku. Kad je njegov otac Mladen prebegao Italijanima iz Splita u Egipat, pa u Ameriku mladi Nikola je sa majkom Olgom Kostic otisao preko Banjaluke u Novi Sad. Ziveli su dvadesetak godina u Podbari kod Temerinske ulice. Tu je zavrsio osnovnu i srednju skolu. Pocetkom sezdesetih preselili su se u SAD, gde je Nikola Kostic okoncao Gimnaziju, studije prava. Medjunarodno pravo je studirao i magistrirao u Holandiji. Nekoliko godina je u Milvokiju radio kao drzavni tuzilac i potom sudija, da bi 1977. krenuo u privatnu advokatsku praksu, jer jednostavno donosi vise para od drzavne plate. Danas Nikola Kostic u svojoj kancelariji ima osam advokata specijalizovanih za teska krivicna dela od ubistava do krijumcarenja droge i finansijskih prevara. Branio je oko hiljadu americkih kriminalaca u svim drzavama SAD. U Americi Nikola Kostic je poznat kao branilac na procesu Srbima, clanovima organizacije "SOPO", ali i kao osnivac crkve "Sveti Nikola" u Milvokiju i njen dozivotni predsednik. Clan je Srpske advokatske komore iz Cikaga, aktivan je u Kongresu srpskog ujedinjenja i Srb Netu, a neko vreme je vodio srpski radio cas na drzavnom programu u Milvokiju.
Dugo godina vec i Dragan Kresovic je urednik i voditelj sa Misom Djukicem i Ivom Obradovicem programa Srpskog radio casa, koji emituje crkva Sveti Nikola svake nedelje. Bio je i clan uprave ovog srpskog hrama i clan odbora za docek Njegove svetosti patrijarha Pavla, kada je 1992. godine dolazio u Milvoki. Srbi pri crkvi Sveti Sava imaju svoj radio cas. Najpopularniji srpski program vodio je major Nikola Kosic, koji se sredinom devedesetih vratio u Beograd i citav arhiv poklonio SANU. U to vreme jedan Beogradjanin, mladi Vidan Brajkovic u Milvokiju je vodio i prvi TV program americkih Srba, koji je zbog nedostatka sredstava nedavno ugasen.
Milvoki je i centar srpskih masona u SAD. –ordje Vignjevic je bivsi majstor Zapadne loze Alis br. 291, clan uprave Zapadne loze Alis br. 84 i clan loze Royal iz Milvokija. Rodjen je pre vise od pedeset godina u Milvokiju. Otac mu je poreklom iz Bihaca, a majka iz Like. Radi u kompjuterskoj kompaniji "Marsal & Ejsli", savetnik je u korporaciji "Tajm" i firmi "ATM", clan je Viskonsin kluba, menadzer Americko-srpskog memorijala, clan crkve "Sveti Sava", dok je njegova supruga Sesilija clanica Kola srpskih sestara u Viskonsinu. Djordje je ugledan biznismen, imucan covek, koji vozi i jedan "bjuik" iz 1938. godine i daje velike donacije za srpsku crkvu i gradsku bolnicu.
Aleksandr Radicevic, vlasnik restorana "Stari grad", Beogradjanin je mason 32. reda. Rodjen je 1919. u Beogradu, koji je napustio 27 godina kasnije i preko Engleske stigao u SAD. Tu je vec ziveo njegov otac Milun, komandant beogradskih cetnika, emigrant, vlasnik firme "Tri brata" u starom delu Milvokija i kao komita i solunac drzavni neprijatelj SFRJ. Ta firma tada i "Stari grad" danas su za doseljene Srbe pravi "balkanski konzulat", jer se u njima lako nalazio posao, ali i put do americkih papira za trajni boravak u SAD.
Svojim trgovackim i ugostiteljskim kvalitetima otac i sin, Radicevici su stekli veliko poverenje americke publike, ali i clanova tamosnjeg establismenta. Njihovi gosti su bili Ronald Regan, senator Vels, guverner Tomi Tomson, kongresmen Dzim Mudi, oskarovac Karl Malden, Vlade Divac, dr Radovan Karadzic i eks predsednik Dobrica Cosic. Na zidu, do ulaznih vrata u kafani danas vise priznanja Francuskog gurmanskog drustva, pet zvezdica Americkog udruzenja biznismena, povelja za izbor Restoran meseca i "Top 25" u drzavi Viskonsin. Aleksandar Radicevic je bio gost Radovana Kontica, premiejra SRJ, a u SAD se susreo sa drzavnim sekretarom Lorensom Iglbergerom i Lesom Aspinom.
Svojim profesionalnim radom, ali i srpstvom u Milvokiju su ugled stekli i dr Predrag Robert Gakovic, profesor slavistike na Univerzitetu Viskansin u Medisonu, zatim doktor Dragan Bogunovic, nekada sluzbeni lekar americke olimpijske bokserske reprezentacije, Dragan Brajkovic, domacin u "Root river lanes" ili Srpskog doma, advokat Djordje Brasic, poznat kao zastitnik Srba pred americkim sudovima, zubari Biljana i Rade Latinovic, Zika Babic, predsednik crkve Sveti Nikola, djakon dr Bozidar Grgur. Akademski slikar i magistar Arso Ivanovic se proslavio svojim "smrznutim" akvarelima i tehnikom kristalizacije boja na platnu. Uvrscen je 1996. godine u americko izdanje knjige "Ko je ko u umetnosti".
U poslovnom svetu poznati su Srbi advokati Linda Ivanovic, Milos Majkl Stupar, Mirjana i Danilo Rankovic, ugostiteljska porodica Rakovic iz restorana "Camelot", lekar dr Pero Komozec, zubari Dona Radjenovic i Donald V. Novakovic, brokeri Ratka Rut Todorovic, Mile Potkonjak-Jocovic i Milan Sucevic, trgovac Bo Drazovic, industrijalci Milanko Djurdjulov, Milan Malinovic i Stevan Lazic, pekar Srboljub Stojanovic, Nensi Vuckovic, vlasnik "Apolo travel".
U ravnom Viskonsinu kao Vojvodina Srbi imaju i dva fudbalska kluba "Ujedinjeni Srbi " i "Srpski sport klub",koji su vise puta bili sampioni i pobednici kupa drzave Viskonsin. U srpskoj koloniji Dragomir Kresovic je ostavio traga i kao fudbaler, a 1972. godine i kao predsednik "Srpskog sport kluba". Njihovi treneri danas su Nedjo Sucevic i Ljubisa Vasilic. U ekipi "Ujedinjeni Srbi", u plavim dresovima, nastupali su Matson, Lazic, Djukic, Atlija, Novakovic, Alamovic, Tirnanic, Kesic, Rokvic, Milosevic, Gulrjani, Stojsavljevic, Djurasevic, Skerovic, Micic i Torbica. "Srpski sport klub", u crvenim dresovima, predstavljali su Runjo, Karagi, Dimitrijevic, Blankenburg, Vilovic, Jeftinijevic, Dun, Mur, Romano, Tajsic, Espinoza, Litzer, Latinovic, Repnjak i Kigen
SRBI U PITSBURGU
Potreba da se uposle ruke i nahrane clanovi porodica vukao je doseljene Srbe u velike industrijske centre. Kada su prvi Srbi dolazili u Pensilvaniju stigli su u Dzonstaun, Dagsne i Libanon, industrijska naselja koja su vec neki nazivali Mali Pitsburg. Bile su to prvo porodice Milosa i Pere Grba, Voje Radina, Dusana i Milana Josica, Zive i Smilje Marinkova. Za malo rudarsko mesto Hazleton srpske pridoslice su pocetkom veka vec govorile da je to Mala Crna Gora.
U svojoj knjizi "Srbi i celik" Djordje Vuko je 1907. godine napisao da je u Dzonstaunu sredinom devetnaestog veka bilo hiljadu Srba. Medju njima su bili Stevan i StaniCa Rasic, rodjena Matijevic sa sedmoro dece. Niko i Jelena Dudukovic sa petoro malisana. I danasnji stogodisnjaci Nikola Bucan i Nikola Blitva. Prvi je u ovaj gradic sa Korduna stigao Boza Gojsovic, jos 1869. godine. On je bio i osnivac juzno-slovenskog drustva "Slavonik" i srpske crkve Sveti Nikola, cije je delovanje zajedno sa Jankom Klopovicem, Mikom Piskuricem i protom Jovanom Krajnovicem, prosirio i na grad Pitsburg. Zbog toga se za Gojsovica i danas govori i pise da je "otac srpske kolonije u Pitsburgu".
Ovaj drugi po velicini grad u americkoj drzavi Pensilvanija, u kome danas ima vise od 80.000 Srba, bio je i ostao centar te pionirske generacije srpskih doseljenika u SAD. Pitsburg je sediste Istocno-americke eparhije SPC, koje vodi vladika Mitrofan, crkava Sveta Trojca i Sveti Sava, sa protama Draganom Filipovicem i Dzordzom Matejom, srpskog groblja Sveti Djordje, kao i Srpskog narodnog saveza, koji vodi predsednik Djordje Martic, i Srb Neta, ciji je direktor Dzordz Bogdanic. U Pitsburgu se nalazi i Srpska kulturna zajednica Pensilvanije i Srpski radio, na cijem celu je Meri Pajic.
Najstariji srpski list u SAD "Amerikanski Srbobran" rodjen je u Pitsburgu davne 1905. godine i danas izlazi jednom nedeljno. Njegovi prvi urednici bili su Mitar Saban, Cedo Pavic, Milivoje Buzancic, Pero Budisavljevic, Milos Mrvos, Budimir Grahovac, a kasnije Vojislav Gacinovic, Branko Dajicic i najduze Bozidar Rade Stojanovic, poznatiji kao Bob Stoun. "Amerikanski Srbobran" danas vode Djordje Martic i beogradski knjizevnik Aleksandar Petrov sa suprugom Krinkom. Kao glasilo Srpskog narodnog saveza, koji je stvoren pocetkom veka i koji je dugo godina vodio bankar, srpski patriota i mason Bob Stoun, "Amerikanski Srbobran" je zajedno sa ovom asocijacijom izrastao u jedan od stubova srpske kulture na americkom tlu. Sve do kraja osamdesetih Srpski narodni savez i "Amerikanski Srbobran" bili su nosioci drustvenih i patriotskih aktivnosti, ne samo u Pensilvaniji vec i u srednisnjoj Americi. Zato mu je Sinod SPC i podario 1990. godine ordenom Svetog Save prvog reda.
Pored Boba Stouna velike srpske patriote i aktivisti, okupljeni oko saveza, bili su njegovi rukovodioci Slavko Lazic, Bora Praljak, Mic Trivanovic, Robert Jakovic, Majk Begovic, Nikola Medic, Petar Maravic, Olga Klipa, Sonja Kalember, Andja Lipcik. Shodno tradiciji oni su svake godine organizovali u Pitsburgu "Srpske dane", zatim kongrese Srpskog narodnog saveza i birali "Srbina godine". Ovu laskavu titulu vec su dobijali mnogi ugledni Amerikanci srpskog porekla, kao sto su, na primer, bili Lazar Lazarevic, Desanka Meric i Vaso Manojlovic. Savez je bio organizator i velikih takmicenja Srba u folkloru. Clanovi orkestra "skadarlija", koji vode Ana i Den Kukic iz Monrovila osvajali su zvanja najboljeg. Poslednjih godina tu titulu nosi orkestar "Tamo daleko", sastavljen od beogradskih muzicara: Slobodan Boban Pesic, Aleksandar Slavkovic, Dmitar Tris Jandric, Vladimir Brajovic i Robert Boba Susnjar. Oni su 1996. izdali i kompakt disk sa srpskim narodnim pesmama i igrama.
Na turnirima u fudbalu, kosarci i golfu afirmisali su se mnogi Srbi. Prvi srpski kosarkaski klub u Pitsburgu osnovan je davne 1937. godine i u njemu su igrali slavni Luka Vulic i Nikola Novak, ciju slavu danas preuzima mladi Majk Milanovic. Ragbi klub je formiran 1966. godine, a vec naredne godine Ned Mrvos, Miki Kopolovic, Viljem Vojnovic i Sam Vidnovic bili su asovi Pensilvanije. Proteklih godina najbolji u golfu bio je Stanko Niketic, ispred Petra Grubnica, Stiva Dobrica i Petra Jovica.
U Pitsburgu se nalazi i sediste Udruzenja americko-srpskih masona u Pensilvaniji, koje ima simpaticnu kraticu - ASERB. Predsednik ove masonske asocijacije je Milan Markovic, a sekretar Burko Pavlovic, a clanovi Milan Tomic i David Vujic. To su starija gospoda, rodjena u SAD, koja se osecaju vise Amerikancima nego Srbima, ali koja se na svoj americki nacin bore za srpstvo. Vujić, koji je svojevremeno bio veliki trgovac, neko vreme je kao lobista radio uz kongresmena Helen Delic-Bentli.
Novo vreme, novi srpski problemi krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih doveli su do stvaranja novih srpskih organizacija i afirmacije mladjih srpskih patriota u Pensilvaniji. Tada je kao krovna asocijacija svih Srba Amerike u Pitsburgu stvorena Srpska mreza tj. Srb Net. Tu ideju o ujedinjavanju svih srpskih iseljenickih organizaicja i udruzenja u jednu asocijaciju iznela je prva kongresmen Helen Delic-Bentli na posebnom sastanku srpskih lidera u dijaspori, koji je odrzan 1989. godine u Baltimoru. Taj predlog podrzao je Rade Stojanovic (Bob Stone), predsednik Srpskog narodnog saveza iz Pitsburga, zajedno sa jos desetak organizacija i predstavnicima Srpske pravoslavne crkve iz Kalifornije. Odlukom vecine na ovom skupu je osnovana Srpsko-americka nacionalna informativna mreza-Serb Net. Clanice ove asocijacije su i danas od poznatijih organizacija Srpski narodni savez, Srpska narodna odbrana, Srpski kulturni klub "Sveti Sava", Kolo srpskih sestara, Kulturni klub "Jovan Ducic", Srpsko narodno udruzenje "Srpska matica", Svetska srpska zajednica i Srpska pravoslavna crkva. Srb Net je za svoj rad tada dobio blagoslov vladike Kristofora iz Libertivila i vladike Irineja iz Cikaga.
U Izvrsnom odboru, najvisem organu Srb Neta, jos na sastanku u Baltimoru, sedeli su Helen Delic-Bentli, predsednik, Bob Ston, predsedavajuci, Bogdan Maglic, Slavko Panovic, Milos Dobrijevic, potpredsednici, Milan Visnjic, blagajnik Jelena Pavicevic, sekretar, Nikola Trklja, koordinator, Ana Pavicevic-Harkins, koordinator i Dzordz Bogdanic, direktor. Asocijacija ima desetak hiljada organizovanih clanova. Pored toga, Srb Net ima i Srpsko-americki informativni centar u Cikagu, koji vodi Dzordz Bogdanic i Odbor za humanitarnu pomoc u Pitsburgu. Glavni zadatak Srb Neta na tlu SAD je da ujedinjenje srpske iseljenike sa devizom "Samo sloga Srbina spasava" u borbi za ocuvanje nacionalnog identiteta u Americi i u borbi za opstanak svih Srba sveta. Ti zadaci se sprovode kroz rad srpskih organizacija clanica, a posebno kroz list "Amerikanski Srbobran". Posebni centri Srb Neta brinu o politickom marketingu, kulturnoj afirmaciji, a zatim i o medijskoj promociji srpskog naroda, kao i o humanitarnoj pomoci, neophodnoj borcima i izbeglicama u otadzbini. Kao pomoc u borbi za istinu o Srbima angazovane su za milion dolara tokom 1993. godine i dve americke agencije "Mac Dermont O'Nil Association" i "David Kini Company". I u humanitarne akcije ukljucene su mnoge americke firme i sami gradjani SAD. Racuna se da je Srb Net, samo tokom 1993. godine poslao u otadzbinu pomoc u vrednosti od tri miliona dolara.
Svoj doprinos afirmaciji srpskog naroda lideri Srb Neta su dali posebno organizovanjem, u vise navrata, velikih demonstracija nasih iseljenika u Vasingtonu, Los Andjelesu i Njujorku. Prilikom prvih nastupa celnika Republike Srpske i Republike Srpske Krajine u Njujorku, u OUN, clanovi ove asocijacije su tokom 1992. pomogli srpskim delegacijama sa Pala i iz Knina da sto bolje obave svoje diplomatsko-politicke poslove. Tom prilikom su im organizovali i susrete sa grupama americkih Srba. Tokom jeseni 1993. godine, uz finansijsku podrsku Srpske pravoslavne crkve, otadzbinu je posetila prva delegacija Srb Neta. Nju je predvodila Ana Pavicevic-Harkins, predsednik Odbora iz Pitsburga, koja je sa sobom u Srbiju dovela i cetvoricu americkih kongresmena i senatora.
I Kongres srpskog ujedinjenja deluje u Pitzburgu kroz aktivnosti dvojice lekara i humanista dr Nenada Janicijevica i dr Ljubise Stankovica. Krajem septembra 1997. godine u ovog gradu je odrzana osam konvencija KSU na kojoj su donesene rezolucije koje podrzavaju neotudjivo pravo srpskog naroda u otadzbini da kroji svoju sudbinu, ali u kojima se zahteva demokratizacija i napredak srpskog drustva. U okviru ove organizacije u Pensilvaniji deluje Americko-Srpski informativni centar. U njemu rade Milena Bizic, Nada Bozic, Vera i Slavoljub Maksimovic, Desanka Mamula, Mileva Medin, Danijela Opacic, Maria Stanojevic, Ruzica Popovic, Natali Pavlovic, Lin Popovic i Amela Opacic. Za svoju humanitarnu delatnost, ali i kako ktitor hrama na Vracaru doktor Nenad Janicijevic je odlikovan ordenom Sveti Sava prvog reda. Veliku humanitarnu pomoc prikuplja Karson Robins i njena organizacija "Istina", koja je specijalizovana za lecenje srpske dece i ranjenika. Vaznu ulogu u srpskoj koloniji ima i Srpska kulturna zajednica koju vodi Meri Pajic. Ona se bavi humanitarnim radom i borbom za medijsku istinu o Srbima. Kada je trebalo, medjutim, sve ove organizacije su zajedno davale svoje priloge u crkveni fond "Covekoljublje" i pomagale srpskom narodu u otadzbini.
Pitsburg je danas grad od dva i po miliona stanovnika. Srbi zive u njegovom centru, ali i u okolnim mestima Alikapua, Klerton, Hermitadz, Masontaun, Midlend, Filadelfija. Srbi u gradu i okolini imaju pet groblja. Prema podacima prote Stevana Stepanova u samom gradu pri crkvi je registrovano hiljadu srpskih familija, u Monvilu pet stotina srpskih porodica, u Masontaunu tri stotine, koliko i u Midlendu. U njegovoj parohiji u Aliguapi ima 350 srpskih kuca i poslednjih godina bilo je 27 krstenja, a samo 23 sahrane. Sto znaci da ce i biti vise Srba u Pitsburgu.
To je, uostalom, jedina sredina u kojoj postoji srpska katedra, srpska pozorisna scena, u kojoj se na Univerzitetu tamburica izucava i srpska tambura, i u kojoj je jedino u SAD srpski priznat kao ravnopravni jezik.
Nekada su srpsku elitu u Pensilvaniji predvodili ugostitelj Dane Stojisavljevic, poznatiji kao Den Stejsi, pa Nikola Dubajic, Milos Karanovic, Gavrisa Nedic, sve celnici Srpskog naprednog kluba. Nikola Mrvos je bio bankar, Luka Pejovic stampar, Volter Vlada Babic kongresmen, Mile Obradovic kasapin, Nika Lalic, oficir CIA, Milan Popovic, Dane Raseta, Luka Vulic, Ljubica Kecman i Djordje Zatezalo ugostitelji.
Danas Carls Popovic predvodi Srpski biznis klub u kome se nalaze ne samo poslovni ljudi vec i intelektualci. U njemu su uspesni poslovni ljudi Djordje Martic, Djordje Maravic, Mark Zivkovic, Petar Vinovic, Zdravko Stojic. Kosta i Sofija Papic imaju turisticku agenciju "Belgrade gardens". Djordje Ostic je vlasnik fabrike "Akron", a Petar Loncar je potpredsednik gradjevinske firme "Meril Linc". A lider Srba u Pitsburgu gospodin Djordje Martic je bankar. Intelektualni krem cine novinar Viktor Danilov, dopisnik "Cikago dejli njuza", direktor Muzeja nauke imenovan u knjizi "Ko je ko" u SAD. Milka Mildred Lukic, profesor, predsednik Kola srpskih sestara, predavac na Penstejt univerzitetu Pensilvanija. Slobodan Pesic je profesor na Pitsburskom univerzitetu i trenutno radi na studiji srpske kulture u SAD i u svetu. Dr Njegos Petrovic je profesor svetske knjizevnosti na Skrenton univerzitetu, Tatjana Grecic je profesor muzike i kompozitor, a Dzon Tomic ugledni arhitekta.
SRBI U ARIZONI
Arizona je stesnjena izmedju kanjona Kolorado, na severu i obronaka Sijera Madre na jugu Amerike. Ima oko tri miliona stanovnika, od cega u glavnom gradu Feniksu zivi oko milion. Sve dok sredine devetnaestog veka Arizona je bila pod Spancima. Amerikanci su je proglasili svojom teritorijom 1863. godine, posto su pokorili ratoborne Apace. Kao zemlja bogata rudama, a posle izgradnje sistema za navodnjavanje i poljoprivredom, Arizona je bila privlacna za doseljenike.
Prvi Srbi, kopaci srebra, rudari i mineri, su u ovu drzavu dosli jos pocetkom dvadesetog veka. Dolazili su najpre u mali rudarski gradic Bizbi, gde ih je sredinom veka bilo oko pet hiljada. Najvise iz Pastrovica. Njihov sindikalni vodja je bio izvesni David Milutinovic, a duhovni tetka Andja Kentera, koja je bila i predvodnik u srpskom biznisu. Njena rodjaka Eva Kentera vlasnik je danas predivnog hotela "Kraljevsko sunce" u Tusonu. Kako je Bizbi imao cak sedamdesetak saluna, to su Srbim od rudarske ustedjevine i bankarskih kredita otvarali kafane, pekare, mesare, pa cak i banke. Krajem tridesetih, da bi imali gde da se okupljaju Srbi u Arizoni su u Bizbiju podigli svoj narodni dom "Sveti Stefan Nemanja". U njemu je bogosluzenje drzao paroh Nikola Stoisavljevic. Na temeljima ovog srpskog narodnog doma podignuta je i prva crkva u Bizbiju posvecena Stefanu Nemanji, u kojoj danas sluzi otac Stevan Gajic.
Iz Bizbija su Srbi kasnije, pred rat, a narocito posle Drugog svetskog rata poceli da se sele u industrijske i poljoprivredne, ali i obrazovne centre Feniks i Tuson. Aktivan pravoslavni i srpski zivot u koloniji Feniksa iza rata vodila je porodica Ane Dodik-Bojic, koja se doselila iz drzave Ohajo. Ana Dodik je bila poznata po svom patriotskom i humanitarnom radu. Njen otac Mile osnovao je u Feniksu srpsku crkvu "Sveti Nikola". Pocetkom sedamdesetih pri crkvi je osnovano i Kolo srpskih sestara, cije su prve predsednice bile Ruza Sever i Latinka Prvulovic. Anin muz Malisa Bojic bio je uspesan biznismen i slikar. Njihova cerka Milica Bojic je pedesetih godina bila poznata americka manekenka. Svi iz porodica Dodik i Bojic su pozrtvovano radila na okupljanu Srba i razvoju srpske pravoslavne tradicije, sto je krunisano podizanjem nove crkve "Sveti Sava" u Feniksu, u kojoj sluzi otac Janko Trbovic. Predsednik crkveno-skolske opstine je gospodin Vlado Brodic, a sekretar Meri Lin Gudovic. Oni su zajedno sa dr Milanom Lekicem organizovao pomoc narodu iz Republike Srpske.
Crkva "Sveti Sava" je danas centar okupljanja Srba u Arizoni, kojih ima oko desetak hiljada. Pored pravoslavne sluzbe i skole, u kojoj nasa deca uce srpski jezik i obicaje. Srbi imaju hor "Stevan Hristic" i folklornu sekciju "Srpska zora". Direktor hora je Keni Kasovac, a folklora Kaja Curcic. Kolo srpskih sestara vodi brigu o svim humanitarnim akcijama i proslavama. Ovu organizaciju danas vode predsednica Ami Petrovic, potpredsednica Sofija Pavic i sekretar Milena Marusic. U okviru crkvene porte Srbi iz Feniksa i Arizone planiraju da podignu veliki srpski kulturni centar. Projekat je arhitektonski uradjen, sada se sakupljaju sredstva za izgradnju ovog centra koji ce doprineti razvoju srpske kolonije u Arizoni. Mesni odbor SNO vode predsednik Slave Stefanovic i sekretar Ljubisa Mitrovic.
Pored Feniksa dosta Srba u Arizoni danas zivi i u Hjustonu, koji je poznat kao medicinski centar Amerike. Tu je nekada radio dr Rajko Medenica, a danas kao neurolog radi dr Milan Dimitrijevic u institutu "Bejlor koledz". Poznati Srbi u Hjustonu su i dr Milan Cupic i biznismen Miki Nedic. Oko pet stotina srpskih porodica okuplja se oko crkve "Sveti Sava", koju vodi jerej Dejan Tiosavljevic sa popadijom Belindom. Ova crkveno-skolska opstina Srba u Hjustonu je formirana 1987. na inicijativu oca Daneta Popovica. Crkva je podignuta 1990. godine i tada je brojala samo 64 parohijana.
I u Tusonu, gradu koji je poznat po kaubojskom dvoboju kod O.K. korala, ima doseljenih Srba. Dovoljno je zaviriti u telefonski imenik, koji je prepun prezimena koja se zavrsavaju na "ic". Prezime Niklanovic, medjutim, nalazi se i u casopisu "Serb Word U.S.A." koji izlazi u Tusonu vec trinaestu godinu. Njegov vlasnik, urednici i dizajneri su Meri Niklanovic-Hart, njen suprug Robert Hart i Djrodje Kostic.
List "Svet Srba" rodjen je u Milvokiju, u izdavackoj kuci "Neven", ali je sredinom osamdesetih poceo lagano da se gasi. Hartovi su ga kupili 1984. godina. List je tada imao tiraz od samo 600 primeraka. Danas ovaj dvomesecnik, koji se stampa ne engleskom jeziku, kupuje sest hiljada ljudi iz Amerike, Kanade, Afrike i Australije, ali i iz srpskih zemalja.
Urednica Meri Niklanovic je dete srpskih doseljenika. Njen otac je iz Crne Gore, a majka iz Like. U Ameriku su se doselili 1929. godine. Meri govori tvrdi srpski sa jakim lickim dijalektom. Udala se za Roberta Harta iz Oregona, koji danas pise za ovaj srpski casopis biografije najznamenitijih Srba u Americi. Kao izdanak pionirske generacije srpskih doseljnika Meri Niklanovic-Hart uredjivackom koncepcijom, koja je bazirana na ocuvanju i razvoju srpske kulture i nacionalne svesti, pazljivo vodi casopis do svojih citalaca. U njenom dvomesecniku nema politickih tema i nema politike, ali ima puno istorije i priloga o srpskoj kulturi u matici i u rasejanju. Novina je zato privlacna i za Amerikance koji zele da upoznaju Srbe ili koji se bave slavistikom. Cena godisnje pretplate ovog znacajnog svedoka srpske kulture u Americi je samo dvadeset i jedan dolar.
Casopis je godinama bio mesto okupljanja ne samo Srba vec i Jugoslovena u Americi. Zbog svoje ozbiljnosti i kvaliteta citali su ga i americki Hrvati i americki Slovenci. U vreme nacionalnih sukoba na Balkanu redakcija i urednici casopisa "Serb Word U.S.A" imali su, medjutim, dosta neprijatnosti zbog napada hrvatskih i muslimanskih nacionalista. Redakcija je dobijala preteca pisma, a preko medija je vrsen pritisak kod Amerikanaca da se list "Svet Srba" ugasi. Meri Niklanovic i njen suprug Robert Hart odbranili su casopis, a sa njim i srpsko ime u Arizoni.
Nedavno se na Internetu pojavila kucna adresa "Istina u medijima" poznatog srpskog borca za informativnu pravdu Boba Djurdjevica iz Feniksa u Arizoni. Poznavaoci medijskih prilika u Americi znaju Boba Djurdjevica kao agilnog komentatora balkanskih i jugoslovenskih prilika, koji vec sedam godina objavljuje svoje rukopise u najpoznatijim americkim listovima. Djurdjevic je i komentator beogradske "Politike" i saradnik mnogih srpskih redakcija. Na Internetu je korisnicima ove elektronske mreze Djurdjevic ponudio zbirku svojih starih i novih komentara o srpskom pitanju. Ujedno Djurdjevic nudi i pregled pisanja americke stampe o Srbima. Djurdjeviceva srpska arhiva nastala je pre sedam godina sa ciljem da analiziranjem napisa zapadnih medija o Srbima pruzi sliku i priliku, pokaze lice i nalicje americke diplomatije. Bob Djurdjevic je zato tu svoju arhivu i nazvao "Istina u medijima". U pocetku je stampao kao mesecni bilten, koji je slao na pedeset adresa redakcija u inostranstvu i srpskim zemljama. A sada se Djurdjevic, zbog brzine prenosa informacija, odlucio da svoju "Istinu u medijima" plasira i preko Interneta.
Ovaj srpski biznismen, koji zivi u Arizoni, ujedno je i predsednik firme "Annex Research", koja se bavi informativnom tehnologijom, konsultacijama i istrazivanjima u informatici. Kao urednik Bob Djurdjevic se konsultuje sa uglednim americkim intelektualcima i politicarima, i posebno strucnjacima za spoljnu politiku. U vise navrata je ucestvovao u javnim raspravama o srpskom pitanju u Americi, a sa svojim radovima upoznao je i mnoge americke kongresmene i senatore. Njegovi tekstovi u "Vasington postu", "Njujork tajmsu" i drugim listovima cesto su bili predmet polemika medju americkim politicarima.
Djurdjevic je rodjeni Beogradjanin. Pravo ime mu je Slobodan, ali je svoj nadimak Boban skratio za americke prilike u Bob. Srbiju je napustio 1968. godine posle studentskih demonstracija. U Americi je zavrsio studije elektronike i dugo radio kao vodeci konsultatn u cuvenoj kompaniji IBM. Srpska javnost zna za Boba Djurdjevica jer vec pet godina cita njegove komentare u dnevnom listu "Politika". Javnost u srpskom rasejanju poznaje ga ne samo kao borca za srpsku pravdu vec i kao velikog animatora srpske kulture u dijaspori. Bob Djurdjevic je, naime, jos 1992. godine radio na adaptaciji i premijeri drame "Profesionalac" Dusana Kovacevica u Americi. Kako je reziser ove adaptacije bio Piter Krejz iz Londona, drama je posle premijere u San Francisku igrana i u Londonu, a 1995. godine i u Njujorku.
SRBI U BOSTONU
Jugoslovenska javnost za Boston zna ponajvise po cuvenom maratonu i Harvardskom univerzitetu. Boston je centar americke industrije vune, ali i jedan od najjacih univerzitetskih centara u SAD, pa i svetu, zbog cega je poslednjih godina postao privlacan za jugoslovenske studente i intelektualce. Prvi dolaze da ucvrste svoje akademsko znanje i steknu visoko zvanje, a drugi da pokazu koliko vladaju vestinama predavaca, profesora i naucnika. Boston je i glavni grad i najveca luka americke drzave Masacusets. Ima oko tri miliona stanovnika, kao nas Beograd, ali i dva univerziteta sa tridesetak fakulteta. Harvardski univerzitet je star trista trideset godina. A sve vecu slavu sticu Institut moderne umetnosti, Bostonski konzervatorijum. Tu se kao diplomac moze sresti Kragujevcanin Aleksandar Kojic, a kao profesori, na primer, mogu sresti Beogradjani Srdjan Karanovic, koji Amerikance, majstore za komercijalne filmove uci filmskoj umetnosti i Vuk Kulenovic, predavac kompozicije na Konzervatorijumu Nova Engleska.
Pridoslice iz otadzbine nece biti usamljene u Bostonu, jer su u njega veca davno pristigli neki drugi Srbi i Jugosloveni. Prema nalazima Adama Eterovica, Srbi u Americi se prvi put pominju u listu "Podunavka" 5. marta 1848. godine, u clanku S. Popovica, pod naslovom "Srbi u Americi". Procene Popovica, sacinjene nakon puta po Americi, pokazuju da je iz Dalmacije i Boke Kotorske doslo u Masacusets, odnosno Boston 100 srpskih doseljenika. U Masacusetsu i Novoj Engleskoj danas postoji Udruzenje bostonskih Srba. U samom gradu ima vec hiljadu Srba, od kojih sevecina bavi akademskim i umetnickim poslovima. Nikola Babic je, na primer, poznati violinista, Vladan Milenkovic je pijanista, Milan Rasic je perkusionista. A Gojko Damjanic je kompozitor, dirigent gudackog orkestra Berkli koledza i asistent sefa Bruklejn simfonijskog orkestra. Napustio je Beograd pre dve godine, kada je posle studija matematike odlucio da usavrsava svoj muzicki talenat. Uspeo je u zestokoj konkurenciji talenata iz citavog sveta da upise i zavrsi dirigovanje i kompoziciju kod profesora Kalahana na Berkli koledzu. Danas je Gojko Damjanic poznat kao vrsni izvodjac ozbiljne muzike. Upravo je objavio kompakt disk sa kompozicijom "Predeli nestajanja" svog zemljaka i profesora Vuka Kulenovica, ne bi li na taj nacin usao u americki svet profesionalne ozbiljne muzike.
Kada se, medjutim, kod nasih ljudi u Bostonu raspitujete ko najvise zna o zivotu srpske kolonije u Masacusetsu, svi vas upucuju na doktorku Gordanu, zvanicno i sluzbeno prvog Srbina. Dr Gordana Todorov je Novosadjanka koja vec 25 godina zivi u Bostonu. To je vitka, nasmejana zena, uvek spremna da pravi sale na svoj racun kada mesa lalinski srpski i bostonski engleski jezik. Njen suprug je Kijosi Iguse, profesor matematike, ali na Brendajz univerzitetu, dok je Gordana profesor matematike na Nortistern univerzitetu. Naime, ona je predsednica Srpsko-americkog saveza za Novu Englesku. Po americkom obicaju ova humanitarna organizacija vec je dobila i svoje skraceno ime SANE. Clanovi organizacije uz pomoc prote oca Aleksandra Vlajkovica iz pravoslavne misije "Sveti Sava" prikupljaju i danas garderobu, lekove, deciju hranu po Bostonu i salju u centralni magacin, koji vodi dr Paja Topalovic u Nju Dzersiju. Odatle pomoc brodom odlazi do Grcke, pa dalje kopnom i kamionima od Soluna do beogradske Patrijarsije. Deset kontejnera je vec otislo iz Bostona za Srbiju. Njihova vrednost je milion dolara. Najvredniju pomoc poslao je jedan srpski lekar, donator tri respiratora, cija je vrednost pola miliona dolara.
Na desetine ljudi i hiljadu kutija sa garderobom i lekovima proslo je kroz njihovu kucu : Stiv Djordan, Bojan Pomorisac, Bojan Mitrovic, David Mladinov, Srdjan Ninkovic, Radica Sipcic, Rada Smit, Marko Kocic, Danijela Korom.Branko Petrovic, Olga Mucic, Miljan Stankovic, Aleksandar Gregori i clanovi porodica Vlajkovic, Stamenovic, Velickovic, Djordjevic i Grkovic. Kako Srbi nisu uopste znali koliko ih ima u Bostonu i okolini, koja spaja Novu Englesku i Masacusets, dali su oglas u novinama i pozvali americke Srbe na veceru u hotel. I doslo je sto pedeset ljudi, sve sami intelektualci, biznismeni. Bilo je to 1992. godine. Skup je pozdravio ugledni poslovni covek Branko Bane Andjelic iz Bostona. On je imao vec i nacrt programa rada preve srpske organizacije u Bostonu, kojoj su dali ime Srpsko-americka mreza, odnosno savez za Novu Englesku. Pre toga su imali svoju Srpsku informativnu elektronsku mrezu na Internetu. Osnivanjem SANE i njenim zvanicnim registrovanjem kod americkih vlasti dobili su i svoju nacionalnu organizaciju, ali i priliku da deluju kao srpska kolonija. Ovde je, naime postojala samo pravoslavna misija Sveti Sava. Zatim su Srbi pokrenuli svoj list "Vesti SANE" u kome obajvljuju na srpskom i engleskom informacije iz otadzbinskih zemalja, nase srpske vesti iz Amerike, misljenja i reagovanja clanova i prijatelja, kao i rezultate rada naseg udruzenja.
Kada je ova srpska organizacija osnivana 1992. njen prvi predsednik je bio Bane Andjic, koji je i definisao njene osnovne zadatke, a potpredsednik Ruzica Kurtidzijan. A to su informativno delovanje medju Srbima, uspostavljanje Pravoslavne crkve u Bostonu, razvijanje kulturnih i humanitarnih aktivnosti Srba u Novoj Engleskoj i Masacusetsu za Republiku Srpsku i SR Jugoslaviju, i obavestavanje americke javnosti o istini o Srbima i suprotstavljanje negativnom imidzu o Srbima i Srbiji u domacim medijima. Sto je odmah i ucinjeno prilikom susreta sa senatorima Kenedijem i Kelijem iz drzave Masacusets. A potom i na americke listove i elektronske medije. U "Boston gloubu", "Tajmu", "Njusviku", "Vasington postu" i "Njujork tajmsu", u pismima citalaca, na primer, oglasavali su se najvise dr Majkl Pravica, dr Kijosi Igusa, mr Stevan Radojev, dr Gordana Todorov i posebno dr Igor Najfeld. Beogradjanin Igor Najfeld, doktor matematickih nauka, koji dve decenije zivi sa suprugom Dzeni, sinom Fredijem i kcerkom Didi.
Dogadjalo se da je cak i uticajni komenatator Ejb Rozental, preuzimao delove njihovih pisama kada je analizirao sto se desavalo u Bosni i Hrvatskoj. Najveci uspeh su zabelezili kada su naterali "Njujork tajms" da na svojoj naslovnoj stranici, oktobra 1993. izvine Srbima zbog dezinforamcija o "srpskim silovanjima" u Bosni. U razgovorima sa predstavnicima Stejt departmenta, na javnim protestnim mitinzima, tribinama ucestvovali su najcesce Branko Bane Andjelic, Rouz Kurtidzijan, Majk Pravica, Branka Milosevic, Beti Denic, Danijela Djokic, Steva Radojev, Igor Najfeld, Mira Kondic, Zeljko Suster, Gordana Todorov i njen muz doktor Kijosi, Dzina i Li Grigoris, Barbara Gruber.
Udruzenje danas ima stotinak clanova. Kada su Srbi 1993. godine saznali za postojanje Medjunarodne organizacije za migraciju u Zenevi koja je davala milion dolara za srpske zrtve rata konkurisali su za koriscenje tih sredstava. Do danas su lecili sedamdesetak tesko nastradalih Srba iz Republike Srpske i bivse Republike Srpske Krajine u raznim bolnicama po Americi. Nijednom se nije dogodilo da ih Amerikanci odbiju. Najzasluznijih osoba za realizaciju ovog programa bila je nasa Rouz Ruzica Kurtidzijan.
SRBI U VASINGTONU
Glavni grad Sjedinjenih Americkih Drzava osnovan je pre dve stotine godina, a vec 1800. postao je prestonica Amerike. Ujedno grad koji je dobio ime po Dzordzu Vasingtonu je i centar saveznog okruga (D.C.) Kolumbia i kopca dve americke drzave Vridzinija i Melilend. Sa oko milion stanovnika, od kojih su vecina crne puti, Vasington je danas administrativni i politicki centar SAD i sveta. Zbog toga su se u njega preselile mnoge americke ugledne institucije, od naucnih instituta do medijskih kuca, a i petnaestak centrala za lobiranje razlicitih zemalja i naroda, pa i srpska. Prema slobonoj proceni u Vasingtonu danas zivi i radi oko hiljadu Srba. Okupljaju se najvise oko dva pravoslavna hrama, koji nose isto ime Sveti Luka. Prvi i mladji, na Sesnaestoj ulici vodi prota Miroslav Lazarevic, a drugi stariji vodi prota Dragan Milosevic. U upravama ovih srpskih crkava sede ugledni Srbi, koji predstavljaju elitu u vasingtonskoj koloniji. Dr Zoran Hodjera je, na primer, predsednik uprave u hramu Sveti Luka na Sesnaestoj ulici. Beogradjanin po rodjenju, Svajcarac po obrazovanju, doktor ekonomije, diplomirao politicke i medjunarodne nauke u Zenevi, postiplomac na Oksfordu, profesor na Jelu, prvo visi savetnik u MMF-u za ekonomska, a danas za politicka pitanja.
U Vasington su Srbi poceli da pristizu pre pedesetak godina i kasnije, uglavnom, po sluzbenom zadatku. Zaposleni u drzavnim ustanovama dobijali su premestaj u prestonicu. Profesor politickih nauka Aleks N. Dragnic, rodjen u drzavi Vasington, na zapadu SAD, za vreme i krajem rata sluzbovao je u glavnom gradu Vasingtonu, prvo u Ministarstvu pravde i Birou za strateske studije, a potom u Ministarstvu odbrane sve do 1952. godine. Kragujevcanin, politicki emigrant dr Milos Kostic, pukovnik americke vojske i strucnjak za finansije iz Cikaga, kao profesionalni vojnik vratio se iz Vijetnama i po zadatku postao instruktor antiteroristickih jedinica i predavac na Univerzitetu za nacionalnu odbranu u Vasingtonu. I Mile Vojvodic, general - major, bivsi pilot je po potrebi vojske dosao sedamdesetih godina u americku prestonicu.
Takva sudbina je 1989. zadesila i tada najmladjeg americkog generala cetrdesetsestogodisnjeg Srbina Radeta Ostovica, koji je inace rodjen u Milvokiju. I Dusana Vujovica, koji je direktor Svetske banke u Vasingtonu. Politicke potrebe u Vasington su dovodile Beogradjanina Dragana Zivanovica, poznatijeg Amerikancima po svom drugom imenu - dr Danijel Bojer, pa Licanku, kongresmenku Helen Delic-Bentli, Ralfa Vinovica, sefa Odelenja za ekonomske odnose u Kongresu.
Dr Dragan Zivanovic ima sezdeset i pet godina i iskustvo svetskog putnika. Kao Danijel Bojer bio je licni prijatelj i saradnik Elinor Ruzvelt, Adlaja Stivensona i Dzona Kenedija. Sa ovim americkim predsednikom upoznao se Demokratske stranke, ciji je Zivanovic bio predstavnik u Evropi, pa u drzavi Ilinois, a potom i u Vasingtonu. Kada je otpoceo novi rat na Balkanu agilni Bojer postao je prijatelj Sajrusa Vensa i kardinala Kaserolija. A bio je i cest gost kod pape u Vatikanu i domacin lordu Ovenu u Zenevi. Uspesan je biznismen, kazu "tezak" koliko i budzet neke nove balkanske drzavice. To je Bojeru obezbedilo ulogu tihog posrednika na zenevskim pregovorima o BiH pre tri godine, ili - pre cetvrt veka - uspostavljanje veza sa Severnim Vijetnamom u jeku americkog vojnog angazmana u Jugoistocnoj Aziji.
Branka Terzica, strucnjaka za energiju iz Milvokija, pak licno je bivsi predsednik Dzordz Bus doveo u Vasington i postavio za rukovodioca Federalno odelenja za energetiku SAD. Branko Terzic je rodjen u nemackom izbeglickom logoru. Zajedno sa roditeljima, ocem Dusanom i majkom Oliverom usao je u SAD kada je imao samo tri godine. Zahvaljujuci svom znanju i bavljenu politikom u centru Republikanske stranke za drzavu Viskonsin dogurao je do visoke funkcije u Busovoj administraciji. Tek poslednjih godina u Vasington nasi ljudi dolaze zbog licnih poslova u politici, nauci i informisanju. Tako, na primer, inzinjer David Vujic dosao u americku prestonicu kao predstavnik "PAN AM - Marsel Daso" za odnose sa federalnom administracijom. I tu otvorio vlastitu korporaciju "AII" vrednu danas oko pola milijarde dolara. Vujic je rodjen u SAD, a roditelji su mu poreklom iz Okucana i Gline. Diplomirao je i magistrirao u Kalifoniji na avionskoj industriji, konstruisao je odbrambeni sistem "Nebeski stit", pa je zato i dobio zadatak da ubedi vladu da ovaj projekat finansira iz budzeta. Kada mu je to uspelo ostao je u Vasingtonu. I Predrag Pajic, poreklom iz Banjaluke radi vec decenijama u Kongresnoj biblioteci kao sef referata za Jugoslaviju. U cuvenoj radio stanici za medjunarodnu promociju SAD a "Glasu Amerike" su zaposleni slavista Branko Mikasinovic, prevodilac dela srpskih pisaca, autor knjige "Jugoslavija-kriza i raspad", Ana Pavicevic, aktivista Srb Neta, Dragana Li i jos jedan Beogradjanin, magistar novinarstva Aleksandar Zigic. Svetlana Soc, lepa Zemunka je 1996. bila najbolji nas student u Vasingtonu.
Medju advokatima najpoznatiji je Dusan Zdravkovic, rodjen na beoradskoj Cuburi, koji ima dve kancelarije - u Melborou i Kastritu, srcu Vasingtona. Prava je diplomirao u Beogradu, ali je 1962. godine otisao za Svajcarsku, a potom za SAD. U vreme zacetka jugoslovenske krize kao srpski patriota Zdravkovic je zastupao americke Srbe i samu Jugoslaviju kao advokat po ceni od jednog dolara.
U svetu nauke Amerikancima, a i Srbima u Vasingtonu najpoznatiji je dr Branislav - Brana Vidic, profesor na Dzordztaun univerzitetu, akademik, svetski strucnjak za mikrobiologiju. Rodjen je 1934. u Sremskoj Mitrovici, a gimnaziju i studije stomatologije zavrsio je u Beogradu. Svoj prvi posao dobio je sezdesetih godina na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, odakle je otisao na jednogodisnje studije u Lozanu. Na Atomskom institutu u Svajcarskoj ostao je pune tri godine da bi izucavao neurobiologiju. Vec tada kao istrazivac citiran je u Poznatoj Grejevoj anatomiji, sto mu je donelo ugled i slavu medju svetskim naucnicima. Kako je vrlo brzo shvatio da je kao strucnjak cenjeniji u inostranstvu, nego li kod kuce dr Brana Vidic je sredinom sezdesetih prihvatio poziv Univerziteta Sent Luis da bude vanredni profesor. Posle toga je u Americi sve bilo lakse. Nekoliko godina kasnije Vidic prelazi u glavni grad SAD, da bi drzao katedru na Dzordataun univerzitetu. Saradjivao je sa americkom vojnom industrijom i kompanijom "IBM". Boravak u SAD mu je omogucio da specijalizuje morfologiju i elektronsku mikroskopiju, pa da, kako sam kaze, udje u tajne celijske biologije. Te svoje naucne tajne dr Brana Vidic danas prenosi ne samo americkim vec i mnogim akademcima u Svajcarskoj kojima predaje kao putujuci profesor. Doktor Brana Vidic predaje i srpskim studentima u Beogradu i Novom Sadu, a kao humanitarac i predsednik organizacije "Mi brinemo" daje svoj doprinos i zbrinjavanju srpskih izbeglica.
Profesoru Aleksu Dragnicu, strucnjaku za srpski parlamentarizam i uredniku "Srpske revije", Draganu Zivanovicu, Davidu Vujicu, Dusanu Zdravkovicu, Savi Sremcu, dr Branislavu Vidicu, Branku Mikasinovicu, protama Lazarevicu i Milosevicu, dr Zoranu Halodjeri kao i ostalim malobrojnim Srbima u Vasingtonu, zajednicko je to sto su i pocetkom osamdesetih, i pocetkom devedesetih, kada je njihovom narodu u otadzbinskim zemljama bilo tesko, zalegli da pomognu koliko mogu. Prvo su formirali srpski lobi u Vasingtonu, udarili temelje Srpskom nacionalnom programu, zagovarajuci ideju o Svesrpskom saboru. Branko Mikasinovic je napisao knjigu o korenima i posledicama jugoslovenske krize, koju je namenio americkoj citalackoj publici i svojim kolegama slavistima i novinarima. Ovi vasingtonski Srbi su se svim silama angazovali da dobiju medijski rat usred SAD i na humanitarnim poslovima.
Pune tri godine na tim poslovima se aktivno angazovao i dr Zoran B. Djordjevic u svojstvu direktora Kancelarije Republike Srpske Krajine, koja je 1994. godine ugasena. Doktor Djordjevic je Pirocanac, diplomac Elektrotehnickog fakulteta u Beogradu i studiozni istrazivac Masacuses instituta za tehnologiju, gde ja magistrirao na nuklearnom inzonjerstvu, a doktorirao na fizici. Radio je dugo godina u Nuklearnom institutu u Vinci, da bi se pocetkom 1991. sa porodicom odselio u Vasington. Zaposlio se kao naucni saradnik u Drzavnoj labioratoriji za staklo, gde je radio na procesima zastite od atomskog zracenja, ali se i odmah agazovao na srpskim poslovima. Najvise uspeha na medijskom planu u borbi za srpsku stvar u Vasingtonu, u samoj Americi, a i u otadzbini, imala je od svih njih, medjutim, jedna lepa Srpkinja, takodje, rodjena Beogradjanka.
Danijela Sremac je dugo bila najpoznatija Srpkinja u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Zvanicno ona je bila predstavnik Republike Srpske u Vasingtonu. Dala dvadeset velikih intervjua SNN, BBC, Kanadskom radiju, Asosijeted presu, Televiziji Rojter, CBC-u, Figarom, Bostonskom radiju, Poljskoj nacionalnoj televiziji i Vatikanskom radiju. I zbog toga je imala odredjenih neprijatnosti, ali i uspeha u Vasingtonu. Nocu je pozivaju hrvatski i muslimanski nacionalisti i prete joj.
Posle njenog pojavljivanja u americkim medijima 1994. javio joj se kongresmen Hol, demokrata iz drzave Ohajo i pozvao na sastanak. Upoznala ga je sa situacijom u Bosni, posebno sa pozicijom srpske strane i stradanjima srpskog naroda. Kongresmen Hol i troje njegovih savetnika su prihvatili poziv da posete Beograd i Pale, da posete srpske izbeglice koje se jos nalaze u Bosni. Cim se u americkoj vladi proculo za ovaj susret pojedini "jastrebovi" su pokusali da nagovore kongresmena da ne ide u Bosnu i Srbiju. Koliko je gospodin Hol bio zadovoljan saradnjom govori cinjenica da je po povratku u Vasington Danijeli Sremac ponudio posao u svom kabinetu.
Rodjena je u Beogradu, u porodici Save Sremca, pionira kompjuterskog inzinjeringa u Srbiji i tvorca Srpskog nacionalnog programa u Americi. Njena majka Desanka, rodjena Djordjevic, je bila skolski psiholog na Novom Beogradu, takodje je aktivno, preko Americko-srpske decije organizacije, ciji je predsednik ukljucena u humanitarni rad srpske kolonije u Vasingtonu i okolini. A brat Milan je bio strucnjak za komjutere i njihovu primenu u americkoj medicini. Sa osam godina, posto je otac Sava Sremac dobio poziv iz SAD da specijalizuje rad na komjuterima, citava familija se preselila 1976. godine u Klivlend, Ohajo. Posle srednje skole Danijela Sremac je zavrsila dva fakulteta, diplomatiju i filozofiju, na Dzon Kerol univerzitetu u Klivlendu. Na Institutu za muziku ucila je kompoziciju cetiri godine. Talentovan je pisac na rodjaka Stevana Sremca i dobar slikar. Kada su se njeni pocetkom devedesetih odselili u Vasington upisala je magistraturu iz medjunarodnog prava. Govori srpski odlicno, engleski bez naglaska, francuski i ruski. Da bi se skolovala Danijela Sremac se zaposlila, prvo kao savetnik Kompjuterskom centru Ohajo, a potom 1991. godine kao analiticar ekonomskih odnosa u Istocnoj Evropi u Ministarstvu za spoljnu trgovinu SAD.
Posle Danijelinih nastupa na CNN-u tokom 1990. godine gospodin Miroslav Majkl Djordjevic, osnivac i predsednik Srpskog kongresa ujedinjenja u SAD predlozio joj je da vodi Srpsku kancelariju ove organizacije u Vasingtonu. Stampala je specijalni Srpski bilten, koji je dostavljala politickim zastupnicima u Beloj kuci, Senatu i Kongresu, kao i mnogim vasingtonskim redakcijama. Bilten je slala i nasim Srbima u SAD sa porukom : - Citaj, umnozi i salji svojim senatorima !
Danijela Sremac i Srpski kongres ujedinjenja uspeli su da angazuju i agenciju "Manatos & Manatos", koja je omogucila predstavnicima ove srpske asocijacije da posete americki Kongres, Belu kucu i Senat. Danijela Sremac je bila saradnica kongresmenke Helen Delic-Bentli, organizovala je govor Dobrice Cosica o kosovskom pitanju pred zastupnicima americkog Kongresa, a zatim i srpske demonstracije pred Belom kucom devetog septembra 1995. godine.
Zahvaljujuci tim javnim nastupima Danijela Sremac je bila cest gost americkih politicara Li Hamiltona, Dzona Vorena, Nensi Kesabal, Sema Gejdsona, Helen Delic-Bentli, ali i Boba Dola, Frenki Meklovskog, Denisa Dikonsinija, koji imaju dosta tvrde stavove prema Srbima. A dobijala je pozive i drzala predavanja o Srbima u mnogim vasingtonskim institucijama. Poslednji nastup imala je u cuvenom Kato institutu, gde je istakla da mir sklopljen u Dejtonu za Srbe nije kraj politickog i medijskog progona, jer se preko Tribunala u Hagu nastavljaju pritisci na srpski narod. Zato je Danijela Sremac osnovala Savetodavni odbor, u koji su usli mnogi znameniti Srbi iz Amerike, spremni da pomognu rad Srpske kancelarije u Vasingtonu. Cilj Danijele Sremac je da vremenom Srpska kancelarija preraste u Srpski institut.
Kancelariju Srpskog kongresa ujedinjenja u Vasingtonu preuzeo je gospodin Majkl Menard 1994. godine. Ovaj sedamdesetogodisnji Beogradjanin radni vek je proveo, prvo u americkoj vojsci, a potom u americkoj administraciji. Rodjen je u Makedoniji 1923. godine kao Marko Ugrinovic, a kako mu se otac drzavni cinovnik cesto selio, skole je zavrsavao u Sarajevu i Beogradu. U Ameriku je dospeo 1946. godine kao "raseljeno lice" sa dvadesetak i kusur godina zivota. Neko vreme je radio u celicanama po drzavi Viskonsin, a potom, kada je dobio stipendiju zavrsio je prava. Od 1948. do 1952. proveo je u americkoj vojsci. Kako se dugo bavio informisanjem u SAD, to je gospodin Menard preuzeo na sebe obavezu da se kao amricki penzioner uhvati u medijski kostac sa albanskim, hrvatskim i muslimanskim lobijem u Vasingtonu. U tome je imao polovicnog uspeha, pa je Srpski kongres ujedinjenja ugasio svoju kancelariju i odlucio da direktno kontaktira sa americkim politicarima. Delegati ove najvece srpske asocijacije u SAD su lane i ove godine bili u sluzbenoj poseti Beloj kuci, Kngresu, Senatu i razgovarali sa sedamdesetak politicara u Vasingtonu o srpskom pitanju.
I zivotna i profesionalna biografija mr Obrada Kesica vezana je za srpske zemlje i Balkan. On vodi poreklo iz Bosne, a i danas se u Vasingtonu aktivno bavi analizama politickog stanja u bivsoj Jugoslaviji. Kesic je studije medjunarodne politike i prava zavrsio u americkoj drzavi Ilinois. Posao ga je, medjutim, odvukao u Vasington, gde je angazovan kao vladin ekspert za balkanske probleme. Danas je i jedan od rukovodilaca u Centru za istocno-evropske programe, a samim tim je dobar poznavalac americke spoljne politike i strategije novog svetskog poretka.
Magistar Obrad Kesic, Amerikanac, balkanolog, analiticar u IREX-u, Upravi za medjunarodna naucna istrazivanja i razmenu, sa sedistem u Vasingtonu, cest je gost ovih prostora koje krstimo sintagmom "bivsa Jugoslavija". Do novembra prosle godine radio je na naucno-istrazivackoj razmeni sa Balkanom, a od novembra je zaduzen za medjunarodni medijski program u svom institutu. U Kesicevim korenima su pomesani "prekodrinski" i "maticni" Srbi: njegov otac je rodom iz Bosanskog Grahova, a majka Smederevka.
Zavrsio je studije medjunarodne politike i prava u na Ilinois univerzitetu. Mr Obrad Kesic je jedan od autora knjige "Srbija mora umreti", monografije u kojoj je desetak zapadnih novinara, politicara i publicista objavilo svoja zapazanja i gorka iskustva o ekscesima zapadnjackog propagandnog rata protiv Srba. Sluzbeno i privatno vec je petnaestak puta dolazio iz Vasingtona u Beograd, Banjaluku i na Pale. Pise za pojedine beogradske, ali i vasingtonske listove i casopise. Upravo radi u ime americke vlade na formiranju srpskih nezavisnih medija u Bosni. Spada u red onih Srba u Americi koji su imali priliku da se susretnu sa lepsom polovinom porodice Klinton, sa gospodjom Hilari.
Sa Bilom Klintonom, predsednikom SAD u avionu "broj jedan" putuje i Srbin Milorad Rod Blagojevic, americkog clan Kongresa. To je Srbin danas na najvisem nivou u Americi. Zakletvu je polozio u Kongresu 7. januara 1997. godine, na nas Bozic. Bio je u kongresnom dvorani sa cerkicom. Blagojevic je clan dva kongresna komiteta : Komiteta za nacionalnu bezbednost, koji je odgovoran za oruzane snage SAD, za Pentagon, za vojne troskove, za sistem naoruzanja i za licna armijska pitanja i Komiteta za nadzor, koji kontrolise poslovanje vladinih institucija. U Komitetu za nacionalnu bezbednost aktivno ucestvovao je u raspravi o vojnom budzetu, koji cini 16 odsto budzeta SAD. U tom komitetu ovaj Srbin sedi zajedno sa Tedom Kenedijem, Dzonom Vorlijem, Cak Robom i drugim poznatim kongresmenima. Posebno je bio aktivan u Potkomitetu za suzbijanje narkomanije u Americi.
Drugi problem na kome se angazovao Milorad Blagojevic bilo je pitanje kontrole vatrenog oruzja u SAD.
Mladja generacija Srba iz Vasingtona, kojoj pripadaju i Vojislav Lalic - Petric i Nina Milosevic svoje znanje iz oblasti racunara, stavili su, takodje, u funkciju patriotizma. Ovo dvoje Beogradjana, bas u vreme embarga uspeli su da preko svog komjuterskog sistema udju u mrezu Internet i da otvore dosije o Jugoslaviji i Srbima. Ta komjuterska srpska arhiva sadrzi podatke o nacionalnom i kulturnom identitetu Srba i Jugoslovena, o muzici, pa cak i o srpskoj kuhinji. Poslednjih meseci u ovaj dokument uneseni su i poslovni podaci o jugoslovenskim i srpskim preduzecima i mogucim poslovima u SRJ. Samo prvog meseca pet hiljada korisnika iz Amerike i sveta citalo je njihove podatke o SRJ, da bi se kasnije koriscenje uvecalo za 414 puta. I na taj nacin malobrojni Srbi iz Vasingtona ostavljaju svoj trag u americkom javnom i politickom zivotu.
SRBI U FLORIDI
Do pre pedesetak godina najvece juzno poluostrvo SAD bilo je ispresecano mocvarama. Otkrio ga je 1513. spanski istrazivac Poenso de Leon, pa je sve do 1819. poluostrvo pripadalo madridskim vlastima i Saminola Indijancima. Florida je otkupljena od Spanaca tek 1845. godine. Kada je pretvorena u ogromno poljoprivredno dobro, kada je otvoren rudnik fosfata i kada se javio posao na Floridu krajem proslog veka dolaze i srpski radnici. Njih dve stotina. Naglim razvojem turizma poslednjih decenija Florida je pretvorena u raj na zemlji. Srbi su nastavili da dolaze, da se doseljavaju, ali sada kao turisti i penzioneri. Tako je barem uradio Milutin Mica Tanasijevic, slikar naivac, Kragujevcanin koji je uzeo umetnicko i americko ime Dzon Parker i iz Vasingtona se kao invalidski penzioner preselio u Majami.
Mihajlo Konjevic je sa suprugom Milenom ziveo, prvo u San Francisku, pa Njujorku. Kao farmaceuti otisli su u penziju i u svoj novi stan u Majami Bicu. Doktor Mario Vuksanovic, ekspert za hemiju, rodjen je i ziveo je u Juznoj Americi, pre nego sto se, pre desetak godina doselio na Floridu, u Majami. Sem ovog grada, Srba ima i u Sent Petersburgu, Nort Portu i Orlandu. Tu su i srpske crkve Sveti Djordje sa protom Milanom Krsticem, Sveti Sava sa ocom Zivom Gvozdenovicem i Sveti Sava sa protom Milojem Raicevicem. Sveti Simeon vodi paroh Stokan Cirkovic, a Svetu Petku svestenik Nikodin Pribojan.
Na Floridi zivi petnaestak hiljada Srba, koji su rasuti duz poluostrva, tako da ih u Majamiju ima najvise, oko hiljadu porodica. To su ljudi srednje klase, mada ima i bogatih. Dobri pravoslavci i Srbi, koji svake jeseni organizuju Srpske dane na Floridi, u porti crkve Sveti Djordje. Oni koji vole da srbuju okupljeni su oko Kongresa srpskog ujedinjenja, koji predvode dr Zarko Bilbija i Jelica Todorovic. Veliki aktivisti su i Milan Konjevic i Milica Simonovic, rodjena Manojlovic. I Lazar Dragin koji se izborio sa vojvodjanskim sudom za svoju pravdu.
Najpoznatiji Srbi na Floridi bili su kosarkaski trener Vlado Bosnjak iz ekipe "Central" i igrac Sasa Danilovic, dok je bio u "Majami Hitu". I arhitekta Ilija Gligorijevic, koji je gradio lepe vile i skupe kuce. Danas su najpoznatiji Srbi slikar Voja Stamenic i njegova cerka Violeta Stamenic, prelepa manekenka i foto-model. Njene slike su na naslovnim stranicama americkih modnih casopisa "El", "Kosmopoliten", "Foto", a slike njenog oca su u Muzeju umetnosti Amerike i Narodnom muzeju u Beogradu.
Najbogatiji Srbin je svakako Piter Dzonson, odnosno Petar Pera Djurdjev, menadzer, bivsi dzokej i trener trkackih konja. Jahanje je zavoleo kao mali u Beogradu, na hipodrumu, jer su njegov otac Milos i stric Savo Djurdjev bili poznati dzokeji. Posle rata putovao je sa ocem u Bec, Pestu, Pariz da uci konjarstvo kod Rene Peleta. Put ga odatle odveo u SAD, gde je patentirao najbrzu trkacku skolu za hvatanje divljih konja. I time se obogatio. Od 1962. Pera Djurdjev se neprestano vraca svom beogradskom hipodrumu. U biznisu na Floridi jaki su i Majkl Minic, gradjevinar i Aleksandar Aca Sretkovic, trgovac nekretninama, poreklom iz negotinskog kraja. Den Dragas je, takodje, trgovac kucama i stanovima. Goran Dragoslavic, inace, Pozarevljanin je hotelijer. A Ned Tomic strucnjak za odnose sa javnoscu. Zikica Trifunovic je trgovac i vlasnik satelitskog kanala "Orion" za prenos srpskog tv programa iz otadzbine.
Dr Zarko Bilbija, na zalost, nema gde da se vraca, jer je ostao bez rodnog kraja, ali redovno dolazi u Beograd. Rodjen je u Bosanskom Grahovu, emigrirao je kao pripadnik nacionalnih snaga u SAD 1954. godine. Magistrirao je i doktorirao ekonomiju u Cikagu. Dugo je bio savetnik Trgovacke komore drzave Ilinois, zatim savetnik za planiranje u Brazilu, profesor Vise skole za upravnike u Italiji. Radio je i kao direktor Planske komisije u Cikagu i napokon kao profesor ekonomije i filozofije na Drzavnom univerzitetu Florida, Univerziteta Majami i Univerziteta Zetulio Vargas u Brazilu.
Devedesetih kao aktivista Kongresa srpskog ujedinjenja dr Bilbija je sa memorandumom "Sta Srbi zele" obisao u Vasingtonu savetnike predsednika Odbora za spoljnu politiku i pojedinih senatora. Tada se susreo i sa savetnicima Boba Dola, koji su mu priznali da je on prvi Srbin sa kojim razgovaraju o jugoslovenskoj krizi. To je otvorilo vrata Srbima u Beloj kuci, Senatu i Kongresu, gde je dr Zarko Bilbija istupao sa svojim srpskim tezama.
Novi stanovnik Floride je i jedan od najbogatijih Srba u SAD, industrijalac Milan Mandaric, koji je zimus trebalo da kupi avio kompaniju "PAN AM" i da je spase bankrota. Mandaric, medjutim, to nije uradio. Prodao je svoju fabriku "Eleksis internesel" u San Hoseu, Kalifornija i sa drugom fabrikom "Sanmina" preselio se u Majami Bic. Mandaric je rodjen u Beogradu 1938. godine. Diplomirao je masinstvo i radio kod oca u radionici. Emigrirao je u SAD 1969. godine, drzavljanstvo je primio 1976. kada je i otvorio vlastitu kompaniju "Lika". Osamdesete je postao akcionar firme "Sanmina", koju je 1993. spojio sa preduzecem "Eleksis internesel" za proizvodnju i servisiranje kompjuterske opreme i delova. Istovremeno bavio se investiranjem u fudbal klubove u San Hozeu, Oklandu, Sent Luisu, Nici i Briselu. Kada je u zimu 1998. godine prodao kompaniju "Eleksis internesel" sa suprugom Gordanom kupio je kucu u Floridi, na ostrvu Fiser i sediste kompanije preselio u Majami.
I u najudaljenojoj americkoj drzavi Havaji, sastavljenoj od dvadesetak ostrva, najblizoj Floridi, zivi cetrdesetak srpskih porodica. Najvise ih je u prestonici Honolulu, na ostrvu Oahu. Price kazu da su Havajci podigli spomenik Vasojevicima, jer je posle dolaska Dzemsa Kuka, on bio njihov prvi vladar. Srbi danas na Havajima imaju parohiju Svetog kneza Lazara, na cijem celu se nalazi predsednik Rodoljub Vranisic, zvani Miki. Njegovi potpredsednici su Borko Ijacic i Milovan Prodanovic, a sekretar Bosiljka ViL, a blagajnik Julija Licina. Srpski aktivisti su Kosta Vojinovic, Angela Tom, Predrag Stanic i Gordan Vojinovic. Najpoznatiji Srbin na Havajima je Sonja Djerek, podoficir, prvi u klasi ronilaca americke mornarice.
U zimu 1991. godine Sanja Djerek je zajedno sa stonoteniserom Aleksandrom Karakasevicem proglasena za najboljeg sportistu Zemuna. Zbog njene mladosti strucnjaci su joj predvidjali sjajnu seniorsku karijeru. A Kajakaski klub "Ivo Lola Ribar" se nadao da ce Sanjina slava biti dovoljan podstrek mladjim kajakasima da krenu njenim stopama. Zivot je, medjurim, rezirao drugaciji scenario. Porodica Djerek je pocetkom 1993. godine emigrirala u Ameriku. Maja Djerek se zaposlila i udala u Cikagu za jednog Kraljevcanina, a Sanja Djerek se prijavila u americku vojsku oktobra 1993. godine.
Ubacena je kao jedina zena kadet u Mornaricki trening centar u Grej Lejksu i bila najbolja, prva u klasi ronioca-elektricara. To je bila preporuka da se prijavi u Mobilnu ronilacko-spasilacku jedinicu americke mornarice (MDSU), cija je baza bila u Bel Tenderu na Pacifiku. Sanja Djerek je i ovog puta bila najbolja i za samo cetrnaest meseci unapredjena je u podoficira, sto se u istoriji ove jedinice nikada nije dogodilo. Americka stampa je o ovom uspehu i ovoj zelji jedne Zemunke pisala: "Srpski emigrant savladao sve prepreke" ili "Unapredjenja u mornarici: Sanja se penje merdevinama do cinova".
U medjuvremenu, 165. obavestajni bataljon americke armije angazovao je podoficira Sanju Djerek kao prevodioca za srpski jezik. Potporucnik Djerek je ubacena u specijalni "Sila odred", jedinicu za logisticku podrsku i zastitu, koji je u sastavu Ifora delovao u podrucju Tuzle. Sanja Djerek je bila toliko uspesan prevodilac i animator svih susreta americkih vojnika sa lokalnim stanovnistvom, da joj je narednik Son Vilson javno, u novinama odao priznanje. Posle ovakvih javnih i sluzbenih pohvala, kada se vratila natrag u bazu, Sonja Djerek je nagradjena prekomandom u komandni centar na Havajima, gde danas zivi sa ocem Mikom i majkom Milom.
KANADA
SRBI NA OBALAMA ONTARIJA
Proslo je pet stotina godina od kako je Djovani Kaboto, kasnije Dzon Kabot, moreplovac stupio nogom na severno tlo Amerike, istrazio ga i nazvao Kanada. U ovoj zemlji do pocetka devedesetih bilo je stotinak hiljada Srba, Crnogoraca i Jugoslovena. Danas ovu zemlju snega i leda osvajaju mladi Srbi. Njih 30.000 uslo je u Kanadu za samo sedam poslednjih godina. Istorija kaze da je prva grupa od 49 srpskih useljenika stigla u Kvibek 1885. godine. Do 1918. godine u Kanadu je stiglo 1.258 Srba. Samo u Torontu, izmedju balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bilo preko 200 Srba, uglavnom samaca. Okupljali bi se u kafani "Beograd" i kockali.
U to vreme, od 1911. godine, Mihailo Pupin je bio pocasni konzul Kraljevine Srbije za SAD i Kanadu. Godine 1917. pukovnik Pribicevic je dosao u Kanadu da organizuje tranzitne logore za dobrovoljce koji su iz SAD i Kanade regrutovani za Solunski front. U Kanadu je dosao i kapetan Antun Seferovic, americki Srbin crnogorskog porekla, koji je kasnije postao generalni konzul Kraljevine Srbije u Montrealu. To je sve govorilo da se srpska kolonija naglo razvijala. Popis iz 1921. belezi u Kanadi 18.050 "jugoslovenskih" lica. Srbi su se nastanjivali, uglavnom, u provinciji Ontario. Godine 1928. samo u Torontu je bilo oko 1.000 Srba. Do 1939. godine u Kanadu se uselilo 33.503, a vratilo u Jugoslaviju 9.070 lica.
Posle Drugog svetskog rata, u ovu zemlju se uselilo preko 110 hiljada ljudi, uglavnom, politickih emigranata i a potom i novih gastarbajtera, iz SFRJ. Srba je bilo oko 80.000. Od 1990. godine useljavanje Srba u Kanadu dobija na znacaju zbog promene u useljenickom zakonodavstvu 1993. godine, kada su uvedeni dodatni kriterijumi koji stimulisu useljavanje strucnih i kvalifikovanih ljudi. Kanadi je godisnje potrebno 220.000 doseljenika. Od 1994. godini, SR Jugoslavija je medju deset najvecih snabdevaca strucne radne snage za kanadsko trziste. Kanada je u toj godini izdala preko sedam hiljada useljenickih viza i postala prva i najvaznija useljenicka zemlja.
I pre pedesetak godina i danas najveca i najaca iseljenicka organizacija nasilh ljudi u Kanadi jeste Srpska narodna odbrana. Prvi Kongres SNO u Kanadi, dok je njeno sediste bilo u SAD, odrzan je decembra 1916. godine u Velandu, Ontario, na kome je za predsednika izabran otac Janicije Kukuljevic. SNO je kasnije izrastala na tradiciji Jugoslovensko - kanadskog udruzenja koje je pre Drugog svetskog rata okupljalo nase iseljenike. U njemu su vodeci clanovi bili Srbi: Nikola Perazic, Iso Uzelac, predsednik, Ilija Masoncic, Dusan Tepsic, Pane Jeric i Boza Markovic. Kasnije, Jovan S. Mihajlovic, Zivko Joksimovic i od 1939. godine Pero Bulat. Jugoslovenska vlada je podrzavala udruzenje i od 1934. finansirala njegov list "Glas Kanade". Pojacano prisustvo ratne emigracije, neminovno je dovelo i do gasenja ovog Udruzenja, koje je 1941. godine u gradu Valdor, provincija Kvibek, transformisano u SNO. Generalni moto citave organizacije je bio "Srbi na okup protiv Hrvata". Tada je predsednik postao stari iseljenik Petar Bulat. Posle njega, neko vreme je predsedavao i dobrovoljac oslobodilackih ratova Sava Markovic.
Na I kongresu SNO za Kanadu 1943. godine, za lidera je izabran Vojo Jaksic. Postojece glasilo "Glas Kanade", urednik Boza Markovic, promenilo je ime u "Glas kanadskih Srba". Ovaj list i danas izlazi. Medjutim, na II kongresu SNO za Kanadu 1944. godine iz organizacije se izdvojio i kao lider frakcije nametnuo Milutin Bajcetic. Ova frakcija SNO u Kanadi dobila je ime Srpska nacionalna liga, ali se i dalje zvanicno predstavljala kao Srpska narodna odbrana. Sediste joj je bilo u Hamiltonu, gde se i danas stampa njeno glasilo, list "Kanadski Srbobran". Milutin Bajcetic je bio predsednik sve do 47. Kongresa ove Lige 1990. godine, kada ga je nasledio predsednik Cedomir Asanin.
U Glavnoj upravi SNO za Kanadu devedesetih godina izabran je novi predsednik Bora Dragasevic, koji je danas jedini Srbin clan vladinog Kanadskog etnickog saveta u Torontu, a i osnivac Kanadsko-srpskog saveta. Dragasevic je glavni urednik i komentator lista "Glas kanadskih Srba" i vec 25 godina glavni urednik i voditelj radio-sata "Sumadija", zvanicnih organa SNO u Kanadi. Za Boru Dragasevica se moze reci da je danas najveci srpski aktivista u dijaspori. Srpska narodna odbrana ima u ovoj zemlji dvadesetak odbora u svim gradovima gde zive Srbe. Poslednje nedelje juna, svake godine, vec pedeset i cetiri leta SNO na Nijagarinim vodopadima organizuje najvece srspke sabore u rasejanju - Srpski dan i Vidovdan. Tada na sabor dodje i po petnaestak hiljada Srba. To je prilika kada se na jednom mestu okupe predstavnici ne samo Srpske narodne odbrane i Srpske pravoslavne crkve Sveti Djordje vec i drugih nacionalnih organizacijea iz Kanade: Srpskog federalnog saveza, kog predvodi Branko Dragojlovic, Organizacije srpskih cetnika "Ravna Gora", na celu sa Marinkom Marjanom i Udruzenja boraca kraljevske jugoslovenske vojske.
CRKVENO-SKOLSKE OPSTINE
U drustvenom i kulturnom zivotu kanadskih Srba znacajno mesto imali su ne samo Srpska pravoslavna crkva vec i mnoga nacionalna udruzenja i klubovi, kao i brojni pojedinci. Najstarija crkveno-skolska opstina osnovana jos 1912. godine u Ridzajni, dok je druga formirana sledece godine u Hamiltonu. U prvoj su bogosluzenje sluzili ruski svestenici, a u drugoj Janicije Kukuljevic. Plac za prvi srpski hram poklonila su braca Stevan i Sava Djurisic, a donatori su bili i porodice Inic, Jakovljev, Skreletov, Maksimovic, Knezevic, Petrov, Matic i mnoge druge. Gradnja crkve Svete Trojice u Ridzajni pocela je 1915. a zavrsena sledece godine. U njoj su sluzili Nikanor Palic, Mitrofan Kresojevic, Sava Gnjatovic, Stoilo Ilic i Svetozar Secerov sve do sredine sezdesetih godina. Tada za vladiku dolazi episkop Georgije Djokic, a za protojereja Mirko Malinovic.
U toj prvoj crkveno-skolskoj opstini osnovan je jos 1916. godine i klub "Beli orlovi", koji je imao i cuveni fudbalski klub. Jedan od njegovih aktivista bio je i Nikodije Mitrovic. Dve godine kasnije kanadski Srbi su osnovali i drugi klub "Jastreb". Dolaskom Rajka Milica sredinom sezdesetih godina na celo ove crkveno-skolske opstine i srpskog kluba, rodjena je ideja i o formiranju srpske skole u Ridzajni, koja i danas radi. Za njegove zasluge srpstvu i crkvi, Rajko Milic je od Svetog arhijerejskog sinoda odlikovan Ordenom Svetoga Save III reda.
Staroj srpskoj crkvi u Hamiltonu temelje su postavili 1917. godine arhimandrit Mardarije Uskokovic i otac Danilo Kozomora. Tu je 1934. niklo i prvo Kolo srpskih sestara "Kraljica Marija", a 1957. godine drugo Kolo srpskih sestara "Ravna Gora". U to vreme u Vajnoni je podignut spomen dom cetnickom generalu Drazi Mihailovicu. Nova srpska crkva Sveti Nikola podignuta je u Hamiltonu 1964. godine. U njoj je 1967. godine formirano trece Kolo srpskih sestara "Sveti Nikola", a tu je 1984. ustolicen i kanadski episkop vladika Georgije.
Ova dva srpska hrama bili su steciste duhovnog i kulturnog zivota kanadskih Srba u Hamiltonu, jer su u njima radile i osnovne skole na maternjem jeziku. Krajem cetrdesetih godina tu je pocelo sa radom i Srpsko narodno pozoriste, koje je 1960. godine dobilo i svog naslednika Srpsko nacionalno pozoriste "Kosovo", na cijem celu je bio Milisav Markovic. Tokom 1959. godine tu je formiran i veliki srpski sportski klub "Srbija".
Nedavno je na Internetu objavljen kompletan spisak crkveno-skolskih opstina i srpskih hramova sa svestenicima u Kanadi :
Crkveno-skolska opstina Svetog Simeona Mirotocivog, Kalgari, Alberta je osnovana 1970. godine, a crkva je osvecena 28. septembra 1986. Svestenik je protojerej-stavrofor Krsto Rikic.
Crkveno-skolska opstina Svetoga Save, Edmonton, Alberta je osnovana 1973. godine. Crkva je osvecena 13. septembra 1987. godine. U njoj sluzi protonamesnik Drago Knezevic.
Misionarska parohija Svetoga Save, Letbridz, Alberta je nekada bila velika srpska kolonija. Imala je 1948. godine oko osamsto Srba, a danas broji svega dvadesetak porodica. Opsluzuje je svestenik iz Kalgarija.
Crkveno-skolska opstina Svetoga Save, Vankuver, Britanska Kolumbija je osnovana 1969. godine. Crkva je osvecena 25. jula 1971. godine. Njeni svestenici su protojerej Miroslav Dejanov i protonamesnik Sava Arsenijevic.
Misionarska parohija Svetog Ilije, Kelovna, Britanska Kolumbija je najmladja srpska kolonija, jer je osnovana na Svetog Iliju 1995. godine.
CSO Svetoga Save, Vinipeg, Manitoba je formirana 1972. godine. Prva crkva sagradjena je 1972. Kupljena je nova zgrada 1978, a najnoviji crkveni objekat osvecen 14. septembra 1997. godine. Svestenik je Dusan Gnjatic.
CSO Svetoga oca Nikolaja, Hamilton, Ontario je osnovana 1913. godine. Crkva je osvecena 15. decembra 1917. godine. A zivopisana 1988. godine radovima Dragana Marunica. U ovom hramu ustolicen je prvi episkop kanadski G. Georgije 1984. godine. Svestenici su protojerej Stevo Stojsavcevic, Istocnohamiltonska parohija i protojerej-stavrofor Lazar Vukojev,Zapadnohamiltonska parohija.
Crkveno-skolska opstina Svete Trojice, Kicener, Ontario je formirana 1972. godine. Crkva je osvecena 13. maja 1989. godine. U njoj sluzi protonamesnik Vasa Pejovic.
CSO Svetoga Save, London, Ontario je osnovana 1965. godine. Prva bogomolja sa kapelom osvecena je septembra 1971, a nova crkva 4. septembra
1988. godine. Svestenik je protonamesnik Prvoslav Puric.
CSO Svetog Djordja, Nijagara Fals, Ontario je formirana 1953. godine. Predesnik je Aca Pantelic. Crkva sagradjena i osvecena 21. juna 1970. godine. Opsuzuje je protojerej Milos Milovanovic.
Crkveno-skolska opstina Svetih apostola Petra i Pavla, Okvil, Ontario je osnovana 1990. godine. Crkva je osvecena 30. maja 1993. godine. Svestenik je jerej Ljubomir Rajic.
CSO Svetog Arsenija Sremca, Otava, Ontario je formirana 1969. godine. Opsluzivao je povremeno paroh torontski. Ponovo je osnovana 6. februara 1993. U njenom sastavu su i Srbi iz Skarboroa. Crkva u Vitbiju kupljena je pocetkom maja 1993. godine.
________________________________________
CSO Svetog Stevana, Otava, Ontario je formirana 1976. godine. Nakon prekida 1978. godine, na inicijativu vladike Georgija, rad joj je obnovljen 1988. Crkvena kuca sa kapelom sagradjena je 1990. godine. U njoj je svestenik protojerej Zarko Mirkovic.
Parohijska misija Svetog Djordja, Tander Bej, Ontario je formirana septembra 1971. godine. Srpski dom je podignut i osvecen 13. novembra 1982. godine. Misiju usluzuje svestenik iz Vinipega.
CSO Svetoga Save, Toronto, Ontario je osnovana 1954. godine. Obuhvata centralni deo Toronta i Misisagu. Crkva Svetog Save opsluzuje Prvu parohiju torontsku, a kapela Sabora srpskih svetitelja u Misisagi je na usluzi Drugoj i Trecoj parohiji torontskoj. Crkva Svetog Save je sagradjena i osvecena 1955. godine.
Kapela Sabora srpskih svetitelja, Misisaga, Ontario je adaptirana u prizemnim prostorijama Srpskog centra gde se povremeno sluzilo od adaptacije 1984. godine. Kapela je osvecena 1989. godine. Svestenici su protojerej Vasilije Tomic.
protojerej-stavrofor Mihajlo Doder, Druga parohija i jerej Branko Topalovic, Treca parohija.
Crkveno-skolska opstina Uspenija Presvete Bogorodice - "Gracanica", Vindzor, Ontario je formirana 1946. godine. Crkva je osvecena 19. oktobra 1952. godine, a zivopisana 1978. Svestenik u njoj je sindjel Nektarije Radovanovic.
CSO Svete Trojice, Montreal, Kvebek je osnovana 1954. godine. Crkva je osvecena 31. oktobra 1976. Svestenik je protojerej Zivorad Subotic.
CSO Svete Trojice, Ridzajna, Saskacevan je formirana 1912. godine. Crkva je sagradjena 1916, a renovirana i osvecena 1992. godine. Zivopisana 1993. godine rukom Dragana Marunica. Svestenik je protojerej-stavrofor Mirko Malinovic.
Manastir Svetog Preobrazenja Gospodnjeg, Milton, Ontario je osvestao Njegova Svetost patrijarh srpski Gospodin Pavle 23. oktobra 1992. godine. Crkva je sagradjena i svestana 12. juna 1994. a zgrada konaka februara 1995. godine. Veci deo crkve je zivopisan 1997. godine rukama Dragana Marunica i Nikole Lubardica.
Manastir je sediste episkopa kanadskog. U sklopu Manastira je redakcija "Istocnika" i Biblioteka Svetog Preobrazenja Gospodnjeg sa fondom od cetiri hiljade knjiga i Zbirkom srpske dijaspore. Svake subote u pola devet uvece crkva emituje svoj cas "Blagovesnik" na talasima CHIN 1540AM u Torontu.
Zalaganjem vladike Georgija, parohijana Gojka Kuzmanovica, Branka Vuckovica i drugih Srba, 1988. godine kupljeno je jedno imanje u Miltonu i dobijena dozvola za gradnju manastira. Patrijarh Pavle je oktobra 1992. godine osvetio kamen temeljac ovog prvog srpskog manastira u Kanadi. Njegov prvi zaduzbinar je gospodja Olga Acimov, koja je prilozila 210.000 dolara. Za taj cin ljubavi prema pravoslavlju gospodja Acimov je dobila Orden Svetoga Save I reda. Pored nje dobrotvori su bili i Vasa Debeljacki, dr Jovan Jovetic, Todor Klisuric, Rados Maric i kompanija "Braca Karic", koja je prilozila 100.000 dolara. Danas kanadska eparhija ima i dobrotvorni fond "Sveti car Lazar", koji vodi Vitomir Stegnajic i SRBI U TORONTU
Srbi, uglavnom, zive po malim gradovima u juznom Ontariju: Vindzoru, Londonu, Hamiltonu ili Kicineru; i Misisagi, predgradju Toronta. A novodosli Srbe su se u Torontu uglavnom koncentrisali u jednom od centralnih delova grada u Pejpu. To su mladji ljudi iz Republike Srpske i drugih delova BiH, najcesce iz Sarajeva. Beogradjani su na prestiznoj Egliton avenue. Nalaze se zajedno vikendom u restoranu "Skadarlija" i drugim njihovim sastajalistima. Toronto je danas, posle Cikaga, najveci srpski grad u inostranstvu, jer u njemu zivi blizu sto hiljada Srba.
Nevolje koje su zadesile srpski narod na Balkanu okupile su i jos vise ujedinile kanadske Srbe. Pocetkom devedesetih godina u Torontu je, na primer, prvo osnovan Odbor srpskih krajina, a potom i Udruzenje Srba iz BiH, sa ciljem da sto vise pomazu stari kraj. Celnik ove asocijacije je bio Vojislav Milosavljevic, rodjeni Beogradjanin, a njegovi veliki aktivisti Stiv Milosevic, Nikola Tintor, Bora Dragasevic i Slobodan Golubovic. Oni su bili i osnivaci Kanadsko-srpskog pravnog komiteta pri Univerzitetu u Torontu 1991. godine koji ima zadatak da pred kanadskim vlastima stiti nacionalne srpske interese i identitet kanadskih Srba. U vise navrata, na primer, taj Komitet je i u kanadskim medijima dobio procese. Najuzbudljiviji je sigurno bio proces koji je dobio Nesa Ilic.
Na nacionalnom planu vec istorijsku ulogu ima i Akademija srpskog nasledja, cuvar srpske kulturne bastine u Kanadi, koju vodi advokat Nikola Pasic. U srpskoj kulturi znacajno mesto ima i Univerzitetska biblioteka u Torontu, sa Odeljenjem za slavistiku, gde radi gospodja Sofija Skoric, koja je i aktivan clan Drustva za knjizevnost i kulturu nasih iseljenika u Kanadi. Biljana Djelevic je pokretac druge srpske biblioteke "Gracanica" u Vindzoru. Osnovala je i svoj Centar za novodosle Srbe u Torontu, kako bi pomogla zbrinjavanju izbeglica i doseljenika. Knjizevni klub "Desanka Maksimovi" od 1993. godine, kada je formiran, vode Desanka Jankovic i Milena Cvetkovic. Otac i sin, Zivko i Predrag Apic vode decenijama knjizaru "Srbika", jedinu prodavnicu srpskih knjiga na americkom kontinentu. Oni vec godinama rade na projektu "Srbi u dijaspori - ko je ko u SAD i Kanadi".
Svoju aktivnost na nacionalnom planu, pre svega na ujedinjenju i slozi Srba, daju i clanovi Kongresa srpskog ujedinjenja iz Kanade Marko Sandalj i Nesa Ilic. Zatim Srpski pokret obnove, koji u Kanadi zastupa Branko Urosevic, pa organizacija Srpske krajine, koju vode Petar Preocanin, predsednik i sekretar Jovan Priljeva. Pero Cerovic je lider Humanitarnog fonda "Dusan Silni" iz Toronta. Iseljenici iz Crne Gore okupljaju se oko kluba "Danilo I". Vrlo agilno je i Udruzenje srpskih zena, ciji je lider Snezana Vitorovic, dobitnik titule Srpki vitez. Organizacija je nastala 1. marta 1993. godine kada su Vera Micic, Jelisaveta Milojevic, Draga Dragasevic i Vida Radovanovic odlucile da udju u medijsku bitku sa Kanadjankama i Amerikankama.
Na medijskom planu, u borbi za srpsku istinu, ucestvuju Srpski informativni centar, ciji je predesednik Dragan Dostanic, zatim srpski radio cas "Sumadija", koji je 1970. godine osnovao Boza Markovic, a vodi ga direktor Milan Markovic. Devedesetih Dzon Bosnic je inicirao formiranje "Internaciopnalnog media centra" u provinciji Nova Britanija. Od 1992. godine radi i srpska televizija "Serbia Vision" u Vankuveru, a i novo Srpsko narodno pozoriste, koje u Torontu vodi Aleksandar Dundjerovic. Srpske "Novine" je dnevni srpski list koji u Kanadi izdaje Mirko Stokanovic i koji se nalazi na Internetu. Novine su nezavisan list Srba u Kanadi sa preko 40.000 citalaca. Prvi broj izasao u novembru 1994. Stampaju se u Torontu i izlaze utorkom i petkom i mogu se naci na preko 400 prodajnih mesta sirom Kanade, a i u Americi. Redakciju cine Ivana Djordjevic, Nebojsa Naumovic, Kosta Ilic, Miodrag Poznic, Pavle Pavlovic, Srdjan Besir, Jasmina Rasic, dopisnik iz Nisa, Velimir Pesic, dopisnik iz Beograda i Milka M. Kajganic, korespondent za Evropu.
Vec dvadeset i osam godina torontska crkva Sveti Sava sa svojim paviljonom "Oplenac" ucestvuje u kanadskom Intervanionalnom Karavanu predstavljajuci srpsku koloniju i istoriju. Lane su u programu paviljona ucestvovali Dragoljub Baca Kiurski sa clanovima orkestra "Drina", Dzon Lukic i orkestar "Lika", crkveni hor Sveti Sava, i Folklorna grupa "Oplenac" sa koreografima Dragoslavom Radosavljevicem, Draganom Bozinim i Ajrin Ratkovic. Mnogo vise uspeha, medjutim, imao je paviljon "Beograd", koji i danas reprezentuje Srbe.
Kako se seca Srba Milojevic, prvi srpski gradonacelnik paviljona "Beograd" u Torontu 1972. na Spadajni, ulici dobro poznatoj novim Kanadjanima sa svih strana sveta, pojavio se jedan otvoreni automobil kafene boje sa devojkom u srpskoj narodnoj nosnji. Na grudima joj srpska trobojka i na njoj samo jedna rec: Beograd. Auto je stao kod srpske crkve Svetog Arhandjela Mihajla u kojoj su ljudi postavljali srpske cilime po zidovima i kacili srpske istorijske slike. Koleta Sekulovic, po rodjenju Francuskinja a po ubedjenju Srpkinja, bila je pokretac prvog paviljona "Beograd" u okviru Internacionalnog Karavana u Torontu. Sve srpske organizacije uzele su ucesca u tom poslu: Kolo srpskih sestara "Kneginja Zorka" sa njihovom predsednicom Bilkom Mironovic, brat Cedomir Asanin predvodio je srpsku folklornu grupu "Hajduk Veljko", za muzicki program bio je zaduzen umetnik Mica Petrovic i desetine clanova nase crkve na cijem je celu bio nezaboravni prota Radovan Jaksic, otac Raca i njegova vredna popadija Zenevjev. Tada se kanadska javnost prvi put javno upoznala sa istorijom, kulturnim zivotom i duhom srpskog naroda.
Posle prve princeze "Beograd" 1972. godine Smilje Nedovic, sledile su devojke koje su nasledjivale titulu: Mici Cvejanovic Mandarano, Zora Asanin, Rada Radjenovic Malobabic, Roza Lugonja Ivkovic, Bojana Drobac La Fond, Dr. Helen Radovanovic, Mira Zubac Dzekson, Vida Radovanovic, Angelina Dangubic Hokins, Mirjana Djurovic Smiljanic, Radmila Djurovic Radosavljevic, Silvija Manojlovic Dzonson, Ljiljana Misic Raper, Angelina Radosavljevic Petrovic, Djina Zelenovic, Helina Pavlovic, Radmila Djokic, Aleksandra Kostic, Nada Macesic, Julka Copovic, Zorica Kosanic, Olga Savic, Danijela Pesikan i Radmile Mladenovic.
Gradonacelnici ovog paviljona su bili: Dusan Krulj, Milan Ivancevic, Slavko Vranjesevic, Stevo Kangrga, Zika Gvozdanovic, Slavko Teodosijevic, Rade Rakic, Vlada Misic, Pera Isakov, Branislav Misic, Milos Vujicic, Milan Milicevic, Mihajlo Kangrga, Nikola Vergas, Danilo Tomanovic, Branislav Stanojevic, Vidak Curic i Goran Gligoric.
Nakon smrti prve direktorke Kolet Sekulovic 1975. njena familija osnovala je fond iz koga se kupuje zlatnik svake godine i poklanja princezi paviljona kao uspomena na osobu koja je toliko volela Srbe. Posle nje direktori su bili Srba Milojevic, Milan Poznan, Nikola Samardzija, Branko Zarubin, Milorad Lukovic, Branka Djurovic i Miodrag Dangubic. Prijatelji crkve Svetog Arhandjela Mihajla iz Toronta neguju zivot paviljona "Beograd" i danas. U njemu su angazovane nove generacije folklorne grupe "Hajduk Veljko", vodje grupe Ceda Asanin, ranijih godina, i sada Vlada Misic; clanice Kola srpskih sestara "Kneginja Zorka"; hor crkve pod upravom Dr. Milutina Drobca. Prosle godine u programu pod nazivom "Iskrcavanje" prikazania je kratka muzicka prica "Srpska trilogija", koju je napisao Dragi Zekavica, a rezirao Aleksandar Lukac.
Udruzenje srpskih studenata "Singidunum" vodi Maja Lukovic iz Toronta. Danas se moze reci da je ovaj grad u Ontariju najveci centar mlade srpske pameti na svetu. Mladi Srbi su rasuti po univerzitetima, pa ih je mnogo lakse naci preko racunarske mreze "Srpski kafe". Epitet najboljeg srpskog akademca sami Kanadjani dodelili su 1997. godine Beogradjanki, Bojani Stefanovic, studentu tehnickih nauka u Vankuveru. Na njenom uspehu zahvalio joj se licno kanadski premijer Zan Krentije.
Srpsku kulturu na kandaskim prostorima dostojanstveno predstavljaju i umetnici svetskog glasa kao sto su, na primer, karikaturista Dusan Petricic, cije radove objavljuju "Toronto star" i "Njujork Tajms", reditelj Stanko Crnobrnja, i Nedeljko Rajic, majstor kratkih romana i nas Zemunac, najbolji pisac David Albahari. Koca Radojkovic vodi Srpsku nacionalnu akademiju u Torontu i bavi se humanitarnim i informativnim poslovima. Dragan Bozovic je poznati slikar. Nedeljko i Dusica Bilkic su kao pevaci narodnog srpskog melosa, ali i kao biznismeni na svoj nacin osvajali Kanadu. Milos Starcev je tri puta bio prvak Kanade u bodibildingu i deset puta na naslovnim stranama sportskih magazina.
Dusko Petrovic je rukovodilac Privredne komore Kanade, a Aleksandar Dundjerovic, doktor prava, je i biznismen i diplomata i poznati srpski patriota. Majls Obradovic je advokat u Torontu. A Dragisa Jovicic, Branko Dzeletovic, Fedor Rajic i Ilija Raseta su poznati biznismeni i donatori srpske privrede. Dragan Karic je zastupao kompaniju "Braca Karic", koja u Kanadi ima preduzece "Danjanin internacional" u Torontu. Zoran Markovic je iz Kanade dosao u Beograd da gradi i siri kompaniju "Belpadzet". Slobodan Ivanovic je biznismen u Kalgariju, a Bob Nestorovic fabrikant iz Misisuage. Trgovci su Mihajlo Milicevic, Milan Jokic, Mirko Trifunovic i Zora Lukovic, svi iz Toronta. Goran Petrovic je trgovac u Vaterlou, a dr Rajko Radojevic hirurg iz Brantona. Svoje turisticke agencije u Torontu imaju Violeta Vujosevic, Voja Starcev, Milan Jojkic i Miki Milicevic.
Zubari u Torontu su Dejan Antic, Ljubinka Bogdanovic, Biljana Djordjevic, Slavko Jovovic, Milovan Solunac, Ivan Tasic, Jovanka Zizek. Dusanka Filipovic se afirmisala kao pronalazac opreme za ekolosku zastitu zamrzivaca u firmi "union Carbide". Dobro Miljevic, vlasnik firme "Miledo" iz Montreala imao je u planu kupovinu ostrva Mamula i pretvaranje u turisticki raj. Dr Dimitrije Mita Pivnicki, advokat i lekar je dugo godina bio lider Srpske zajednice u Montrealu, a njegova cerka prava dama Kanade. Milica Pivnicki, Srpkinja iz Novog Beceja je supruga bivseg premijera Brajana Malrunija, zena koja je pojavise doprinela afirmaciji naseg mentaliteta u Kanadi.
Za Milicu Pivnicki se govorilo da je stvorila i unistila svog supruga. Rodjena je u Vojvodini. Kad je dosla u Kanadu upisali su je u osnovnu skolu na Kot-De-Nezu, cetvrti radnicke klase. A otac, doktor Pivnicki angazovao je Binti Mastard, privatnu uciteljicu koju su mu preporucili susedi, da Milu nauci engleski.
Mita i Boba Pivnicki bili su veoma aktivni i pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Montrealu u koju je porodica redovno odlazila nedeljom. Brajen Malruni usao brzo u Milin zivot. Sreli su se u Maunt Rojal Tenis Klubu 14. jula 1972, dan posle Milinog devetnaestog rodjendana. On je imao trideset i tri godine. Veridba je bila 19. decembra 1972, na dan slave Pivnickih, a vencanje u Crkvi Uspeca u Vestmauntu suncanog 26. maja 1973.
Milin test kao supruge politicara usledio je kada je postala gazdarica palate u Saseks Drajvu broj 24 gde je bila zvanicna rezidencija kanadskog premijera. Mila Pivnicki je i za sebe uzela kancelariju u Lengvin Bloku, zgradi u kojoj je smesten veci deo ministrovog kabineta i angazovano je osoblje da obradjuje njenu postu, a to bilo 10 hiljada posiljki godisnje i uskladjuje za premijera. Kada su princ i princeza od Velsa posetili Otavu krajem 1991. godine, Mila je priredila gala prijem za 2.100 osoba.
U list "Setrdej najt", novinar Robert Fulford je, zato sto Mila Pivnicki-Melruni ima dve hiljade pari cipela i isto toliko haljina, prirodnu eleganciju, uporedio sa Zaklinom Kenedi, a Sjuzan Rajli, u svojoj knjizi "Supruge politicara" na jednom mestu je nasla slicnost izmedju Mile i Imelde Markos, a na drugom je nazvala "Evita ledenih pampasa", miseci na Evitu Peron.
www.KRAJINA4EVER.cjb.net
SVI SRBI SVETA - VODIC
- [ Translate this page ]
www.angelfire.com/folk/krajina4ever_1/SVI_SRBI_SVETA.htm - CachedSimilar - Block all www.angelfire.com results
Porazeni u sedmom veku Srbi su ostali da zive u okolini Soluna. ..... U biznisu poznati su Milan Panic, Vilijam Jovanovic, Vilijam Salatic, Micel Bozic, ...... decembra 1976. godine u Kijevu, Ukrajina i da je po nacionalnosti Ruskinja. ...
Srbi u američkim zatvorima | Srpske stranice
- [ Translate this page ]
serbianna.com/srpski/archives/32 - Cached
28 јун 2009 – U Americi Srbi kao delinkventi su poznati po prekršajima u ..... kao otac velike holivudske dive Mile Jovović, koja je rođena u Kijevu. ...
Policija preuzela kontrolu nad Kijevom i okolinom
~SAOPSTENJE PRISTINSKOG MEDIJA CENTRA
^Policija preuzela kontrolu nad Kijevom i okolinom
Srpski policajac u akciji protiv OVK u Decanima
Foto: Rojters
Pristina, Beta. - Pristinski Media centar Udruzenja novinara Srbije saopstio je juce da je policija juce ujutru
oko 7,30 “preuzela kontrolu nad Kijevom i okolinom". Selo Kijevo se nalazi na magistralnom putu
Pristina-Pec oko 40 kilometara zapadno od Pristine i u poslednjih mesec dana je bilo u potpunom okruzenju
pripadnika ilegalne Osobodilacke vojske Kosova. “Jutros je izvrsena redovna smena na policijskom punktu
u Kijevu i to mesto je snabdeveno hranom i lekovima", navodi se u saopstenju. Medju policajcima nije bilo
povredjenih. Americki izaslanik za Balkan Holbruk je nedavno nazvao to mesto “neuralgicnom tackom" i
“najopasnijim mestom u Evropi". Albanski izvori su takodje danas potvrdili da je oko Kijeva jutros bilo
sukoba.
{Holbruk i Afanasijeski u Beogradu
Beograd, Beta. - Izaslanik SAD Ricard Holbruk trebalo je juce da stigne u Beograd i da pocne razgovor sa
jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Milosevicem o situaciji na Kosovu, saznaje Beta u
diplomatskim izvorima u Beogradu. Holbruk danas treba da ode u Pristinu, i tamo se susretne sa liderom
kosovskih Albanaca, Ibrahimom Rugovom.
Zbog situacije na Kosovu, u Beograd danas dolazi i zamenik ruskog ministra inostranih poslova Nikolaj
Afanasijevski. Ruski diplomatski izvori su juce saopstili u Moksvi da “nije iskljucena" mogucnost susreta
Holbruka i Afanasijevskog.
}
|AKCIJA SRPSKIH SNAGA BEZBEDNOSTI NA PUTU PEC-PRISTINA
Policija deblokirala Kijevo
Prvi policajci usli u selo u kojem je u blokadi bilo oko 100 Srba civila i 50 policajaca. Manjih borbi sa
pripadnicima OVK jos ima. U toku ciscenje i pretraga terena, tvrde srpski izvori. Nema informacije o
posledicama
Teroristima porasla cena: Pripadnici ilegalne OVK u akciji
Pristina, Beta. - Policijske snage su juce ujutru deblokirale selo Kijevo, na putu Pec-Pristina, koje je bilo u
visednevnoj blokadi pripadnika ilegalne Oslobodilacke vojske Kosova (OVK), potvrdili su agenciji Beta
policijski i srpski izvori u Pristini. Prvi pripadnici policije usli su u to selo, u kojem je u blokadi bilo oko
100 civila Srba i oko 50 policajaca. “U toku je ciscenje i pretraga terena oko Kijeva", naveo je jedan od
srpskih izvora, dok je drugi izjavio Beti da je akcija “uradjena maksimalno profesionalno". “Manjih borbi na
podrucju oko sela Kijevo jos ima", naveo je izvor, i dodao da se “nada da ce i one brzo prestati". Ti izvori
ne navode, za sada, podatke o mogucim zrtvama na obe strane, niti druge pojedinosti.
Americki ambasador u UN Ricard Holbruk je pre desetak dana izjavio da je selo Kijevo “neuralgicna
tacka" i da postoji opasnost da zbog blokade tog sela dodje do sirenja sukoba. Holbruk je nakon posete
Kosovu nazvao Kijevo “najopasnijim mestom u Evropi". Agencije su javljale da je to mesto bilo
svakodnevna meta napada pripadnika OVK koji su koristili rakete, minobacace i automatsko oruzje.
Tokom opsade u Kijevu je poginulo vise osoba medju kojima i direktor tamosnje skole Rados Spasic.
Na obodu tog sela, kroz koje prolazi regionalni put Pristina-Pec, bili su pripadnici ilegalne OVK, koji su u
potpunosti opkolili Kijevo. Pripadnici ilegalne OVK u zaledjini su imali obruc koji su napravile “srpske
snage", rekao je Beti, pre dva dana, jedan vrlo obavesteni albanski izvor u Pristini. Po njegovim recima,
razdaljina izmedju “srpskih snaga" i pripadnika ilegalne OVK je bila dosta velika, jer ih je delio “sendvic od
nekoliko albanskih sela". Prema tom izvoru ilegalna OVK je bila u strateski povoljnijoj poziciji, posto je
imala “zaledjinu - albanska sela u kojima su, takodje stacionirani pripadnici OVK".
Nacelnik Kosovskog okruga Veljko Odalovic je nedavno najavio da bi moglo da dodje do akcije za
deblokadu Kijeva i magistralnog puta Pristina-Pec. Predsednik Parlamentarne partije Kosova Adem
Demaci je rekao da je OVK opkolio policijsku stanicu u Kijevu i odlucio da je “po svaku cenu unisti".
Prema Demacijevim recima, OVK je spremna da “resi problem bez prolivanja krvi i da otvori koridor za
evakuaciju Srba, ukoliko Medjunarodni Crveni krst nadgleda tu operaciju". On je pre nekoliko dana
predlozio da civili Srbi i policajci iz kijevske stanice, koji zele da odu, poloze oruzje.
{“Napad bio zestok"
I albanski izvori na Kosovu potvrdjuju da je juce bilo borbi oko Kijeva. Aktivisti Komiteta za ljudska prava
u Srbici saopstili su da su “jake policijske snage juce ujutru izvrsile oruzani napad na podrucje Kijeva". Isti
izvori dodaju “da je napad bio zestok", ali da nemaju pojedinosti o posledicama.
}
Eksplodirala bomba, nema zrtava
~JUCE U PRISTINSKOM NASELJU KUPUSISTE
^Eksplodirala bomba, nema zrtava
Pristina, Beta. - U pristinskoj ulici Kralja Petra I, u naselju Kupusiste, juce ujutru je eksplodirala bomba i
prema prvim informacijama nije bilo zrtava. Bomba je eksplodirala ispred upravne zgrade predstavnistva
kragujevackog gradjevinskog preduzeca "Kablar" i istraga o incidentu je u toku. Ocevici navode da je
policija blokirala mesto gde se dogodila eksplozija, ali da nije zelela da da blize informacije o incidentu.
Radio Pristina je javio da je bomba eksplodirala u 6.07 i da su od detonacije popucala stakla na okolnim
izlozima i osteceno nekoliko automobila na obliznjem parkingu. Ovo je za poslednjih nekoliko meseci prvi
oruzani incident u samoj Pristini.
Klinton: Na Beogradu je glavna odgovornost
~KLINTON POZVAO NA OBUSTAVU SUKOBA I PREGOVORE
^Na Beogradu je glavna odgovornost
Hong Kong,
Beta-AFP, AP. - Americki predsednik Bil Klinton rekao je juce da glavna odgovornost za
nastavak sukoba na Kosovu lezi na vladi jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica, ali i da su
"ostale strane" zatajile u pregovorima.
Na konferenciji za novinare u Hong Kongu, gde boravi u okviru
posete Kini, Klinton je ponovio da i dalje pruza podrsku, kao i americki saveznici, nastavku vojnih
priprema NATO, i podsetio je da je Alijansa objavila "jasno i nedvosmisleno" da se ne iskljucuje nijedna
opcija.
"Na Beogradu je glavna odgovornost" za situaciju na Kosovu, precizirao je Klinton ali i dodao, ne
navodeci na koga tacno misli, da su se "drugi" uzdrzavali od pregovora kada su "imali uspesan dan ili
sedmicu na vojnom planu". "Sukob se nastavlja. Obe strane su umesane. Postoje neke nejasnoce oko toga
ko jeste a ko nije voljan da pregovara. Radimo na tome sto bolje mozemo", rekao je Klinton. Americki
predsednik je ponovo istakao da je jedini nacin za resenje krize na Kosovu, za sve strane, da se sastanu i
pregovaraju.
#Rugova: Autonomija neprihvatljiva
~IBRAHIM RUGOVA, LIDER KOSOVSKIH ALBANACA
^Autonomija neprihvatljiva
Pristina, Beta. - Lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova je juce izjavio da je autonomija
"neprihvatljiva" za Albance na Kosovu. On je na konferenciji za novinare u Pristini rekao da Albanci traze
nezavisnost za Kosovo ili medjunarodni protektorat" i dodao da o "buducosti Kosova odlucuje sam narod
Kosova". Na pitanje da li prihvata "politicku kontrolu nad (ilegalnom) Oslobodilackom vojskom Kosova"
Rugova je odgovorio da je on "predsednik Republike Kosovo" i da predstavlja "sve ljude i sve politicke
grupe". "I grupe koje su se organizovale za odbranu svojih domova snose odgovornost za stanje na terenu",
rekao je Rugova. On je jucerasnju policijsku akciju u okolini Kijeva ocenio kao "opasnu" i zatrazio
obustavu svih borbenih aktivnosti.
Rugova je stanje na Kosovu ocenio kao "veoma tesko" i zatrazio hitnu obustavu svih operacija "srpskih
vojno-policijskih snaga i medjunarodnu zastitu za narod Kosova".
Poziv Hrvatskoj da postuje prava Srba
~SAOPSTENJE SAVETA BEZBEDNOSTI UN
^Poziv Hrvatskoj da postuje prava Srba
Njujork, FoNet. - Savet bezbednosti UN pozvao je Hrvatsku da ispuni obecanja da ce obezbediti postovanje
manjinskih prava Srba i spreciti ih da nastave napustanje regiona istocne Slavonije, javlja Rojters. U
saopstenju procitanom na zvanicnom sastanku, Savet bezbednosti je izrazio zabrinutost zbog povecanja
“etnicki motivisanih incidenata, delozacija i slucajeva zastrasivanja" u oblasti istocne Slavonije.
“Nastavljanje ovog trenda moglo bi imati ozbiljne negativne efekte na obnovu multietnickog drustva u
Republici Hrvatskoj", kaze se u saopstenju. Najmanje polovina od 70.000 Srba koji su do pre godinu dana
ziveli u istocnoj Slavoniji napustila je region, a mnogi od njih su iseljeni povratkom hrvatskih izbeglica,
uprkos obecanjima vlade. Savet bezbednosti UN je pozvao hrvatsku policiju da reaguje na etnicki
motivisane incidente. Savet je pozdravio novi hrvatski program za povratak raseljenih lica i pozvao na
njegovu doslednu primenu na svim nivoima.
Zajednicka platforma o Prevlaci
~SARADNJA CRNOGORSKE I SAVEZNE VLADE
^Zajednicka platforma o Prevlaci
Podgorica
, Beta. - Jugoslovenska i crnogorska vlada do kraja sledece nedelje zajedno ce pripremiti
platformu za pregovore sa Hrvatskom oko otvaranja granicnog prelaza Debeli brijeg i resenja pitanja
Prevlake, pisu jucerasnje podgoricke “Vijesti". List pise da je to dogovoreno na sastanku funkcionera
Ministarstava inostranih poslova SRJ i Crne Gore u cetvrtak u Beogradu. Jugoslovenska vlada je prihvatila
gotovo sva polazna stanovista Crne Gore oko resenja spora Prevlake i ta republika ce odlucujuce profilisati
stavove Savezne vlade oko pitanja Prevlake, pisu “Vijesti". List dodaje da ce predstavnici Crne Gore
ucestvovati i u ekspertskom timu Saveznog ministarstva inostranih poslova u pregovorima sa Hrvatima.
Crnogorska vlada ce na narednoj sednici usvojiti platformu za pregovore sa Zagrebom i taj predlog ce biti
dostavljen Hrvatima, a posle i Ujedinjenim nacijama. Pozivajuci se na neimenovani izvor, “Vijesti" tvrdi da
ce se sefovi diplomatija SRJ i Hrvatske, Zivadin Jovanovic i Mate Granic, sastati “oko 15. jula" i da ce na
tom susretu biti pokrenuto pitanje otvaranja granicnog prelaza Debeli brijeg.
Granic: Nije prihvatljiv predlog Jugoslavije
Zagreb
, FoNet. - Hrvatska jos nije dobila sluzbeni odgovor Beograda na prijedlog za pregovore o
rjesavanju pitanja Prevlake. Hrvatski ministar vanjskih poslova Mate Granic izjavio je juce da Hrvatska ipak
zna sadrzaj pisma koje je UN uputio Momir Bulatovic i da ga ne smatra prihvatljivim. Naime, kako je
objasnio Granic na konferenciji za stampu, Bulatovic govori o tome da je Prevlaka dio Bokokotorskog
zaljeva, dok Hrvatska cvrsto stoji na stanovistu da je Prevlaka dio hrvatskog teritorija i ne zeli uopce
raspravljati o teritorijalnim pitanjima i promjenama granica. Granic je rekao da je hrvatska konzultirala svoje
vojne strucnjake i spremna je razgovarati i o asimetricnom rjesenju za demilitarizaciju podrucja oko
Prevlake. To je dokaz hrvatske snage, izjavio je Granic koji kaze da je posljednja rijec Zagreba da se ovdje
radi o sigurnosnom, a ne teritorijalnom pitanju.
Poziv Rugovi da "smesta" formira organe vlasti
~NOVI STAV ATINE, ZVANICNA VERZIJA MINISTRA ODBRANE COHACOPULOSA
^Poziv Rugovi da “smesta" formira organe vlasti
U razgovoru s novinarima u Solunu pred put u Vasington ministar je izjavio u ime vlade da Rugova treba
da formira organe vlasti i da Milosevic treba da iskoristi sansu koja mu se pruza
Slobodan Markovic
dopisnik “Nase Borbe" iz Atine
Izjava ministra odbrane Grcke Akisa Cohacopulosa u petak o tome da “upravo Grcka podrzava"
predsednika Demokratske stranke Ibrahima Rugovu da “ojaca" svoju “izabranu vlast" time sto ce “smesta"
formirati vladu i druge organe na kojima bi se “zasnivala celovita samouprava" na Kosovu, predstavlja jos
jedan medju sve jasnijim znacima preciziranja stava Atine prema resenju kosovske krize.
Grcka je i dalje stabilno protiv promene “granicnog statusa quo" na Balkanu - jer bi to moglo ugroziti i
grcke interese i granice, protiv je primene sile i za miran put do “siroke autonomije".
Ali, uporedo, drzeci se u najmanju ruku ekvidistance, osudjivala je primenu sile na Kosovu “ma sa koje
strane dolazila", kritikovala saveznog predsednika Slobodana Milosevica sto proletos nije prihvatio
“prijateljski grcki savet" da pregovara, nego se odazvao tek na pritisak americkog izaslanika Ricarda
Holbruka.
Sada se tome pridruzio i stav jednog od najmocnijih ministara - izgovoren u ime vlade - o tome da
“gospodin Rugova" treba hitno da formira vlast, a da Milosevic “iskoristi sansu koja mu se pruza" da sve
ostane samo na - autonomiji.
Zvanicna verzija Cohacopulosovog razgovora sa novinarima u Solunu - uoci odlaska za Vasington gde ce i
o Kosovu razgovarati sa drzavnim sekretarom za odbranu Vilijemom Koenom - stigla je od Ministarstva
odbrane Grcke.
Prema stenogramu, Cohacopulos je rekao:
“Stav Grcke je veoma cist prema pitanju Kosova: Resenje ne moze biti vojno. Bice politicko, mirovno i
diplomatsko resenje koje treba da daje najvecu mogucnu autonomiju Kosovu, i da ojaca izabranu vlast g.
Rugove. Njega upravo Grcka podrzava u tome da smesta pristupi fomiranju celovite institucionalne
strukture. Mi, dakle, smatramo da, uporedo sa otpocinjanjem dijaloga, medjunarodno javno mnjenje treba da
podrzi g. Rugovu da smesta pristupi formiranju institucija, formiranju vlade, strukture i svega onoga sto u
praksi potvrdjuje celovitu samoupravu na svim nivoima. I to bi uzdiglo i njega samog i njegovu ulogu, a da uz
to takozvani ’Oslobodilacki pokret’ (“Oslobodilacka vojska Kosova" prim.) uporedo obavezno odustane od
pribegavanja oruzju i podredi se politickom rukovodstvu g. Rugove".
Grcki ministar odbrane je zatim rekao: “Uporedo treba pozvati predsednika Milosevica da iskoristi sansu
koja mu se pruza zbog medjunarodne intervencije, da pristupi celovitoj, sporazumnoj samoupravi i
autonomiji, a ne nezavisnosti i samoopredeljenju, kako traze drugi".
Na pitanje o tome “kako grcka vlada ocenjuje taj razgovor sa predstavnicima ’Oslobodilacke vojske Kosova’
", odnosno kako ocenjuje stav Vasingtona, Cohacopulos je odgovorio kritikom, mada uz rezerve:
“Ima raznih misljenja i unutrar Saveza (NATO prim.). Moja licna procena je da razgovor sa predstavnicima
(organizacija prim.) koji koriste nasilje i terorizam u zalaganju za prava coveka, nikada ne moze biti
koristan. On eskponira one koji ulaze u trgovinu te vrste, zato sto oni doprinose - na neki nacin: kroz
prozor - da dodje do ucesca (tih organizacija prim.) u mirovnom procesu.
“Osim ako nisu obezbedili obavezu tih snaga da odustanu od nasilja i vojne aktivnosti. A da li su to postigli,
ne znam. Medjutim, to je jedina mogucnost koja bi mogla da opravda takve kontakte", objasnio je
Cohacopulos.
Vreme je da Milosevic pocne pregovore
~UZDRZANOST VASINGTONA OKO RAZGOVORA U BEOGRADU
^Vreme je da Milosevic pocne pregovore
Vasington, FoNet. - U Stejt Departmentu vlada primetna uzdrzanost oko ishoda ovog ponovnog razgovora
Ricarda Holbruka sa Slobodanom Milosevicem, kojeg americka administracija smatra glavnim krivcem za
situaciju u koju je dovedeno albansko stanovnistvo na Kosovu, kao i najodgovornijim za blokadu
medjunarodnih inicijativa da se pokrajini obezbedi autonomni status u okviru Jugoslavije. "SAD su
apsolutno protiv nezavisnosti Kosova, kao i protiv prisajedinjenja Kosova jednoj susednoj drzavi", ponovio
je predstavnik za stampu administracije Dzejms Rubin, iznoseci iscekivanja da ce jucerasnji razgovor u
Beogradu Ricarda Holbruka uciniti, kako je receno izvestacima iz Stejt Departmenta, da "Slobodan
Milosevic najzad shvati da vodi zemlju putem unistenja i da je vreme da povuce specijalne trupe sa Kosova,
da zaustavi zapoceti obracun, da prekine upotrebu teskog naoruzanja kao i da pocne s dobrom voljom
pregovore kojima ce se resiti problem Kosova".
U Vasingtonu je, pored toga, jos jednom zvanicno ponovljeno da ce americka strana nastaviti zapocete
kontakte sa predstavnicima Oslobodilacke vojske Kosova (OVK), sto je posao koji bi ponovo mogao da
pripadne specijalnom Klintonovom izaslaniku Robertu Gelbardu, koji krajem ovog vikenda prvo odlazi u
Bosnu - a zatim putuje na Kosovo. U obrazlozenju odluke o produzavanju kontakata sa organizacijom koja
je doskora bila optuzivana za terorizam, u Vasingtonu se culo obrazlozenje da SAD - vodjene svojim
pragmatistickim pristupom u resavanju najnovije krize na Balkanu - smatraju da je u sadasnjoj situaciji
razgovor neophodan sa svima onima koji su u stanju da obezbede i sprovedu prekid vatre. U ovom
konkretnom slucaju, u te partnere za razgovor o miru pocela je sad da se ubraja i OVK, za koju je u Stejt
Dapertmentu konstatovano da ima sve vecu podrsku lokalnog albanskog stanovnistva, kao i da prakticno
kontrolise jednu trecinu teritorije Kosova.
Nikolic: Odluke Kontakt grupe nas ne obavezuju
~TOMISLAV NIKOLIC, POTPREDSEDNIK VLADE SRBIJE ZA JAGODINSKU TV “PALMA PLUS"
^Odluke Kontakt grupe nas ne obavezuju
Vlada ne moze da natera Rugovu na pregovore. To mogu njegovi mentori - Amerika ili Nemacka, izjavio
Nikolic
Jagodina, Beta. - Potpredsednik Vlade Srbije Tomislav Nikolic ocenio je da je sustina predloga Kontakt
grupe o Kosovu u tome da “Srbija i SR Jugoslavija ne vrse vlast na Kosovu i Metohiji". “Zasedanje Kontakt
grupe 8. jula bice veliki izazov za Jugoslaviju i Srbiju ili prelomna tacka za nas. Ili cemo ostati pri
stavovima koje smo doneli prilikom formiranja Vlade Srbije i time ne dozvoliti mesanje u nase unutrasnje
stvari, ili ce, ne daj Boze, neko popustiti, a onda ce nastati haos u Srbiji", rekao je Nikolic u preksinocnoj
emisiji jagodinske televizije “Palma plus". On je rekao da Kontakt grupa moze da donese “samo stavove
koji nece biti obavezujuci za Srbiju i Jugoslaviju, ako budu takvi kakve ih naglasava Klaus Kinkel (sef
nemacke diplomatije)".
“Oni ce 8. jula doneti odluke, a mi cemo ih protumaciti i ono sto drzava Srbija moze da dâ Albancima kao
nacionalnoj manjini, dacemo, ono sto ne moze po Ustavu, niko nece dati", rekao je potpredsednik Vlade
Srbije.
Na pitanje zasto su vlasti odbile misiju Felipea Gonsalesa na Kosovu, a prihvatili prisustvo akreditovanih
diplomata na Kosovu, Nikolic je odgovorio da to “nije poraz srpske politike".
“Diplomate koji ce od ponedeljka setati Kosovom i Metohijom nece moci da naredjuju vlastima Srbije sta
da rade, a mi nemamo sta da krijemo na Kosovu i Metohiji. Mi ne zelimo da se izolujemo od sveta i zato
smo doneli odluku da ne sprecavamo one koji zele da vide istinu o Kosmetu, racunajuci da to nije mesanje
u nase unutrasnje poslove," rekao je Nikolic. On je rekao da Vlada Srbije “ne moze da natera" lidera
kosovskih Albanaca Ibrahima Rugovu na pregovore i dodao da to mogu da ucine “njegovi mentori iz sveta -
Amerika ili Nemacka".
Nikolic je optuzio Rugovu da je “vodja terorista" i da on i njegovi istomisljenici smatraju da plodove
terorizma na Kosovu “mogu da iskoriste za sto bolje politicke poene". “Mi radikali smo apsolutno spremni
da odobrimo svaku akciju koja ce predstavljati samar terorizmu", rekao je Nikolic, koji obavlja funkciju
zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.
{Milosevic se nikad nije obratio narodu
Na pitanje zasto se predsednici SRJ i Srbije ne obrate naciji, Nikolic je odgovorio da je “uzaludan posao
traziti od Milosevica da se obrati narodu, jer je on tip politicara koji se nikada nije obratio narodu".
“Mislim da je predsednik Srbije, gospodin Milan Milutinovic sebe u momentu izbora stavio u neki
podredjeni polozaj i da se i on na istovetan nacin bavi politikom, smatrajuci da ne treba da se pojavljuje u
javnosti", rekao je Nikolic i dodao da se on s tim ne slaze, ali da “nema ingerencije da utice na to kako ce
neko da se bavi svojim poslom".
}
Brodovi NATO stizu u Drac
~KOMANDA POMORSKIH SNAGA ZAPADNE ALIJANSE
^Brodovi NATO stizu u Drac
Napulj
, Beta-AFP. - Komanda pomorskih snaga NATO u Napulju je saopstila juce da ce cetiri broda
Alijanse u Mediteranu, prvi put uploviti u teritorijalne vode Albanije 8. jula. Prisustvo brodova NATO u
albanskoj luci je deo “napora NATO u promovisanju bezbednosti i stabilnosti u tom regionu", i trebalo bi da
omoguci Alijansi “da se upozna (sa situacijom), ali i da bude vidjena u toj vaznoj luci smestenoj na ulasku
u Jadransko more", saopsteno je iz napuljske komande.
Vrhovni komandant NATO za Evropu americki general Vesli Klark doci ce u posetu posadi tih brodova,
koji ce od 8. do 10. jula biti stacionirana u albanskoj luci Drac. Uplovljavanje brodova NATO u Drac
odobreno je 28. maja na ministarskom sastanku NATO u okviru donetih odluka za jacanje i kompletiranje
aktivnosti Partnerstva za mir u Albaniji i Makedoniji.
Pomenuti brodovi predstavljaju deo snaga za hitno reagovanje NATO, a cetiri broda koja ce uploviti u Drac
pripadaju Spaniji, Grckoj, Italiji i Turskoj. Ostali brodovi iz sastava tih snaga koji pripadaju Nemackoj,
SAD, Holandiji i Velikoj Britaniji, u isto vreme ce biti u italijanskoj luci Bari.
Izbeglicki tretman za petoricu dezertera VJ
~ODLUKA OEBS U TIRANI
^Izbeglicki tretman za petoricu dezertera VJ
Tirana
, Beta. - Petoricu pripadnika Vojske Jugoslavije koji su se prekjuce predali albanskim granicnim
vlastima Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) ce tretirati kao izbeglice i ne namerava da
ih preda Beogradu, izjavio je juce agenciji Beta jedan predstavnik OEBS-a u Tirani. Portparol albanskog
Ministarstva unutrasnjih poslova Artan Bizga izjavio je juce da su se dezerteri Vojske Jugoslavije predali
albanskim granicnim vlastima na severoistoku te zemlje u Hasu. Ernest Nurkovic (21), Fatmir (Sali)
Nurkovic (21) iz Novog Pazara, Ruzdi (Saban) Muric (24), Ali Muric (24) i Esad (Rahman) Kuc (21) iz
Rozaja u Crnoj Gori predali su se 6. juna Oslobodilackoj vojsci Kosova (OVK) koja ih je prekjuce izrucila
albanskim vlastima.
Zvanicnik OEBS-a je potvrdio da je ova organizacije preuzela petoricu dezertera i odvela ih u Tiranu.
Hil: Kosovu autonomija u okviru Jugoslavije
~KRISTOFER HIL, AMBASADOR SAD U MAKEDONIJI
^Kosovu autonomija u okviru Jugoslavije
Skoplje
, Beta. - Ambasador SAD u Makedoniji Kristofer Hil izjavio je juce da je bezbedonosno stanje na
Kosovu lose, ali da po njegovom misljenju sadasnja sitaucija ne predstavlja opasnost za bezbednost regiona.
“Ukoliko problem ne bude resen i ukoliko se nastavi eskalacija sukoba onda ce to predstavljati opasnost za
bezbednost regiona, a iskreno i opasnost po sposobnost Kontakt grupe da doprinese miru za ceo Balkan,
izjavio je Hil u intervjuu za skopski nedeljni list “Denes".
“Rugova i njegov pregovaracki tim su nasi partneri za pregovore. Razgovori sa drugim ljudima su samo
pokusaj da se uskladimo sa odredjenim situacijama koje se dogadjaju na terenu, a koje veoma komplikuju
politicki dijalog", odgovorio je Hil na pitanje da li su SAD zapocele pregovore sa Oslobodilackom vojskom
Kosova.
“Rugova ima nasu apsolutnu podrsku i mi njega obavestravamo o svim nasim aktivnostima, tako ce biti i u
buducnosti. On je covek sa kojim saradjujemo", istakao je ambasador Hil.
Hil je rekao da u Savetu bezbednosti UN postoje razlicita misljenja treba li vojnu intervenciju NATO
bazirati na rezoluciji Saveta bezbednosti, s obzirom da bi to bila intervencija Alijanse van njenih granica. On
je istakao da pergovaracki tim insistira na sto skorijem politickom resenju kosovske krize. Na pitanje
novinara ima li smisla vrsiti pritisak samo na Milosevica Hil je rekao da “SAD ne vrse pritisak samo na
Milosevica, ali je ocigledno da Jugosloveni cinjenicom da predstavljaju drzavu imaju veliku odgovornost da
pronadju miroljubiv nacin za izlazak iz krize". “Jasno je receno da treba primeniti pritisak i na OVK, kako bi
se sprecilo njihovo ukljucivanje u provokativne akcije i dala sansa pokretanju politickog procesa," kazao je
Hil.
“Bez obzira na to koliko puteva OVK uspesno blokira i za koliko sela ce tvrditi da su neka vrsta slobodne
teritorije, to je zaista irelevantno u odnosu na to sta treba uraditi da bi se pronaslo politicko resenje (za
kosovsku krizu) u okviru SR Jugoslavije", istakao je Hil.
Autonomija uz dvojno drzavljanstvo
~STA SADRZI PLATFORMA SOCIJALDEMOKRATIJE O KOSOVU
^Autonomija uz dvojno drzavljanstvo
Vlast bi trebalo da smanji prisustvo vojske, da povuce specijalne policijske snage “na nivo koji je prethodio
eskalaciji sukoba i to u meri smanjivanja opasnosti od terorizma", da amnestira sve ucesnike oruzanih
sukoba pod uslovom da predaju oruzje i prekinu ucesce u oruzanim akcijama, a sve to bi nadgledao
mesoviti vojno-politicki komitet
Da je Kosovo “bure baruta" koje moze da ugrozi ne samo bezbednost Jugoslavije, vec i da zapali celu
jugoistocnu Evropu, posto je na tom prostoru skoncentrisan veliki vojni potencijal, odavno je poznata prica.
Ali bez obzira na gore navedene cinjenice jos nije postignuta jedinstvena platforma za resenje kosovske
krize, bar kad je srpska strana u pitanju. Doduse, i vlast i opozicija su predlagale kako da se raspetlja
kosovski cvor. Medjutim, kad neka od opozicionih stranaka ponudi resenje nadlezni se prave kao da nista
nisu culi. Kada predstavnici vladajuce stranke javno obznane sta planiraju da preduzmu na Kosovu i
Metohiji, opozicionari se podsmehuju i kazu “kako krizu ne mogu da rese oni koji su do krize i doveli".
Posto su se i jedni i drugi igrali u proteklih nekoliko godina “gluvih telefona" dosli smo u pat poziciji.
Naime, srpska strana samo ponavlja pricu da je Kosovo neotudjivi deo Srbije, dok se albanska prica
zavrsava sa nezavisnom drzavom. Nedavno je pridodat jos jedan zahtev, a to je da se u tzv. prelaznom
periodu uspostavi medjunarodni protektorat nad Kosovom.
Da bi se izaslo iz kosovske “zone sumraka" prosle nedelje Socijaldemokratija je donela platformu za resenje
kosovske krize. U stvari Socijaldemokratija je ponudila na uvid domacoj i svetskoj javnosti dokument pod
nazivom “Okvirni plan za miroljubivo demokratsko resenje pitanja statusa Kosova i Metohije i albanske
zajednice i njihove integracije u Srbiji i SRJ". Plan je okviran posto se tice kljucnih pitanja, najvaznijih
resenja, zahteva za raspravu, dalju detaljnu razradu svih pitanja i izradu neophodnih pratecih dokumenata.
Sta sadrzi SD platforma za resenje kosovske krize: prvo treba da dodje do bezuslovnog prekida vatre i
obustavljanja neprijateljstava, sto je bitan preduslov za otpocinjanje dijaloga i izbegavanje najgoreg. U vezi sa
prekidom nasilja plan sadrzi niz konkretnih mera i aktivnosti koje bi trebalo da preduzmu i jedna i druga
strana u sukobu.
{Specificnosti SD platforme
Sta se podrazumeva pod autonomijom Kosova i Metohije po ovoj platformi? Prvo - pravo na posedovanje i
isticanje nacionalnih simbola i amblema (zastava, grb i slicno). Zatim - pravo na dvojno drzavljanstvo za
svakog pripadnika albanske zajednice na Kosovu i Metohiji. Obrazovni, kulturni, informativni i sportski
sistem koji ce uvazavati potrebe te zajednice.
Takodje, pod tim pravom se podrazumeva i odgovarajuca zastupljenost u profesionalnom sastavu Vojske
Jugoslavije prema kriterijumima koji vaze i za druge gradjane SRJ. Ali, specificnost SD platforme u odnosu
na druge koje se takodje bave ovom problematikom, jeste u tome sto je predvidjeno da pripadnici albanske
zajednice, ukoliko zele mogu da budu oslobodjeni sluzenja vojnog roka u narednih pet godina.
}
Naime, po planu, vlast bi trebalo da smanji prisustvo vojske i da povuce specijalne policijske snage “na nivo
koji je prethodio eskalaciji sukoba i to u meri smanjivanja opasnosti od terorizma".
Ovim okvirnim planom (kako su nazvali platformu za resenje kosovske krize) Socijaldemokratija je
predvidela i amnestiju za sve ucesnike oruzanih sukoba pod uslovom da predaju oruzje i prekinu sa
ucescem u oruzanim akcijama. Naravno, podrazumeva se da nisu pocinili ratne zlocine.
Predvidjeno je, takodje, formiranje mesovitog vojno-politickog komiteta za nadgledanje tog procesa. Tek
nakon toga treba da otpocne dijalog i to bez prethodnog uslovljavanja i prejudiciranja mogucih izlaza. Pod
tim se podrazumeva da Albanci odustanu od zahteva za secesijom i stvaranjem nezavisne drzave, a da
Republika Srbija i SR Jugoslavija albanskoj zajednici garantuju pravo na nacionalni identitet,
samoorganizovanje, samoadministriranje.
To pravo, takodje, pripada Srbima i Crnogorcima i drugim narodima koji zive na prostoru Kosova i
Metohije. Zatim, planom je predvidjeno obezbedjenje najsire autonomije Kosova i Metohije i odgovarajuce
autonomije kosovskih Albanaca, ali u okviru demokratske Srbije i SRJ.
Samo takvo resenje, po misljenju rukovodstva SD, moze da bude u funkciji stabilnosti i mira u regionu. Ali,
da bi se sve to realizovalo u praksi neophodno je, po njima, da se usvoje dodatni prateci dokumenti i to pre
svega dva zakonska projekta: ustavni zakon o slobodama i pravima manjinskih zajednica i ustavni zakon o
uspostavljanju najsire autonomije Kosova i Metohije.
Na pitanje novinara da li je SD zakasnila sa donosenjem platforme za resenje kosovske krize i da li je resenje
krize ipak u rukama Ricarda Holbruka, predsednik ove partije Vuk Obradovic je odgovorio: “Nije
zakasnila, mada se nalazimo u vremenu koje mozemo oznaciti kao minut do dvanaest".
O tome zasto do sada nisu doneli platformu, mada i sami priznaju da su po tom pitanju imali kristalno jasne
stavove, predsednik Socijaldemokratije je rekao: “Ovo je korak koji preduzimamo u krajnjoj nuzdi i sa
dubokim uverenjem da vise vremena za cekanje nema. Ne bude li se ovaj plan sa najvecom mogucom
ozbiljnoscu razmatrao i sledio vec sutra-prekosutra, zemlja se moze naci u bezizlaznoj situaciji. To je bio
razlog da napustimo nasu dosadasnju poziciju izbegavanja da idemo sa sopstvenom platformom i da
ponudimo nesto sto je u interesu i jedne i druge strane. Mi smo bili prisiljeni da uradimo nesto sto je,
objektivno gledano bila duzna drzava. Ovo je zapravo pokusaj da se spasi drzava, da spasi obraz srpskog
naroda i zastite vitalni interesi srpskog naroda, naglasio je Obradovic na prezentaciji SD platforme.
Vuk Obradovic takodje upozorava da je vreme da se uozbiljimo i pocnemo da resavamo krizu, jer posledice
odugovlacenja i statusa kvo su “podela Kosova, iseljavanje stanovnistva, veliki rat, velika katastrofa".
Mirjana Kalinic
{Nezvanicna platforma SPS-JUL-SRS koalicije
Iz radionice Ministarstva za lokalnu samoupravu izasla su dva dokumenta - Nacrt zakona o lokalnoj
samoupravi i Nacrt privremene statutarne odluke autonomne pokrajine Kosovo i Metohija - koji su,
najverovatnije trebalo da posluze kao platforma srpsko-albanskog dijaloga. Doduse, radi se o nezvanicnoj
verziji koja jos nije prosla neophodnu proceduru koja je predvidjena za usvajanje zakona.
Ne zna se, takodje, da li se odustalo od tih zakona ili je njihovo donosenje odlozeno za kasnije. Ali, u
nezvanicnom Nacrtu zakona o lokalnoj samoupravi posebno je interesantno poglavlje koje se odnosi na
sastav, organizaciju i nacin rada u odredjenim jedinicama lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji.
Naime, tim zakonom u kosovskim opstinama i u gradu Pristini predvidjeno je da se obrazuju veca
nacionalnosti i vece nacionalno neopredeljenih gradjana (vece nacionalnosti Srba i Crnogoraca, vece
nacionalnosti Albanaca i vece drugih nacionalnih zajednica koje zive na tom prostoru). Bilo bi zaista
interesantno cuti sta o tome misli albanska strana.
}
Posle konkursa - nasilno zatvaranje
~DA LI JE NEZAVISNO INFORMISANJE ELEKTRONSKIH MEDIJA ISPROVOCIRALO ODUZIMANJE OPREME
^Posle konkursa - nasilno zatvaranje
Obecanje Saveznog ministarstva za telekomunikacije da ce svim radio i tv stanicama koje u takozvanom
prvom krugu nisu dobile frekvencije i tv kanala biti pruzena mogucnost da kompletiraju dokumentaciju i
tako naknadno dobiju frekvencije, proizaslo je izgleda iz prvobitnih pritisaka kako medija u Srbiji tako i
medjunarodnih novinarskih asocijacija.
Pomenuto ministarstvo je, naime - nedavnom pretnjom crnogorskim elektronskim medijima da moraju
iskljucivo sa njim sklopiti ugovor o koriscenju frekvencija ili ce se u protivnom smatrati da nezakonito rade -
samo nagovestilo da ce posle konkursa uslediti represije slicne onima iz juna ’97. godine, kada su savezni
inspektori nasilno zatvarali stanice. Prva takva akcija dogodila se u sredu, kada je pristinskom Radio
“Kontaktu" oduzeta oprema za emitovanje.
To sto je ovaj radio jedina nezavisna stanica na Kosovu planirala da emituje program na albanskom i
srpskom jeziku izgleda nije bilo tako vazno koliko cinjenica da je odskora u program uneo i informativni
segment, reemitujuci vesti Radija B-92, Glasa Amerike i Svetskog programa BBC.
U prilog tezi da je upravo nezavisno informisanje isprovociralo oduzimanje opreme govori i to da je Savezno
ministarstvo za telekomunikacije nedavno obavestilo Radio “Kontakt" da je kompletirao dokumentaciju u
skladu s uslovima konkursa i da ce “u najkracem mogucem roku dobiti dozvolu za emitovanje". Paradoks je
tim veci sto u resenju o zabrani emitovanja, koje je prilikom odluzimanja dela opreme ovom radiju uruceno
glavnom i odgovornom uredniku Dorijanu Nuaju, navodi da se program emitovao bez dozvole, sto je juce
bilo i obrazlozenje saveznog sekretara za informisanje Gorana Matica.
Treba podsetiti da je savezni ministar za telekomunikacije Dojcilo Radojevic izjavio da je problem u onim
stanicama koje uopste nisu konkurisale za frekvencije, dok ce za sve one koje nisu na prvobitnom spisku
dobitnika frekvencija biti ostavljen prelazni period da dopune dokumentaciju. “Dodela frekvencija je proces
koji tece", uveravao je tom prilikom novinare i Goran Matic, tako da se mogao steci dojam da su izjave
asocijacija nezavisnih elektronskih medija o skorim represijama nad elektronskim medijima koji nisu po
volji rezimu u najmanju ruku preterane.
Ministri Radojevic i Matic nisu se oglasili posle zabrane Radio “Kontakta". Osim objasnjenja o pravim
razlozima za ovaj potez, javnosti bi mogli da objasne kako to da neki ne mogu dobiti nijednu frekvenciju, a
pojedine televizije i radio stanice bez sedista, opreme i jednog sata programa mogu dobiti i po desetak
frekvencija, zahvaljujuci kojima ce pokriti prostor cele Srbije.
Mamuzic
{
|DS I GSS O AKCIJI SAVEZNIH INSPEKTORA
Policija uspesna samo protiv medija
Demokratska stranka i Gradjanski savez Srbije juce su ostro osudili zatvaranje Radio “Kontakta". Prema
GSS, nasilno gasenje ovog radija koji je doprinosio smirivanju tenzija i boljem razumevanju, potvrdjuje da
vlastima u Srbiji nije stalo do smirivanja situacije na Kosovu.
DS podseca drzavne organe da je “njihov posao na Kosovu da pre svega stite Ustav tako sto ce da
uspostave red i mir, zastite gradjane i onemoguce terorizam, a ne da sprecavaju ustavno pravo na slobodno
informisanje".
}
Umesto povratka na posao - otkazi
~KAKO JE DIREKTOR “POLITIKE" SHVATIO OZBILJNOST SUDSKE PRESUDE
^Umesto povratka na posao - otkazi
Direktor a. d. “Politika" Hadzi Dragan Antic podelio je u cetvrtak otkaze grupi novinara koja ga je tuzila
zbog slanja na prinudni odmor i dobila presude u svoju korist. I prvostepenom i drugostepenom sudskom
odlukom ponistena su resenja o prinudnim odmorima koje je grupi nepodobnih novinara Hadzi Antic urucio
u decembru ’96. godine, u jeku demonstracija protiv izbornih kradja.
Kako saznajemo od novinara koji su tuzili prvog coveka “Politike", Okruzni sud u Beogradu potvrdio je u
aprilu presudu Prvog opstinskog suda o nezakonitosti Anticevih resenja. Prema odluci, Antic je morao
vratiti novinare na posao i obezbediti im odgovarajuca radna mesta. Kako direktoru “Politike" nije padalo
na pamet da to zaista uradi, novinari su podneli krivicnu prijavu protiv njega zbog nepostupanja po
pravosnaznoj presudi i o tome ga obavestili telegramom, u kojem se, pored ostalog, kaze:
“Upozoravamo te da si bio obavezan da izvrsih pravosnaznu presudu... Buduci da smo od tvojih organa
bezbednosti spreceni da neposredno kontaktiramo sa tobom, ovim putem te podsecamo na zakonsku
obavezu da nas vratis na odgovarajuca radna mesta. Rokovi za sprovodjenje pravosnazne presude su ti
odavno istekli".
Umesto odgovora na krivicnu prijavu zbog nepostovanja reci suda, Antic je doneo odluku da svoja
nezakonita resenja o prinudnim odmorima zameni jos nezakonitijim resenjima o otkazima.
U zajednickom saopstenju, sada otpusteni novinari pitaju se “da li pravosudje mora da ustukne pred ovakvim
flagrantnim krsenjem zakona od strane pojedinaca koji su neciji politicki misljenici i cija je zastita
svemoguca. Ili ce sudovi uprkos svemu postovati slovo zakona i zastititi obicne podanike od samovolje i
bezumnog ponasanja pojedinaca?"
{Zamerili se direktoru
Novinari kojima je direktor “Politike" urucio otkaze uprkos tome sto je sud ocenio da nije imao pravo ni da
ih u decembru ’97. posalje na prinudne odmore su: Dragan Vlahovic, Milan Nikolic, Zoran Bogavac,
Arandjel Jovanovic, Zorica Jelic, Ljubisa Bemic, Milanka Vasovic, Miroslav Lazanski, Velimir Bucalo,
Radmila Novakovic, Natasa Andjelic, Petar Jankovic, Ivan Miladinovic, Milan Cetnik, Dragutin Milic,
Ljiljana Avdic-Korolija.
}
Godisnji odmor - vreme za smenu
~NACIONALNA STANICA RADIO JUGOSLAVIJA CEKA NOVOG DIREKTORA
^Godisnji odmor - vreme za smenu
Mada bi upraznjeno mesto trebalo da pripadne Crnoj Gori, poznato je da je na njega oko bacio Ivan
Markovic, sadasnji glavni i odgovorni urednik Radio Jugoslavije i visoki funkcioner Jugoslovenske levice
Savezna vlada razresila je duznosti direktora Radio Jugoslavije Nikolu Ivanovica, koji se na tom mestu
nalazio cetiri godine, a ciji je mandat trebalo da traje do kraja godine.Vest o smeni, gospodin Ivanovic
procitace verovatno na Internetu, buduci da trenutno boravi u Sjedinjenim Americkim Drzavama gde
koristi godisnji odmor.
Od tri savezna informativna glasila - Borba, Tanjug i Radio Jugoslavija, samo jedno direktorsko mesto
pripadalo je Crnoj Gori i to mesto direktora nacionalnog radija.
Najave da ce gospodin Ivanovic biti smenjen plasirane su u stampi, jos pre mesec dana, mada sam Ivanovic
“nije verovao" u mogucnost takvog raspleta dogadjaja. U intervjuu nasem listu, sada vec bivsi direktor je
izjavio da bi ta smena narusila ravnopravnost republika i Crnu Goru dovela u potpuno inferioran polozaj u
medijskom prostoru savezne drzave. Nikola Ivanovic, nije clan nijedne stranke, ali ga kvalifikuju kao
“kadar Mila Djukanovica".
To mesto trebalo bi dakle da pripadne Crnoj Gori, sto nije iskljuceno s obzirom da novi savezni premijer
moze da postavi coveka iz “vlastitog tabora". S druge strane, poznato je da je oko na to mesto bacio Ivan
Markovic, sadasnji glavni i odgovorni urednik Radio Jugoslavije i visoki funkcioner Jugoslovenske levice.
Takodje je gotovo izvesno da bi tokom leta nacionalna radio stanica trebalo da se pripoji nedavno
formiranoj Radio televiziji Jugoslavije, koja svoj program privremeno emituje na Drugom kanalu RTS.
“Ne znam nista o tome", izjavio je juce za nas list Ljubisa Ristic, predsednik Upravnog odbora Radio
televizije Jugoslavija i prvi covek Jugoslovenske levice.
U Saveznom sekreterijatu za informisanje obavestili su nas da jos nije raspisan konkurs za novog direktora,
mada za imenovanje v. d. nije potreban konkurs. Sednica savezne vlade odrzace se u cetvrtak, pitanje v. d.
direktora Radio Jugoslavije nije na dnevnom radu, mada to, u principu, nista ne mora da znaci. Da li ce se
na mestu prvog coveka nacionalne radio stanice naci kadar Crne Gore ili, pak, ne, zavisice i od
rekonstrukcije Savezne vlade i eventualno novog saveznog sekretara za informacije. Izvesno je da manja
federalna jedinica pretenduje na to mesto, jer posle Ignjatovica, Brcina i Matica, Crnogorci smatraju da je
“red na njih".
Preradovic
"Pusto, pusto, pusto mi je sve"
~KAKO JE MINISTARSTVO PROSVETE SRBIJE USPELO DA, BEZ PROTESTA, OKUPI STUDENTE?
^"Pusto, pusto, pusto mi je sve"
Studentskim gradom preksinoc su se zaorili stari narodnjaci u izvedbi novih nada regrutovanih iz
studentskih redova, u organizaciji Saveza studenata
Beograda
Dosetku Saveza studenata i Studentskog centra da posle 32 godine vaskrsnu izbor za "Prvi glas
univerziteta" u narodnoj muzici, oberucke je prihvatilo i finansijski pomoglo Ministarstvo prosvete koje,
inace, nije isplatilo prvi deo majske plate zaposlenima u prosveti. Neka neko kaze da drzava ne misli na
buducnost mladih i ne pruza mogucnost da postignu nesto u zivotu. Sto jest jest bolje se zivi od
novokomponovane muzike, nego od fakultetske diplome. Ko zna mozda ce i neko od ucesnika zanemariti
svoju diplomu (od koje i onako nema hleba) i uploviti u vode narodne muzike.
Jos dok su celnici promovisali novi Zakon o univerzitetu rekli su, odnosno zapretili mladima da ne
beze iz zemlje. Istina, nisu izjavili da ce im oduzeti pasose, nisu obecali ni posao ni plate, ali... Evo, sada je
pruzena mogucnost nekolicini da u zivotu izgrade karijeru, a pritom i zarade novac. Sve u svemu program
je bio strucno pripremljen, a samim tim i za pohvalu. Doduse mikofon je nekoliko puta zakazivao, pa se
glasovi pevackih nada ponekad i nisu dobro culi. Medjutim, bilo je kao na pravom koncertu narodnjaka.
Buduci pevaci i pevacice "prikladno" obuceni, bas kao da su stigli iz pojedinih emisija "Pink" televizije,
cast izuzecima. Neki su uspeli da dobro otpevaju posudjenu kompoziciju, ali vecinu nije dobro podnosio
zvucnik, pa je bilo gromoglasnog skripanja. Nema veze, desi se to i "profesionalcima".
{Pobednici
Prvu nagradu, a uz to i tri hiljade dinara, dobila je Miljana Dzunic, student Filoloskog fakulteta,
koja je otpevala pesmu Silvane Armenulic "Sta ce mi zivot bez tebe dragi". Drugoplasirani student, pevac
narodne muzike koji je dobio 2.000 dinara zove se Igor Gligorov, sa Muzicke akademije, koji je jos uz to i
proslogodisnji pobednik. Trece mesto i hiljadu dinara dobio je Sasa Jovic, student Poljoprivrednog
fakulteta. Ove godine je uvedena i specijalna nagrada publike koja kosta 500 dinara, a osvojio ju je Milko
Jelic sa Medicinskog fakulteta.
}
Orkestar akademskog kulturno-umetnickog drustva "Spanac" bio je uniformisan u narodnim
nosnjama. Pozornicu su krasile i dve sarmantne voditeljke zavaljene u udobne fotelje, koje su krasile scenu
uz voditeljski duo kao da su simbolicno predstavljale buduci dobrog zivot. Da li onakvog kakvim zive nasi
politicari, ili narodni pevaci, svejedno je. Ni gledaoci nisu odudarali od ucesnika, s tim sto drvene klupe na
kojima su sedeli nisu bas bile udobne. Medju njima su uglavnom bili studenti, mozda bas oni sa
proslogodisnjeg ili ovogodisnjeg protesta. Reklo bi se oni samo slusaju rock and roll, ali narodnjaci im
zapravo nisu strani. Dizali su ruke i igrali uz "Stani Ibar vodo", "Devojka iz grada", "Pusto mi je sve"...
"Nema provoda bez narodnjaka", dovikivalo se iz publike. Ko bi se, uostalom, jos na ovim tropskim
vrucinama zamarao problemima oko Zakona o univerzitetu, kasnjenjem i neisplatom studentskih kredita,
oskudnim menijem u menzama, da ne spominjemo takozvane drzavne pobleme skoka marke, sukoba na
Kosovu, opste nemastine i propadanja...
Pred gotovo cetiri hiljade gledalaca, uglavnom studenata, svoj talenat u pevanju starih narodnjaka
pokazalo je 44 ucesnika. Trebalo ih je, prema recima Nikole Vukanica, predsednika Saveza Studenata
Studentskog grada i jednog od
organizatora, biti 60, ali neki su ili odustali ili nisu prosli selekciju. Kulturno-
zabavni program ovakvog tipa obnovljen je prosle godine. Pre 32 godine
"pehar" prvog glasa u narodnoj muzici odneo je Miki Jevremovic. Tim peharom je kasnije snimio prvu
plocu, potom nastavio uspesnu karijeru, ali fakultet je batalio. U pauzi dok je ziri ocenjivao prvu grupu
pevaca, goste je zabavljao Sasa Vasic, bivsi clan grupe "Misija".
Pesmom "Moj dilbere" pobednica je oko dva sata po ponoci proglasila fajront.
Tanja Pekic
{Ziri
Predsednik zirija za izbor "Prvog glasa Beogradskog univerziteta" u narodnoj muzici bila je
Jelena Oljaca, profesor muzike. Ostali clanovi su Miro
Maksimovic, direktor Doma kulture Studentskog grada, Jovan Dimitrijevic,
muzicki producent, Igor Raicevic ispred Saveza sudenata, Ljubisa Milenkovic,
zamenik direktora Studentskog centra.
}
Diskriminacija homoseksualaca i lezbijki
~KAMPANJA PROTIV HOMOFOBIJE I SVIH OBLIKA DISKRIMINACIJE NAD HOMOSEKSUALNOM MANJINOM
^Diskriminacija homoseksualaca i lezbijki
Kao najprisutniji oblik homofobije i diskriminacije navodi se delovanje “specificne grupe - ’dizelasa’.
Okupljaju se u svakom vecem mestu u Srbiji, a svako ko se ne uklapa u njihovu semu belog,
heteroseksualnog muskarca srpske nacionalnosti meta je njihovog napada".
Informacije koje su prikupili realizatori Kampanje protiv homofobije i analiza opste pravno-socijalne slike
ukazuju na citav niz oblika diskriminacije nad gej-muskarcima i lezbijkama u Srbiji, od kojih je na prvom
mestu taj sto se, po svedocenju mnogih homoseksualaca sa kojima su stupili u kontakt, u svakoj policijskoj
stanici u Srbiji nalaze kartotetke sa spiskom homoseksualaca, njihovim fotografijama i otiscima prstiju.
“Policija do ovih podataka dolazi ili racijama na mestima na kojima se gej muskarci okupljaju, ili ucenjujuci
homoseksualce koji su im poznati od ranije da otkriju druge, ili drugim nelegalnim metodama -
prisluskivanjem telefona, otvaranjem poste, itd", navodi se u izvestaju Kampanje, koji obuhvata period od
januara do juna ove godine.
Kao najprisutniji oblik homofobije i diskriminacije navodi se delovanje “specificne grupe - ’dizelasi’.
Okupljaju se u svakom vecem mestu u Srbiji, a svako ko se ne uklapa u njihovu semu belog,
heteroseksualnog muskarca srpske nacionalnosti meta je njihovog napada.
Realizatorima Kampanje protiv homofobije prijavljeno je nekoliko slucajeva prebijanja, na beogradskoj
glavnoj zeleznickoj stanici i na Uscu, gde se okupljaju homoseksualci.
Kampanja ukazuje da Srpska pravoslavna crkva u svojim javnim nastupima, pored ukidanja prava na abortus,
i pored propagiranja mizoginije, propagira homofobiju i da to narocito vazi za nize svestenike u okviru te
Crkve, dok se za Patrijarha Pavla navodi da je u nekoliko navrata izjavio da su “homoseksualci bolesni
ljudi", ne pozivajuci na represiju protiv njih.
Dalje se konstatuje da sve politicke partije desnice propagiraju homofobiju, a da glasnogovornici ekstremno
nacionalnih partija otvoreno u medijima zahtevaju tretman za homoseksualce kakav su imalu nacistickoj
Nemackoj. Partije levice i centra ne pominju u javnosti pitanje homoseksualnosti, plaseci se
“kompromitacije". Realizatori projekta zabelezili su slucajeve u kojima su ove stranke iskljucile iz clanstva
osobe ciji je homoseksualni identitet otkriven.
Ni jedna jedina partija u Srbiji nije se - ni javno ni u svom programu - zalozila za ukidanje diskriminacije
nad homoseksulacima. Jedino Gradjanski savez Srbije, kao jednu od sporednih tacaka, tretira poboljsanje
polozaja homoseksualaca i lezbijki. Podmladak Socijaldemokratske unije u svom Statutu se zalaze za
ukidanje svih oblika seksualne diskriminacije.
Izmedju ostalog, izvestaj sadrzi podatak da se, suprotno odluci Svetske zdravstvene organizacije, po kojoj
se homoseksualnost ne sme tretirati kao bolest, u praksi desava suprotno. Realizatorima projekta “Kampanja
protiv homofobije" poznati su slucajevi kada lekari psihijatri, posebno u manjim mestima Srbije, tretiraju
homoseksualce kao psihicki obolele osobe i prepisuju im “odgovarajucu" terapiju.
Izvestaj koji je objavljen u Biltenu broj 1-6, povodom 27. juna, Medjunarodnog dana ponosa lezbijki i
homoseksualaca, sa glavnim motom “Lezbijska i gej prava su ljudska prava", sacinjen je uz finansijsku
podrsku Fonda za otvoreno drustvo i tehnicku podrsku Fonda za humanitarno pravo, a osim podataka o
pravno-socijalnoj represiji nad seksualnim manjinama u Srbiji i pregleda oblika homofobije sadrzi i
informacije o njihovom politickom, socijalnom i kulturnom organizovanju. U posebnom odeljku daje se
pregled dosadasnjih aktivnosti i rezultati monitoringa medija. Pokazalo se da se, kako u okviru Kampanje, od
1. januara 1998. godine, tako i u ranijim posmatranjima u ovdasnjim medijima otvoreno agituje protiv gej
muskaraca i lezbijki, o njima se govori sa nipodastavanjem i podsmehom. Samo u nekoliko navrata
objavljeni su afirmativni tekstovi.
{Strah od diskriminacije
Zbog raznih oblika diskriminacije, kao i tradicionalne patrijarhalnosti drustva i konzervativizma, koji je
pojacan ratom koji je Srbija vodila i totalitaristickim rezimom, na ovom tlu homofobija je sastavni deo
svakodnevnog zivota. Homoseksualci ne smeju da se javno deklarisu kao takvi, da bi izbegli razne oblike
diskriminacije i represije kojima bi mogli biti izlozeni, zakljucuju realizatori Kampanje protiv homofobije.
}
#Izmedju straha i ljubavi
~SUKOBI RAZVEDENIH RODITELJA KOJI ZIVE U RAZLICITIM ZEMLJAMA - OKO DECE
^Izmedju straha i ljubavi
Kad se roditelji posle razvoda ponasaju kao odrasle, zrele i civilizovane osobe - dete je srecnije. Strah od
oduzimanja ili “vrbovanja" truje i koci normalne odnose
Ma koliko se govorilo o tome da, kada supruznicku ljubav zameni mrznja i netrpeljivost, najvise ispastaju
deca, tesko da ce se na ovim prostorima nesto bitnije promeniti na tom polju u skorije vreme. Zaslepljeni
novim tegobama kojima su “bombardovani" nakon razvoda i raspada porodice, roditelji zaboravljaju na
sicusne, nezne dusice svoje dece, koje su tada najpodloznije uticajima. Cesto koriste sopstvenu decu kao
instrument u borbi za ostvarenje novih ciljeva, uglavnom sebicnih i nesvesnih. Kasnije se, po pravilu, kaju
zbog toga, ali je tada, uglavnom, prekasno.
Posebnu kategoriju u masi razvedenih brakova i raspadnutih porodica, predstavljaju bivsi parovi koji zive u
razlicitim zemljama. U sadasnjoj situaciji, kada je mnogo ljudi iz ovog podneblja iz razlicitih razloga
napustilo zemlju, ovakve situacije su vrlo ceste. Ono sto ih, pak, cini slicnim sa ostalim slucajevima razvoda
i kraha porodice, je cinjenica da se i ovde na slican nacin problem supruznika prelama preko dece. Kada
otac ili majka zive u nekoj drugoj zemlji, mogucnost da se vidjaju sa svojim detetom je objektivno otezana
zbog raznih administrativnih problema, ali se ovde pojavljuje jos jedan novi momenat: strah od oduzimanja
deteta. Nikakve pravne garancije ovde ne mogu da savladaju strah roditelja koji treba da dopusti svom
detetu da neko vreme provede sa drugim roditeljem, daleko, u nekoj drugoj zemlji.
Nedavno je na adresu redakcije “Nase Borbe" stiglo pismo gospodina Dragomira Petrova iz Backe Palanke
koji je ustvrdio da je njegov jedanaestogodisnji sin, Zarko, sakriven na nepoznatom mestu i optuzio bivsu
suprugu i njenu majku da su izvrsili krivicno delo oduzimanja deteta. On je nudio i deviznu nagradu ljudima
koji imaju neku informaciju o tome gde se njegov sin nalazi. U policijskoj stanici u ovom mestu su nam rekli
da su upoznati sa ovim slucajem i da nije u pitanju otmica deteta. Gospodin Petrov nam se kasnije javio
telefonom iz Kanade i objasnio da je on dobio saglasnsot Centra za socijalni rad da svog sina povede na
odmor u inostranstvo, da je polozio garancije pred kanadskom i jugoslovenskom vladom da ce dete,
svakako, vratiti majci koja je dobila pravo da se stara o njemu. Nije, medjutim, mogao leto da provede sa
sinom jer ga je majka, kaze on, “sakrila". Govoreci o svom slucaju, Dragomir Petrov je pomenuo da je
problem razvedenih roditelja koji zive u razlicitim zemljama veoma rasprostranjen i da mnogi ljudi koji zive
ovako, nisu u mogucnosti da vidjaju svoju decu i odrzavaju normalan kontakt sa njima.
Slucaj Petrovih je pomalo ekstreman, jer je, zbog upornosti oca, dospeo u javnost na prilicno neuobicajen
nacin. Ipak, ovaj slucaj je i vrlo indikativan jer ukazuje na to kroz kakvu golgotu prolaze ovakve porodice.
Niko u ovom slucaju - ni majka, ni otac, ni dete - nije na dobitku. Svi su gubitnici jer su izmoreni
sopstvenim strahovima i nepoverenjem.
- Ovakve situacije nisu nenormalne. One su, cak bih rekla, psiholoski opravdane jer je panika koja zavlada
majkom koja se plasi da ce joj neko oduzeti dete - normalna. Ako je jedan roditelj ispunjen strahom da ce
drugi roditelj pokusati da vrbuje dete i ubedi ga da ostane sa njim, iako je sud doneo drugaciju presudu, on
je spreman i na takve stvari kao sto je skrivanje sa detetom - kaze psiholog Dijana Plut, iz Instituta za
psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ona smatra da je u ovakvim slucajevima bolje suociti se sa
problemom, prihvatiti izazov i dopustiti da dete vidja i drugog roditelja, jer je za samo dete mnogo bolje
kada ga dvoje vole.
Cesti su slucajevi, kaze Dijana Plut, da jedan roditelj, a to je uglavnom majka, ostecuje svoje dete tako sto
ga puni losim, negativnim emocijama, usmerenim protiv drugog roditelja. To je, svakako, najlosije za samo
dete.
- Situacije koje stvori raspad porodice i razvod braka su toliko razlicite i privatne da je vrlo tesko naci neku
zajednicku crtu koja bi ih povezala i koja bi bila pravi odgovor za sva pitanja. Kako ce se neko ponasati
nakon braka, zavisi od toga kakva iskustva nosi iz braka sa bivsim partnerom. Ako je, recimo, majka puna
strahovanja da otac nece postovati dogovor i da, na primer, nece vratiti dete, onda je ona spremna da
rizikuje - kaze Plut. Postoji mogucnost da se roditelj sa kojim dete zivi uplasi da ce drugi roditelj sa kojim
ono treba da, recimo, ode na letovanje, vise zainteresovati dete, da ce ga “kupiti", sto je posebno izrazeno
kada je drugi roditelj u boljoj materijalnoj situaciji. Zbirka bojazni koja obuzme zenu koja treba da svoje
dete pusti na letovanje sa bivsim muzem je ogromna i sarolika. I obrnuto: slicne strahove, sigurno, ima i
muskarac koji se odvaja od deteta o kom se stara. Samo od zrelosti i samosvesti samih roditelja zavisi
koliko ce uspeti u uspostavljanju kvalitetnog odnosa sa detetom.
S. Milicic
{Profitiranje
Kada dete raste u okruzenju zdravih, zrelih i odgovornih roditelja, svesnih da je za njega bolje kada je
okruzen ljubavlju oba roditelja koji mu mogu pruziti vise, ono profitira. Ima dovoljno ljubavi i dovoljno
razlicitih zivotnih mogucnosti koje mu razdvojeni roditelji mogu pruziti. Posebno oni roditelji koji zive u
razlicitim zemljama. Ako nista drugo, kaze nas sagovornik, treba biti svestan toga da svom detetu
uskracujete mogucnost da upozna neku drugu zemlju, drugu kulturu, sto je, za vreme u kome mi zivimo, i
te kako mnogo.
}
Umreti u Beogradu
~UMRETI U BEOGRADU - Aleksandar Knezevic Knele (28.10.1992)
^Broj jedan
Apartman 331 beogradskog Hotela “Hajat" vec sest godina krije tajnu smrti Aleksandra Knezevica
Kneleta, utemeljivaca potkulture “zestokih momaka" sastojane u imidzu “napumpanih" misica, frizure “nula
jedan", sirokih “firmiranih" trenerki i obavezne “utoke" za poneti. Knezevic je ujutru 28. oktobra 1992.
godine pronadjen mrtav u hotelskom apartmanu, sa tri rupe na glavi, lezeci na stomaku rasirenih ruku. Vrata
su bila uredno zakljucana a na ogledalu je bio upisan broj jedan.
Misa Cvijetinovic, nesudjeni zet jednog od (pokojnih) bosova srpskog podzemlja Radeta Caldovica Cente,
bio je glavni osumnjiceni za ovo ubistvo, ali ga je istrazni sudija oslobodio zbog nedostatka dokaza.
Cvijetinovic je ubrzo po oslobadjanju nestao - neki tvrde da je ubijen, a drugi da se sklonio u strahu od
osvete Kneletovih prezivelih prijatelja. Do bacanja sumnje na Cvijetinovica doslo je kada je policija utvrdila
da je on dan pre ubistva imao kontakte sa Knezevicem jer mu je Knele “konfiskovao" dzip.
Tog dana Knezevic odvozi dzip na imanje pokojnog Darka Asanina u Krnjesevce i prodaje ga za sumu od
5000 DEM. U medjuvremenu se pojavljuje pokojni Centa da bi povratio dzip svog zeta. Iste veceri, pokojni
Goran Vukovic, “kum" vozdovackog ganga, takodje je vidjen u “Hajatu" gde se sastao sa Knezevicem. I
(opet) pokojni Darko Stanojevic, Kneletov prijatelj, kasnije likvidiran u Nemackoj, te veceri je tragao za
Knezevicem, po sopstvenom priznanju. U celoj ujdurmi ostalo je do danas nejasno jedino ko je usao
nesmetano u hotel pored internih kamera (trake su nestale), zakucao na vrata apartmana i ubio bez ikakvih
tragova ili buke jednog od najvisprenijih i najopreznijih mladica medju beogradskim kriminalcima.
Dve teze su do danas ostale u opticaju - ili je to bio neko ko je odlicno poznavao Knezevica i koga je ovaj
bez opreza pustio u sobu, ili je u pitanju policija. Knele je, podsecanja radi, bio “klinac" (pokojnog) Djordja
Bozovica Giske, telohranitelj Vuka Draskovica prilikom demonstracija 9. marta, “rasturac" srednjoskolskih
demonstracija u junu 1993, dakle igrac na “politickoj" zici izmedju raznih strana. U knjizi “Kriminal koji je
izmenio Srbiju" autori citiraju jednog Kneletovog prijatelja koji kaze da je sa njim bio jedan od
potencijalnih izvrsioca atentata na bivseg saveznog premijera Milana Panica. To su sve, ipak, teorije
podzemlja, carsije, Kneletovog oca, bivsih policijskih inspektora. Zvanicna policijska teorija je
najjednostavnija- istraga je u toku.
D. P.
Skupstina Udruzenje banaka Jugoslavije
~SKUPSTINA UDRUZENJA BANAKA JUGOSLAVIJE
^U pripremi stimulacije za izvoznike
Platno-bilansni problemi nece se resavati izmenom kursa, vec kontrolom odliva deviza, njihovim unosenjem
u zemlju i stimulacijom izvoza
“Razlozi poremecaja deviznog kursa na paralelnom trzistu su psiholoske prirode jer nije doslo do rasta
primarne emisije, kao ni do realnog povecanja javne potrosnje. Ipak, najnovija desavanja zahtevaju izradu
kompleksne analize NBJ sa predlogom mera za stabilizaciju kursa i povecanje deviznih rezervi. Nastali
problemi u ostvarivanju proporcija platnog bilansa i spoljnotrgovinske razmene nece se resavati izmenom
kursa jer za to ne postoje nikakvi ekonomski razlozi vec, pre svega, vecom kontrolom odliva deviza,
obezbedjenjem blagovremenog i urednog unosenja deviza u zemlju kao i stimulacijom izvoza. Izvoznici
moraju da imaju podrsku poslovnih banaka, NBJ i drzave i odgovarajucim aktima ce se to i regulisati",
rekao je Jovan Zebic, potpredsednik Savezne vlade, na jucerasnjoj Skupstini Udruzenja banaka Jugoslavije.
{Banke bez dinara
Ocene strucnjaka da je drzava nemerno izazvala monetarni udar kako bi prikupila sto vise deviza Jovan
Zebic je ocenio besmislenim navodeci da bi takav udar bio na stetu drzave. Medjutim, juce niko od bankara
nije bio spreman da odgovori na pitanje zasto je doslo do velike nestasice dinara u bankama tako da gradjani
prethodnih dana nisu mogli da podignu ni minimalne sume. To je izazvalo sumnju da su velike banke dinare
izbacile na ulicu u nameri da prikupe devize.
}
Savezna vlada ubrzano priprema dogradnju mera ekonomske politike za ovu godinu koje se odnose na
devizni, carinski i spoljnotrgovinski sistem, najavio je Zebic, napominjuci da su usvojene mere EU
pogorsale izvoznu poziciju jugoslovenske privrede za 60 do 70 milona dolara na godisnjem novou, dok se
indirektne stete procenjuju na vise od 250 miliona dolara. Planirano je da se uvoz jednog broja roba od
znacaja za zemlju objedini i obavlja preko javnog konkursa kako bi se racionalnije poslovalo sa devizama i
postigla veca finansijska disciplina u naplati fiskalnih obaveza. U prvoj fazi dorade utvrdjene ekonomske
politike su mere koje se odnose na finansijsku disciplinu i jacanje deviznih rezervi, a u drugoj sanacija
bankarskog sistema. Paralalno sa ovim aktivnostima, prema recima Zebica, Savezna vlada pregovara sa
stranim poveriocima, a ocekivanja su da ce se uskoro postici dogovor sa clanicama Londonskog kluba.
{Slavija banka pocinje da radi
Od ponedeljka, 6. jula, Slavija banka, kojoj je NBJ vratila dozvolu za rad, ponovo pocinje da radi. Vlasnici
tekucih racuna mogu stare cekove da vrate banci i dobiju nove kako bi naplatili svoja potrazivanja ili
izmirili dugove. Obavestene su sve trgovinske kuce i druga pravna lica da iskljucivo primaju nove cekove
Slavija banke koji sadrze u gornjem levom uglu cetvrtasti pecat sa oznakom "Slavija banka a.d. Beograd
cek".
}
Zakon o pretvaranju kredita poljoproprivredi u javni dug nije, po oceni Milete Babovica, generalnog
sekretara Udruzenja banaka Jugoslavije, najbolje resenje da se pomogne ovoj privrednoj grani. Da se ne bi
primenom ovog zakona ugrozilo poslovanje banaka koje su odobravale kredite poljoprivrednim preduzecima
upucen je predlog Saveznoj vladi i NBJ da se predvidi obavezna revalorizacija osnovnog plasmana po
godisnjoj stopi po kojoj banke revalorizuju svoj kapital. Sadasnje resenje znacilo bi gubitak osnovnog uloga
za nekoliko godina. Nadleznim monetarnim institucijama upucen je i predlog da se produzi rok za
usaglasavanje posolovanja banaka sa odredbama Zakona o bankama i standardima Evropske unije jer najveci
broj banaka nije u mogucnosti da bar tri od predvidjenih devet koeficijenata ispuni.
M. Vukovic
{Usvojen Kodeks poslovnih pravila
Na jucerasnjoj sednici usvojen je Kodeks poslovnih pravila banaka koji odmah moze da se primenjuje jer ga
je potpisalo vise od 65 bankara. Iako je u pocetku planirano da se Kodeksom utvrdjuju samo kamatne stope
tokom dvomesecnih priprema bankari su se slozili da je potrebno precizirati i druga pravila igre na
finansijskom trzistu. Novoutvrdjena poslovna pravila odnose se na informisanje komintenata, sumnjive
transakcije, promocije i marketing bankarskih usluga, kredite i kamate.
Kodeksom je predvidjeno da se kamatne stope formiraju slobodno i to kao realno pozitivne. Aktima
poslovne politike banke utvrdjuju kamatu na orocene depozite od 0,05 do 0,2 odsto vecu od stope rasta cena
na malo, dok se na depozite po vidjenju nece placati kamata.
}
Vlada kupila MIN Institut i potrazivanja
~PROGRAM KONSOLIDACIJE TEZAK 70 MILIONA DINARA
^Vlada kupila MIN Institut i potrazivanja
Nis - Vlada Republike Srbije usvojila je program finansijsko-poslovne konsolidacije MIN. U okviru tog
programa Vlada nam je stavila na raspolaganje 70 miliona dinara, a za uzvrat mi smo joj prodali zgradu
MIN Instituta i ustupili joj nasa potrazivanja iz Kuvajta u vrednosti od 3,7 miliona dolara, saopstio je juce
generalni direktor MIN mr Pera Milovanovic.
Na pres konferenciji Milovanovic je rekao da ce se od sume koju je Vlada obezbedila za potrebe
konsolidacije MIN 40 miliona dinara utrositi za izmirenje obaveza MIN prema drzavi i bankama, a 30
miliona za ozivljavanje proizvodnje. “Suma za ozivljavanje proizvodnje otici ce iskljucivo na rentabilne i
profitabilne programe na osnovu vec utvrdjenih kriterijuma Upravnog odbora MIN", rekao je on.
“Meni su zamerili da sam prodajom zgrade MIN Instituta 'zapoceo rasprodaju' MIN, ali ja smatram da treba
prodati sve sto nije u funkciji proizvodnje kako bi se pribavio kapital, ozivela proizvodnja i radnici primili
plate. Smatram da MIN Institut nisam prodao ja vec oni koji su godinama gomilali gubitke ovog preduzeca
u nasem sistemu tako da su oni dostigli 203 miliona dinara. Sa prodajom zgrade ovog naseg instituta slozili
su se i radnici tog preduzeca jer je zgrada zvrjala prazna, a samo mesecni troskovi za grejanje iznosili su
300 hiljada dinara, rekao je Milovanovic.
Prema njegovim recima, vec je jedna fabrika iz Beca, sa kojom je MIN sklopio izvozni posao od dva
miliona maraka, najavila da je zainteresovana za ulaganje kapitala u MIN “Skretnice". Takodje su pojedini
partneri sa Zapada najavili da su zainteresovani za ulaganje kapitala u MIN “Livnicu" i Fabriku vijaka u
Svrljigu.
Generalni direktor MIN je dodao da je u prva tri meseca ove godine MIN ostvario proizvodnju od 50
miliona dinara, sto je samo trecina planirane. Prema njegovim recima, smanjene su i neizmirene obaveze
MIN sa 137 miliona dinara na kraju prosle godine na 50 miliona dinara u ovom trenutku. “Problem je sto
su ti dugovi pretezno locirani samo u ’Vagonki’, ’Sivom livu’ i ’Specijalnim vozilima’ u kojima se situacija
komplikuje. Takodje je problem sto se sva ova pozitivna kretanja u poslovanju MIN jos ne osecaju po
radnickim platama, koje kasne i iznose oko 500 dinara", rekao je on i dodao da su trenutno nezadovoljni
radnici “Vagonke" MIN stupili u spontani strajk, a da se “pripremaju" i radnici “Sivog liva".
Z. Miladinovic
{Kako uterati dug od javnih preduzeca
“MIN ima problema u naplati svojih potrazivanja od Javnih preduzeca. ZTP je manji problem jer nam
duguje 1,5 miliona dinara, a uspeli smo da sklopimo dogovor o dugorocnoj saradnji. Veci problem je EPS
kome mi dugujemo 4,5 miliona dinara, a on nama tri puta vise. I mada nam je u konacnom saldu EPS
duzan vise od osam miliona dinara, dogadja se da se nasim radnicima sece struja zbog neplacenih racuna.
Naredne nedelje imacemo sastanak u EPS na kojem cemo insistirati na prebijanju dugovanja kako se nasim
ljudima bar ne bi sekla struja", rekao je Milovanovic.
}
FELJTON (6)
~IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA NA TEMU “SLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" (6)
^Kako do prave strategije
Demokratska opozicija mora stvoriti takvu platformu koja ce pruziti garancije nepoverljivim biracima da
tezi promenama kao i da se ekipira ne samo da bi presla izborni prag, nego i da bi aktivirala deset odsto
onih koji ne glasaju
Dr Zoran Stojiljkovic
Imam neodoljiv utisak da ovo pomalo lici na parastos, a cini mi se da bi svako od nas mogao da navede
desetine razloga zasto je opozicija slaba. Mozda bi, kao test za pocetak, trebalo da svako od nas zaokruzi
sta smatra demokratskom opozicijom od postojecih stranaka i mislim da bi se tu iskazalo kolika kolicina
uzajamnog nepoverenja i antagonizma postoji.
Osnovni interni razlog i slabost demokratske opozicije je upravo to sto, i u ovakvim razgovorima nema
dovoljno te minimalne klime tolerantnosti, dijaloga iz koga bi proizasla neka koliko-toliko optimalna i
prihvatljiva strategija. Prosto postoji jedna mrzilacka klima, gde se zamenjuju mesta. Najveci protivnik je
onaj koji je najpre moj potencijalni saveznik, a drugu stranu ostavljam za kasnije i pravljenje nekakvih
povremenih dilova sa njima, zato sto smo izgubili veru da mozemo da promenimo, pa dajte da participiramo
u komadicu vlasti. Jer, zaboga, svako ko deset godina baca loptu i igra basket, misli da ce zavrsiti u NBA i
svako ko se ovde deset godina bavio nekim politickim radom, misli da ce to pretvoriti u nekakve tantijeme.
Ima ovde sjajnih parcijalnih uvida, neke stvari su verovatno kod Koste Cavoskog i g. Protica zaostrene
malo vise, ne kazem da ne postoje krtice, koje koriste i proizvode podele, i ubacivanja. Ali nije to, kao sto
postoji surevnjivost medju liderima, nisu to jedini, a mozda ni najvazniji razlozi po meni.
Na pojavnoj ravni kada bismo sada onako skolski pogledali sta je to kompleks unutar opozicioni, koji
postoji, i kada bi se pravile te linije politickih podela, ne bi se slozili da ta podela levica-desnica ima neki
veliki znacaj. Neki znacaj, medjutim, ima podela opozicije na unitarnu i separatnu, gde je sredisni,
gradjansko-demokratski, pol slab i to dovodi do nekakvih podela po nekoj od ovih linija, koje su visestruke.
I stoga ne treba smatrati da je ta pojavna pena licnih sukoba nesto sto je zaista dominantna stvar.
{Gde su sanse
Ipak, nisam sklon tako crnim ocenama o demokratskoj opoziciji. Pogledao sam pazljivo sve nase analize,
Instituta drustvenih nauka, sta one govore? One govore da ima izgubljenih 20 do 30 odsto izbornog tela,
koje je autoritarno, cak totalitarno opredeljeno. Da natpolovicna vecina ima ta osnovna demokratska
opredeljenja, cak prihvata ne samo politicki liberalizam, nego i socijalno liberalni koncept unutar svojinskih
i ekonomskih promena i odnosa, samo ih naravno treba mobilisati za jedno kratko vreme. Problem je
kratkog vremena. Nacelno su cak vecinski, cak i sindikalni aktivisti prihvatili privatizaciju, dominantno
mesto privatnog sektora, ne idu ni na radnicko akcionarstvo vise kao dominantno, ali jednostavno treba ih
mobilisati u jednom kratkom vremenu u kome ce im biti jos gore, da prihvate formalno manje prava. I na to
treba pruziti odgovor.
}
Drugo - tesko je kad druga strana ima prirodno jedinstvo mocnog lidera. Imate situaciju u kojoj ne postoji
dominantna opoziciona snaga, i formacija, i neprikosnoveni lider u jednoj strukturi svesti, nivoa prosecnog
obrazovanja (60 odsto stanovnistva ima osnovnu skolu), koje se prepoznaje na lideru, a ako nemate
dominantnog lidera, to znaci da smanjujete sebi izborne sanse.
Dalje, klima visestrukih sukoba i podela, od 1989. naovamo, stvorila je malo gubitnicki imidz opoziciji,
demokratskoj, i utisak kod birackog tela o malom upravljackom kapacitetu. To je onaj stav - Ja bih glasao
za Vas, kad biste Vi bili ozbiljan pretendent.
Ovde se prvo, umesto da se podele rizici i troskovi, unapred deli nekakva potencijalna dobit, na osnovu vrlo
povrsnih analiza da imamo velike sanse na izborima, pa se onda pre nego sto dodje do izbora, unutar
koalicije potucemo oko toga koliko ko treba da dobije.
To je nesto sto deluje strasno na ovom prostoru, u tome je Nebojsa Popov apsolutno u pravu. Ovde
jednostavno postoji jedan tip sistema koji produkuje te sistemske institucionalne prednosti za vladajucu
garnituru. Imaju kontrolu nad ekonomskom sferom, bez obzira da li je to drzavni ili drustveni sektor, ili su
to veliki privatnici, miljenici vlasti, koji ce jednog dana postati privatnici u ovakvom deformisanom procesu
privatizacije. Imaju kontrolu nad drzavnim medijima, mada se tu neke stvari menjaju. Imaju kontrolu nad
drzavnim aparatom, sto svaka vladajuca stranka ima. Iz ovog predloska (Goatijevog) se vidi kolike su to
organizacijske infrastrukturalne, kadrovske prednosti, imovinske, sa kojima su startovali u ovom drustvu.
Na to dolazi jos njihovo takticko umece, da jednostavno sa velikim pragmatizmom, kad hoce neku promenu,
a imaju eventualno blagog otpora, nadju nekog ko ce da ih podrzi i uguse neki potencijalnu vrstu otpora.
Ja mislim da ovaj deo opozije nije bez sansi, ali optimalno nije bez sansi, sto podrazumeva strategiju. A
elementarna strategija jeste da optimalno odredite nekakvu programsku platformu, ne minimum, nego
platformu koja daje garanciju nepoverljivom biracu da to nije samo neki minimum nabacen takticki, vec da
tezi prema promeni i da se optimalno odredi cilj. A za mene, optimalno odredjeni cilj jeste da se postave
dve, tri ili cetiri opozicione formacije koje mogu da ponesu atribut demokratske opozicije. Da se ekipiraju
tako da predju izborni prag, znaci da ne dodje do rasipanja glasova, i da tako zajedno budu neka relativno
najbrojnija, jos uvek, cini mi se, manjinska koalicija, koja onda moze da bira partnere i da onda postepeno
izvrsi promene tako sto ce u relativno kratkom vremenu posle toga popraviti do kraja izborne uslove, i
potpunije odgurnuti drugu stranu.
{Neuspesna vlast
Jeste da vladajuca koalicija, a posebno vladajuca partija, ima mnoge od ovih prednosti, ali ima i jedan
veliki teg, jako tezak teg, ima taj fenomen krajnje neuspesne vlasti. On nema podrsku. Jer, oni predstavljaju
nekakav sendvic, u kome su na vrhu oni koji su neka vrsta drustva za uzajamnu uzurpaciju vlasti, i koji bi
vrlo brzo preveslali tu svoju poziciju ukoliko bi privatizovali i formirali neku svoju osnovu, i oni kojima je
najgore, od kojih se jedan deo polako osvescuje, on glasa ili ne glasa zato sto ne vidi alternativu. Mi smo
odgovorni za to sto alternative nema.
}
Mislim da je sve preko toga nerealno ocekivati i da je tu problem sto oko toga nije bilo ozbiljnijih
razgovora, prosto se ide neoprezno u brojeve, procente, umesto da jednostavno skupite nekih milion i
seststo, milion i osam stotina, devetsto hiljada glasova, da ucvrstite petnaestak posto svog izbornog tela, da
aktivirate, da animirate ne vise od deset odsto onih koji ne glasaju, a potencijalno su vasi simpatizeri, i ako
ih ne preokrenete onda pasivizirate deset odsto birackog tela onom drugom. To daje 25-30 posto izbornog
tela, odnosno negde 35-45 odsto glasova. To moze da bude nesto gde cete se vi pojaviti na republickim
izborima sa sto, sto dvadeset glasova, posle toga mozete da gurate. Pazite, neka me neko ko je istrazivac
demantuje, koliko sam ja gledao te rezultate, u ovom birackom telu, kad se radi o demokratskim
vrednostima kod SPS, ili kod glasaca radikala, ima ljudi koji imaju neke relativno jasne prodemokratske
vrednosti, koji bi mogli u ovako izmenjenoj situaciji da makar odreaguju na taj nacin sto nece izaci na
izbore u odredjenim okolnostima.
Strategija podrazumeva nekoliko elemenata. Bloku na vlasti mora se suzbiti uticaj i moraju se uvesti neki
elementi podele unutar njega. To je jedna dimenzija, druga dimenzija je spoljna podrska, koja se dobija
jedino ako si ozbiljan. Cak i podrska nekih domacih interesnih grupa, koje ne umeju ranije da reaguju, ali
ce reagovati na osnovu toga kako se ko ponasa, kad je njihov staleski interes ugrozen, kad nisu sposobni ni
da odreaguju kao sto je to sada na Univerzitetu, ali prepoznaju ko kako i sta radi. Izbori to onda naplate i
verifikuju.
(Sutra: Dr Slobodan Antonic: Bez kompromisa sa rezimom)
{Dijalog unutar opozicije
Ima razloga za nepoverenje medju strankama jer su mnogi sukobi bili, ali je potreban unutar opozicioni
dijalog koji jos nije moguc. Dijalog, medjutim, mora da se vodi, s jedne strane, izmedju analiticara koji su
malo gadljivi prema stranackim aktivistima i strankama, i s druge strane, izmedju stranackih fundamentalista
i onih pragmaticnih, cak kalkulanata, da bi se nesto profilisalo.
}
Amerika i Kosovo (5)
~RASPRAVA U POTKOMITETU ZA EVROPSKE POSLOVE KOMITETA ZA SPOLJNE POSLOVE AMERICKOG SENATA (5)
Milosevic ne cuje nista"
Voleo bih kada bi on slusao, ali izgleda da ima problema sa sluhom. On vas drzi tri sata, vi mu govorite
direktno, ali to je razgovor gluvih. I onda se sprema za sledeceg sagovornika, kaze Robert Dol
Robert Dol: Pa, upravo sam na to hteo da ukazem. Naravno, Albanija je jedna od najsiromasnijih...
verovatno najsiromasnija zemlja u tom delu sveta i tamo odlazi veliki broj izbeglica. Nisam siguran da oni
imaju dovoljno izvora da bi poveli brigu o njima.
Ali, kad pogledate na mapu, vidite da imate Crnu Goru i Albaniju. Imate Makedoniju. Ko ce znati za Grcku
i Tursku...vrlo brzo dobijate veliki, veliki problem. Kada je rec o efektu prelivanja, sto se mene tice, za to
nije potrebno nikakvo superznanje. Ali cini mi se, posto sam tamo bio nekoliko puta, da ukoliko Srbi prodju
sa ovim na Kosovu, (pitam se) sta ce se desiti ponovo u Bosni, gde su oni izgubili 250.000 zena i dece?
Voleo bih kada bi Milosevic slusao, ali izgleda da on ima problema sa sluhom. On ne cuje nista. On je -
kao sto je rekao senator Bajden - on vas drzi tri sata, vi mu govorite direktno, ali to je razgovor gluvih. I
onda se sprema za sledeceg sagovornika. Ali, mozda ima nekog nacina da se to ucini - profesor Abramovic
ce se dotaci toga - mislim da je to posredovanje. Ne smatram da on misli da ce posredovanje to resiti. Ali od
nas ce zavisiti da dobijemo vodjstvo i to sve pocinje upravo ovde, u Senatu Sjedinjenih Drzava.
[
Mi imamo ogroman problem da shvatimo sve te konkurentske zahteve - istorije, suvereniteta,
samoopredeljenja, pravde i stabilnosti
]
Kristofer Dod: ... mozete li da izrazite barem neku dozu opreza kada je rec o rezolucijama? Koliko god da
im je namera dobra, one ponekad salju konfuzne poruke. Ljudi ovde zele da salju poruke.
Robert Dol: Pa, to je moje glediste. Hocu reci, radili smo puno - radili smo satima i satima sa ljudima koji
su ukljuceni u rezolucije koje smo sastavljali. Sto smo je cinili specificnijom, vise smo dobili... kada je rec
o podizanju embarga na oruzje, sto je za mnoge bilo znacajno, bez obzira na stranku ili ideologiju. Tada
smo, mislim, bili na pravom putu.
Hocu da kazem, mislim da i od drugih moze biti neke koristi, ali ukoliko smo oko toga zaista ozbiljni,
onda mora doci do usaglasenog nastojanja: “Okej, hajde da zaista radimo na pravoj rezoluciji. Hajde da je
dobijemo dvostranacki i da imamo dobro glasanje". (Vazno je) imati podrsku predsednika.
Dzozef Bajden: G. predsedavajuci, postoji jos jedan aspekt, a to je da je zaustavljena jos gora rezolucija.
Nisam bio za ovu, ali imali ste naseg dobrog prijatelja i vrlog kolegu iz Teksasa, kao i senatora Berda, koga
niko ne uzima zdravo za gotovo, sa prvobitnom rezolucijom u kojoj se kaze da odlazimo do odredjenog
datuma... i da smanjujemo broj (trupa) do odredjenog datuma.
Gordon Smit: Sve je relativno.
Dzozef Bajden: Pravo govoreci, oko ove (rezolucije) nisam bio u dilemi. Nisam, medjutim, siguran da li bih,
poredeci ovu sa predjasnjom, za nju ipak glasao, iako je ona uopste uzevsi losa ideja.
Robert Dol: Ona druga je bila gora.
Dzozef Bajden: Mnogo gora.
Kristofer Dod: Siguran sam da on to takodje zna. U tome je problem.
Gordon Smit: Senatore Dol, proslo je pet sati. Hvala vam na komentarima i vremenu koje ste nam
velikodusno poklonili. Ambasadore Abramovic, pozdravljamo vas i unapred zahvaljujemo na vasem
doprinosu diskusiji.
Morton Abramovic: Cast je pojaviti se pred komitetom sa senatorom Dolom, koji je bio dosledan glas
realizma i savesti u ovoj vrlo tuznoj i nezavrsenoj prici o padu, o kraju Jugoslavije. Senatore Bajden, ja
sam takodje procitao vase saopstenje od pre nekoliko dana. To je vrlo dobro obavljen posao.
Govoricu o sadasnjem stanju na Kosovu i o tome sta treba, po mom misljenju, uciniti. Necu govoriti o politici
SAD, zato sto meni nije jasno sta je uopste politika SAD. Retorika se menja svakoga dana. Pokusacu,
takodje, da budem kratak.
Prvo bih zeleo da ukazem na nekoliko stvari koje treba imati na umu kada se gleda na tu stvar. Mi imamo
ogroman problem da shvatimo sve te konkurentske zahteve - istorije, suvereniteta, samoopredeljenja, pravde
i stabilnosti.
[
NATO je podeljen. Vlada SAD je ponovo podeljena, a Rusi imaju svoja sopstvena gledista. G. Milosevic je
sasvim svestan svega ovoga i on je pokazao da je sposoban da izvuce korist iz nasih razlika kako bi se
oglusio o zapadne zahteve
]
Primera radi, Bosna je bila drzava 1992. godine - ne toliko stara kao moderna Srbija - u kojoj su etnicke
grupe bile isprepletane, a bosanski Srbi cinili su 35 do 40 odsto stanovnistva. Zahvaljujuci (aktivnoj?)
podrsci Jugoslovenske narodne armije, bosanskim Srbima bilo je dopusteno da silom iscrtaju i da u Dejtonu
osvoje implicitno medjunarodno priznanje jedne prakticno nezavisne drzave unutar Bosne.
Albancima na Kosovu, koji cine 90 odsto stanovnistvo, takva prilika je uskracena, velikim delom zbog toga
sto oni jos nemaju oruzje. Drugo... slicno tome, sledi pitanje: Ko su teroristi? G. Milosevic kaze da su to
albanski separatisti. Izgleda da mnogi na Zapadu prihvataju takvo misljenje. Za njih se pobunjenicki pokret
koji se bori protiv brutalnog aparthejda na moralnoj lestvici nalazi nize od drzavnog terorizma g.
Milosevica.
Naravno, kao sto smo vec culi, g. Milosevic je u poslednjih deset godina odgovoran, ili velikim delom
odgovoran, za nametanje prakticno policijske drzave na Kosovu, a u Bosni za smrt stotina hiljada, raseljenje
miliona ljudi i za osnazivanje i podrsku ratnim zlocincima. On se sada prihvata kao neko ko legitimno
sprovodi svoju vlast kao predsednik Srbije. On nije kandidat za americku listu terorista.
Ulozi na Kosovu su ogromni. Senatore Dod, vi ste ih pomenuli - buducnost Kosova, Srbija, Makedonija,
Bosna i Albanija, a mozda i sira oblast, ukljucujuci Grcku, Bugarsku i Tursku. Amerikanci su posebno
zainteresovani za Bosnu, gde imamo 8.000 vojnika, a koja moze da bude ozbiljno ugrozena - rec je o
stabilnosti koja moze biti ozbiljno ugrozena onim sto se zbiva na Kosovu.
Shodno tome, g. Milosevic moze iskoristiti svoj uticaj na bosanske Srbe da bi nam zapretio na Kosovu. On
verovatno moze da srusi g. Dodika. Cini se, medjutim, da velicina uloga ne olaksava zapadnim nacijama da
shvate sta treba ciniti. NATO je podeljen. Vlada SAD je ponovo podeljena, a Rusi imaju svoja sopstvena
gledista. G. Milosevic je sasvim svestan svega ovoga i on je pokazao da je sposoban da izvuce korist iz
nasih razlika kako bi se oglusio o zapadne zahteve.
(Nastavlja se)
{Ubedljivost novcanika
Gordon Smit: Hvala, senatore Dol. Dodao bih nesto povodom komentara i pitanja - mi zaista vodimo borbu
ovde u Senatu SAD, jer ja se slazem, (rezolucija) salje pogresnu poruku g. Milosevicu. Ali takodje zelimo
da posaljemo poruku predsedniku da stvaramo supljine u nasoj vojsci... ne moze se dobiti i jedno i drugo.
Trosimo nas vojni budzet na Bosnu i odrzavanje mira, a u medjuvremenu imamo pilote koji daju otkaze i
imamo problem sa moralom u sopstvenoj vojsci. Iskreno govoreci, Bosna je deo toga. Prema tome, ne
moze se imati i jedno i drugo. Moracemo da otvorimo novcanike da bismo potkrepili ono sto govorimo. I
ja smatram da mi to ne cinimo i to je druga strana poruke. Ali slazem se sa senatorom Dodom. Ne zelim da
g. Milosevic pogresno protumaci ono sto je ucinjeno.
}
Citajuci klasike, znali bismo vise, i gresili manje
~LJUBOMIR SIMOVIC, PROSLOGODISNJI LAUREAT NAGRADE “STEFAN MITROV LJUBISA" OTVORIO TRG PJESNIKA
^Citajuci klasike, znali bismo vise, i gresili manje
Beseda o sudbini i stradanju naroda. Nova pesnicka zbirka “Vidik na dve vode"
Tradicionalno, na terasi izmedju budvanskih crkava, 12. put laureat nagrade “Stefan Mitrov Ljubisa",
svecano je otvorio Trg pjesnika, knjizevni festival u okviru programa Grada teatra. U svojoj velikoj besedi,
pesnik, dramski pisac i esejist, akademik Ljubomir Simovic, obracajuci se mnogobrojnoj publici, podsetio
je na velike pisce, klasike, “koje nismo citali i slusali".
- Prosle godine, 20. avgusta, kada sam pocastvovan dodeljivanjem nagrade koja nosi ime Stefan Mitrov
Ljubisa, u besedi koju sam odrzao upravo ovde, izrazio sam cudjenje i zaljenje sto mi svoje klasike, a medju
njima i samog Stefana Mitrova Ljubisu, vise ne citamo.
Da ih citamo, vise bismo znali o sebi i svojoj sudbini
a, znajuci vise, gresili bismo manje. Medjutim, kako mi nase klasike odavno ne citamo, znamo malo, i
znamo sve manje, tako da u svom sve vecem neznanju gresimo sve vise, ponavljajuci, i ponovo skupo
placajuci, i one stare greske koje smo vec toliko puta skupo i preskupo platili - rekao je Simovic. - Ako
bismo danas procitali onaj dramaticni Sarajlijin opis velike bezanije naroda posle propasti ustanka 1813.
mogli bismo u njemu prepoznati i onu bezaniju koju smo na nasim putevima i bespucima videli u avgustu
1995. godine.
I na pitanje, postavljeno 1813: “S kog je ovo da od boga nadje", koje bismo mogli postaviti i
danas, mogli bismo dobiti isti odgovor koji je dao neki od begunaca 1813: “Prodani smo braco!" Ove
stihove, koji govore o nasim davnim stradanjima, mogli bismo citati i kao verne opise stradanja kojima smo
izlozeni i danas. Nazalost, mi te stihove nismo citali. Kad bismo otvorili neku od tih nasih starih i
zaboravljenih knjiga, i kad bismo procitali sta u njima pise, kao da bismo progledali. Ali mi se plasimo onoga
sto bismo mogli ugledati ako bismo smogli snage da otvorimo oci i pogledamo u lice istini...
Nakon besede, na prvom ovogodisnjem Trgu pjesnika, predstavljena je i nova pesnicka zbirka Ljubomira
Simovica, “Vidik na dve vode" u izdanju Grada teatra i Oktoiha, edicija laureata nagrade “Stefan Mitrov
Ljubisa".
{Konrad, Lans, Noris
Ove godine na Trgu pjesnika bice mnogo vise razgovora o razlicitim temama - gradu kao matrici kulture,
zenskom pismu, rok kulturi i religijama, a u svim tim programima nece ucestvovati samo pesnici, vec i
knjizevni kriticari, teoreticari, sociolozi, filozofi, kaze Radomir Uljarevic, urednik Trga pjesnika. Eminentni
gosti iz inostranstva, medju kojima su Djerdj Konrad, Alan Lans, Kristofer Noris, pored nasih najpoznatijih
pisaca - Ljubomira Simovica, Milorada Pavica, Matije Beckovica, Drgoslava Mihajlovica, Nikole
Milosevica, Mila Kralja, Sase Radoicica, Ilije Lakusica, Slavka Almazana... obecavaju ovog leta vrlo
atraktivan i prestizan knjizevni program.
}
~
^Crna kursna lista
N. Sad 6,40 6,60
Podgorica 6,50 6,80
N. Pazar 6,50 6,60
Nis 6,70 7,00
Subotica 6,50 6,80
Beograd 6,40 6,70
Granic obecava posteno sudjenje Sakicu
~RASPLAMSAVAJU SE POLEMIKE POVODOM OCENA DIREKTORA IZRAELSKOG VIZENTAL CENTRA O HRVATSKOM SUDSTVU
^Granic obecava posteno sudjenje Sakicu
Zagreb, FoNet. - Hrvatska ce organizirati posteno sudjenje Dinku Sakicu, izjavio je danas hrvatski
ministar vanjskih poslova Mato Granic. “To je nasa poruka svijetu", naglasio je sef hrvatske diplomatije na
konferenciji za stampu. On nije zeleo da ulazi u direktnu polemiku sa sefom jeruzalemskog centra Simon
Vitental Efraimom Zurofom, ali je rekao da ce u ponedjeljak primiti Zurofa na njegovu molbu.
Efraim Zurof napao je hrvatsku drzavu i sudstvo u Splitu gdje je rekao da je hrvatska drzava farsa
kao i hrvatsko sudstvo, ako komandant ustaskog logora smrti u Jasenovcu ne bude osudjen. Odmah mu je
odgovorio predsjednik zagrebackog zupanijskog suda Miroslav Sumanovic koji je izjavu ocijenio kad
grubo zadiranje u nezavisnost sudstva jedne suverene drzave. Zurof je na to izjavio da ne sumnja u hrvatsko
sudstvo jer bi se u tom slucaju zalagao da Sakic bude predan nekoj drugoj zemlji, na primjer Jugoslaviji.
No, on je ponovo upozorio Hrvatsku da sudjenje Sakicu niposto nije problem tog covjeka, nego i problem
Hrvatske i njenog ugleda u svijetu.
Kontroverzije oko hrvatskog sudstva izazvao je i slucaj britanskog humanitarca kojeg su prije
dvije godine ubili siledzije u Splitu. Iako je pet ubica uhapseno, oni su kasnije pusteni na slobodu i jos uvek
nisu sudjeni, kao uostalom i jos neki ubice u Hrvatskoj, na primer ubice porodice Zec u Zagrebu, ubica sefa
policije u Osijeku Rajhla Kira i drugi.
Dinar se oporavlja?
~NAKON UDARA NA CRNOM TRZISTU
^Dinar se oporavlja?
Beograd, Beta. - Beogradski dileri deviza juce su vratili kupovni kurs dinara na poziciju od pre
monetarnog udara s pocetka nedelje, dok su prodajni zadrzali na nesto visem nivou. Preporodavci su
devize danas rano popodne placali po kursu od oko 6,3 dinara za marku, a prodaju su uslovljavali prilicno
sarenim kursevima, trazeci do 7,2 dinara. Slican trend postepenog oporavka dinara zabelezen je u ostalim
jugoslovenskim centrima.
Policija deblokirala Kijevo - Yurope
- [ Translate this page ]
www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Jul98/0407/0407.txt - Cached - Block all www.yurope.com results
Policija deblokirala Kijevo. Prvi policajci usli u selo u kojem je u blokadi bilo oko 100 Srba civila i 50 policajaca. Manjih borbi sa pripadnicima OVK jos ..
Milan Vidojević o SRBIMA | Vesna Radojlović Zaveštanja predaka
- [ Translate this page ]
vesna.atlantidaforum.com/?p=556 - Cached
11 мај 2011 – Milan Vidojević: SRBI NAROD NAJSTARIJI ... bila sporna za mnoge autore, počev od Nestora Kijevskog do Siprijana Robera. ... Poznati genetičar sa Univerziteta Oksford, Stiven Openhajmer, zaključio je da je R1a genetska ...
Milan Vidojević: SRBI NAROD NAJSTARIJI
Prva asocijacija na ovu rečenicu, bila ozbiljna ili posprdna, je na knjigu istog naslova dr Olge Luković-Pjanović. Reč je o značajnoj knjizi jer, kao što će se videti iz ovog teksta, anticipira dokaze o počecima civilizacije u Evroaziji, na prostoru Podunavlja i Balkana. Uostalom, „podunavska“ škola o nastanku Indoevropske civilizacije na ovom prostoru nije bila sporna za mnoge autore, počev od Nestora Kijevskog do Siprijana Robera. Podsetiću vas da je čitav niz srpskih autora XIX i XX veka dokazao ovu tezu, spomenuću samo neke, Miloš S. Milojević, Ilija M.Živančević, Nenad Lj. Đorđević, a ostalima, nespomenutim se izvinjavam.
Naravno da danas ozbiljni naučnici nemaju dileme. Posle otkrivanja civilizacija Lepenskog Vira, Vinče, Starčeva i kasnijih, jasan je kontinuitet Indoevropske civilizacije, pa bi čak i laik mogao da citira nestora Kijevskog da se iz Podunavlja „razide sja slavjanski jazik,“ ili da citira grčkog hroničara Laonika Halkokondila: „Rod Tribala, Srba, na celoj zemlji je najstariji i najveći, pouzdano znam…“
Pošto živimo u svojevrsnom istorijskom hologramu, lažnoj istoriji koja je ovladala ljudskim umovima jer se već vekovima uporno nameće, uvek se obradujem kad naučni instituti Evropske Unije preduzmu naučni projekat koji treba da dokaže neku unapred pripremljenu tezu, koja će glasiti kako je baš na teritoriji jedne neverovatne hologramske projekcije koja se zove „Evropska Unija“ skoncetrisana sva pamet ovog sveta. Tako je tema opsežnog istraživanja haplogrupe R1 i R1a Y-hromozoma (muškog) obavljena na širokom prostoru centralne i zapadne Azije, Indije, Pakistana, Afganistana, Sibira, a na zapadu Iberijskog poluostrva, britanskih ostrva i Skandinavije, i naravno Balkana.
Poznati genetičar sa Univerziteta Oksford, Stiven Openhajmer, zaključio je da je R1a genetska linija nastala u Severnoj Indiji, da je „Južna Azija logično mesto konačnog porekla M17 (genetski marker R1a), da je procena da je ova genetska linija stara 36.000 godina„(?). I drugi genetičari, Peričić (2005.), Pasarino (2002.), Semino (2000.), Spenser Vels, traže početke ove rasne grupe u Ukrajini, južnoj Rusiji, severnoj Indiji, Persiji, pustinjama centralne Azije, odakle su, tobože, krenula neka plemena, Indo-iranskog porekla i rasula se po Aziji i Evropi, što nas dovodi u već odavno prežvakanu „istoriju“ germansko-bečke istorijske škole.
No, onda slede statistički obrađena istraživanja, vrlo sveža, da ne kažem od pre dve godine, koja uspostavljaju vrlo prostu činjenicu, da je najstariji zajednički predak sa R1a1 grupom, starom 11.600 godina nađen na Balkanu (Srbija, Kosovo, Makedonija, Bosna)! Najstariji zajednički predak nađen u Indiji je star 3.675 godina, a DNA izvađen iz skeleta na nalazištu Andronovo, koje je pravi „darling“ naučnika s tezom, star je između 1.800 i 5.500 godina.
Da ne bi ispalo da ja „teoretišem s tezom“, daću vam statistički pregled istraživanja složen po procentualnoj zastupljenosti gena R1a1:
Srbi 63,39%; Mađari 20,4; Poljaci 56,4; Ukrajinci 54; Belorusi 39; Kazanjski Tatari 24; Litvanci 41; Makedonci 35; Hrvati 29,3; Gagauzi 26,8; Česi i Slovaci 26,7; Šveđani 17,3; Danci 16,7; Nemci 12,50; Grci 11,8; Albanci 9,8.
Svi ostali evropski narodi između 0,5 – 8%.
U centralnoj Aziji „rođaci“ su nam Iškašimi (68%), Tadžici iz Kojanta (64%), i Kirgizi (63%). Haplogrupa R1a je vrlo česta među plemenima severozapadne Kine (Bonan, Dongksiang, Sabar i Ujgur).
U Indiji je Namita Mukerdži obavio široka istraživanja 2001. godine i utvrdio da se zastupljenost R1a nalazi u severnoj Indiji ravnomernom rasponu 35 – 45% stanovništva svih kasta, od Braminske do „nedodirljivih.“ Naravno, S.Šarma, koji je istraživao užu grupu, Braminsku kastu, utvrdio izuzetno visok procenat R1a1 od 72,22%, ustvrdivši odmah da je to „dokaz“ o mestu porekla haplogrupe! Ne, dragi moj Šarma, to je dokaz samo da su se Bramini strogo pridržavali kastinskog običaja da se ne mešaju sa nižim kastama.
Da li ovom tekstu treba zaključak u obliku „prsta u oko?“ Mislim da ne. Ne treba se upinjati da se dokaže ono što je očigledno. Princip je vrlo prost. „Nečega“ ima najviše u centru, a ka periferiji tog „nečeg“ ima sve (procentualno) manje. Moglo bi se već sada reći da koreni naše civilizacije nisu „Indo-evropski“. Ovo je floskula XIX veka. Sada je jasno da je svetska civilizacija „Evro-indijska“, i da se mora „napisati“ iz početka. Zapravo, pročitati iz početka, jer je odavno napisana.
Jedna od bitnih odrednica novog svetskog poretka je potiskivanje „obrazovanja kao nepotrebnog“ i afirmisanje „veština“ koje će nas uspešno voditi kroz „moderan, materijalistički svet“. Takav moderni „veštak“ bez mozga (znanja), idealan je za manipulacije svake vrste. Tako će i estradno prezentirana svetska istorija, da je „civilizacija“ sada tamo gde je situiraju bogate zemlje (jer siromašnima treba malo toga, a istorije ponajmanje), imati idealnog protagonistu u neobrazovanom moronu čiji su horizonti „patike, šoping centar, estradne karakondžule.“ Nema bojazni da će to narušiti božanski poredak stvari, a istina jeste božanska kategorija. Što bi rekli antički Grci (kojima dugujemo manje nego što se misli), Sapienti sat.
( Milan Vidojević za časopis ,,Srpska analitika“)
http://www.srpskaanalitika.mojblog.rs/p-milan-vidojevic-srbi-narod-najstariji/155438.html
Malo poznata istorija
Seoba Srba u Rusiju
Iz panonske ravnice, odrièuæi se austrijskog podanstva i prihvatajuæi da stupe u službu carice Jelisavete Petrovne, krenule su u osamnaestom veku èitave porodice. Ovo je prièa o tome gde su se naselile i kako su doèekane
Kada je 18. vek bio u punom zamahu, epoha velikih seoba naroda, koja je u svoje vreme bitno promenila raspored ljudskih masa u Evropi i Aziji, bila je veæ daleka prošlost. Sve nacije, ne samo da su zauzele "svoja" mesta pod suncem, veæ su se i navikle na njih toliko da su ponekad svoju "prièu" o njihovim lepotama dovodile do poetskog savršenstva.
Meðutim, odreðeno premeštanje stanovništva iz jednih regiona u druge, bliže ili dalje, nastavilo se i u 18. veku, iako se po dimenzijama ne može uporediti sa onim armijama iseljenika iz starih vremena. Deo Srba - da li zbog nekih osobenosti nacionalnog karaktera ili iz razloga objektivne prirode koji su se podudarali sa težnjama pojedinih liènosti - našao se meðu onima koji su ostvarili svoju sklonost ka promeni mesta boravka.
Ideja o preseljenju u Rusiju predstavljala je važnu komponentu duhovnog života mnogih pokolenja Srba, kao i drugih pravoslavnih Slovena. Kad se govori o Srbima koji su napuštali svoja ognjišta i odlazili da traže sreæu u Rusiji u 18. veku, glavne teme su obièno Nova Srbija i Slavenoserbija - naseobine koje su osnovali doseljenici srpske, crnogorske i drugih nacionalnosti na teritoriji tadašnje Ruske carevine, a današnje Ukrajine.
Sudbina ovih tvorevina, istorija njihovog nastanka i brzog propadanja, zaista predstavlja zanimljivu temu. Ali, pojedinaèno naseljavanje Srba i uopšte Južnih Slovena na teritoriji Rusije u 18. veku poèelo je mnogo pre dolaska srpskih granièara.
Stigli preko Karpata
Meðu prvim doseljenicima je bio Sava Vladislaviæ, trgovac iz Dubrovnika, koji je u prestonicu Ruske carevine stigao pred kraj 1702. godine "sa èitavim tovarima robe". Pored trgovine, Sava se bavio i diplomatskim poslovima: on je obavljao dužnost poslanika ruskog cara u Dubrovniku, a kasnije je vrlo aktivno uèestvovao u sklapanju mira izmeðu Rusije i Kine. Službena karijera "grofa raguzinskog" (ovu titulu Sava je sam sebi dao) bila je isto toliko uspešna koliko i njegova trgovaèka delatnost: napredovao je do èina tajnog savetnika.
Godine 1711, za vreme pruskog rata, u Rusiju se doselio Mihajlo Miloradoviæ, koji je dobio èin pukovnika kozaèkog puka u gradu Gadjaèu.
Za vreme vladavine carice Ane na "teritoriju ruske države" doselili su se Jovan Stojanov, Stevan Vitkoviæ, Paniæ (èije je prezime, zapravo, Božiæ, a ime nije utvrðeno), Dimitrije Periæ, a isto tako i Jefim, brat Save Vladislaviæa.
Sudbina je svima njima bila naklonjena. Stojanov je dogurao do èina general-majora, Vitkoviæ do èina brigadira, paniæ je bio pukovnik Èernigovskog kozaèkog puka, Periæ potpukovnik u "starom" Srpskom husarskom puku, a Jefim Vladislaviæ tajni savetnik. Prva èetvorica su u razlièito vreme, za zasluge i predanost ruskoj kruni, dobila velika imanja u Malorusiji, kako se u to vreme ponekad zvala Ukrajina.
Godine 1723. Petar Prvi je izdao poseban ukaz èiji je cilj bio da podstakne Srbe da se sele u Rusiju. Ruski poslanik na austrijskom dvoru grof M. Bestužev-Rjumin poslao je 22. maja 1751. godine u Sanktpeterburg opširan izveštaj u kome je saopštio da su se njemu obratili ljudi "srpske nacionalnosti", spremni da organizuju preseljenje znatnog broja Srba iz Austrije u Rusiju sa namerom da stupe "u službu i veèito podanstvo" Njenog velièanstva carice Jelisavete Petrovne.
Informacija koju je poslao Bestužev-Rjumin naišla je na vrlo živ odjek na dvoru ruske carice. Preseljenje "austrijskih" Srba se oèekivalo, uz insistiranje da poène što pre i bude što masovnije.
Pola godine, poèev od maja do septembra 1751. godine, otišlo je na to da se predvidi i sa zainteresovanim osobama u prestonici i na licu mesta razmotri maksimum onoga što je moglo i trebalo da olakša preseljavanje Srba iz Austrije u Rusiju i obezbede za njih bolji uslovi života na novom mestu. Spremali su se za daleki put Srbi, pripremala se za prijem novih podanika ruska vlada: 3. septembra 1751. godine, sa potpisom lièno carice, što je govorilo o posebnoj važnosti dokumenta, maloruskom hetmanu, pod èijom su se upravom nalazile zemlje gde je bio predviðen razmeštaj srpskih doseljenika, upuæeno je pismo koje je trebalo da razjasni situaciju i odredi poèetne poteze lokalne vlasti u vezi sa dolaskom prvih srpskih granièara.
Najzad, 10. oktobra 1751. god. prvi odred "Srpske nacije štab-i ober-oficira i drugih èinova sa ženama, decom i slugama, ukupno 218 ljudi" austrijskim pukovnikom Ivanom Horvatom na èelu, stigao je u Kijev. Narednih nedelja, tokom oktobra i novembra, prešavši, veoma opasne za putnike, pogotovu u to doba, Karpate, stiglo je još nekoliko grupa doseljenika od kojih je formiran odred Horvata. Krajem 1751. godine u njemu je bilo 419 ljudi, raèunajuæi vojna lica, èlanove njihovih porodica i sluge.
U sastavu prvog odreda srpskih doseljenika su bili: general-major - taj èin je dobio u ruskoj vojsci - Ivan Horvat de Kurtiæ (Horvati su dobili titulu plemiæa i grb 1699. godine od cara Leopolda, u Rusiji je bilo potvrðeno plemstvo, a njihov rod je upisan u rodovne knjige Harkovske, Hersonske i Kurske gubernije), pukovnik Ivan Èarnojeviæ, potpukovnici Mihajlo Prodanoviæ, Mihajlo Horvat, majori Nikola Èorba, Josif Denaro, kapetani Josif Cvetanoviæ, Maksim Vujiæ, Joca Stankoviæ, Todor Èorba, Petar Vujiæ, Ivan Mihok, Lazar Serezlija, Luka Popoviæ, kapetan-lajtnant Kir Popoviæ, lajtnanti Petar Bajana, Rista Herniæ, Ivan Pivovarov, Ignjat Mihok, Ivan Saploncaj, korneti Mihajlo Živanov, Maksim Èorba, Filip Mirkoviæ, Lazar Morvaj, Ðorðe Boškov, Ðorðe Popoviæ, Stevan Vujiæ, Ilija Marjanoviæ, Mijat Babin, kao i kapelan Petar Buliæ.
Usledio je ukaz Njenog carskog velièanstva, datiran 24. decembra 1751. godine, "o primanju u podanstvo Srba koji žele da se nasele u Rusiji i služe u posebnim pukovima i odreðivanju na granici prema turskoj strani pogodnih mesta za naseljavanje, o odreðivanju plate konjici prema platama i husarskim pukovima, a pešadiji prema platama u pešadijskim pukovima, i o podreðivanju tih pukova Vojnom kolegijumu" kome je, govoreæi savremenim jezikom, bila izložena koncepcija preseljenja Srba iz Austrije u Rusiju.
Prihvaæeni su blagonaklono
Odnos carice i dvora prema inicijativi landmilicionera bio je više nego blagonaklon. Generalni stav prema njima svodio se na to "... da im se pruža sva moguæa pomoæ, ako bi se uživajuæi Našu carsku milost, mogli, na najbolji naèin, sa svojim porodicama ustaliti na novom mestu, tako da taj novopridošli u Našu carevinu narod ne samo ne bude razoèaran i gurnut drugima veæ da pokazanom dobrom voljom i koristima od Našeg podanstva i vernosti bude privuèen da u još veæem broju doðe i naseli naše krajeve".
Bilo je odluèeno da se formiraju èetiri regularna puka, dva husarska i dva pandurska, sa oko 4.000 ljudi u svakom puku, "od èega u dva pešadijska puka držati po hiljadu grenadira".
Granice u kojima je trebalo naseliti Srbe obuhvatale su zadnjeparske zemlje od ušæa reke Kagarlik pravom linijom do gornjeg toka reke Tur, a od gornjeg toka reke Tur prema ušæu reke Kamenka, od ušæa reke Kamenka prema gornjem toku reke Berezovka, od gornjeg toka reke Berezovka prema gornjem toku reke Ameljnik i niže sve do njenog ušæa, gde se ona uliva u Dnjepar, na dvadestak kilometara od poljske granice.
Na ovako obeleženoj teritoriji, dugoj trista, a širokoj oko trideset kilometara, bilo je predviðeno da se nasele dva od planirana èetiri puka, jedan husarski puk general-majora Horvata i jedan pandurski. Za druge doseljenike predloženo je da se izdvoji pogodna zemlja na drugim mestima unutar Ruske carevine.
Sledeæi akt kojim je obeležen poèetak postojanja prve srpske naseobine a koji je potpisao Senat 11. januara 1752. godine, bila je Darovna povelja "general-majoru Ivanu Horvatu o osnivanju dva husarska i dva pandurska puka, o podeli zemlje, davanju plate, privilegija i prava, o dodeljivnju novonaseljenoj teritoriji imena Nova Serbija, a novopodignutoj tvrðavi u njoj imena Sveta Jelisaveta".
Gloženje meðu komandantima
U proleæe 1752. godine, pošto su proveli zimu u privremenim stanovima u Kijevu, na Podolu, srpski doseljenici su krenuli prema mestima odreðenim za njihovo stalno boravište: Novomirgorodu, Peèki, Kanjižu, Fedvaru, Glinskom, Panèevu, Martonoši, Petroostrovu, Nadlaku, Kaljnibolotima, Semliku, Arhangelgradu, Dmitrevki, Cibuljevu i nekim drugim naseljenim punktovima na teritoriji sadašnje Kirovogradske oblasti Ukrajine.
Posle Horvata i njegovih ljudi u Rusiju su iz Austrougarske stigli, sa istim ciljem da stupe u rusku službu, na èelu novih doseljenika - pukovnik Ivan Ševiæ i potpukovnik Rajko Preradoviæ.
Ševiæ je sa svojim ljudima stigao u Kijev 24. oktobra 1752. godine. Pošto se upoznao sa privilegijama koje su bile date Horvatu, pokazao je krajnje nezadovoljstvo. Pozivajuæi se na èinjenicu da je u æesarskoj službi samostalno komandovao svojim odredom, on je odbio da bude podreðen Horvatu. Njegov primer je sledio treæi predvodnik doseljenika iz Austrije Rajko ili Rodion Preradoviæ koji je služio u Slavonskom husarskom puku i koji je došao u Rusiju 1. jula 1752. godine. I Ševiæ i Preradoviæ su tražili da se svakom odredi poseban kraj u kome æe naseliti svoje ljude. Obojica su krenula u Moskvu, gde se u to vreme nalazio carski dvor, pokušavajuæi da argumentima i poklonima dokažu ruskim èinovnicima svoja prava na poseban tretman.
Posle dosta dugih prepirki na razlièitim nivoima èinovnièke hijerarhije naðeno je rešenje koje je zadovoljilo srpske komandante: Ševiæu i Preradoviæu, svakom posebno, odredili su za naseljavanje pusta prostranstva na jugoistoènoj strani Bahmutske provincije izmeðu reka Donac i Luganj. Horvat je na taj naèin saèuvao za sebe Novu Srbiju, iako nije uspeo da postigne da se konkurenti nasele u dalekim stepama oko Volge. Ševiæ je izbegao "progonstvo" na Volgu, ali nije dobio zemlju koju je tražio - izmeðu Kijeva i Nove Srbije. Preradoviæ, iako je sve vreme morao da "sustiže" Horvata i Ševiæa, dobio je zemlju koja nije bila ni gora ni udaljenija od one što je pripala drugima.
Arhivi èekaju istraživaèe
Ruska vlada je nastojala da za sve srpske doseljenike, nezavisno od toga pod èijom su komandom stigli u Rusiju, obezbedi podjednake uslove za život i službovanje. Sve olakšice i privilegije, koje su dobili doseljenici u Novoj Srbiji, bile su potvrðene i za one granièare kojima je bilo naloženo da se nasele u Slavenosrbiji - ovaj naziv je dobila druga srpska naseobina u Ruskoj carevini.
Jedina razlika izmeðu Nove Srbije i Slavenosrbije, sa pravne taèke, sastojala se u tome što je prva bila pod upravom Praviteljstvujuæeg senata, dok je za naseobinu Ševiæa i Preradoviæa bilo odluèeno da bude podreðena Vojnom kolegijumu.
Briga oko nove srpske naseobine je poverena pukovniku Bibikovu èije su funkcije bile iste kao i general-majora Gljebova u Novoj Srbiji. Pored toga, pri Kijevskoj gubernijskoj kancelariji bila je osnovana posebna Slavenosrpska komisija kojom je rukovodio tajni savetnik Fliverk.
Zbog ove dvostruke podreðenosti Slavenosrbije, veæina dokumenata koji se na nju odnose mogu se naæi, ne u Moskvi i Sanktpeterburgu, kao što je to sluèaj sa Novom Srbijom, veæ u - Kijevu. Za razliku od spisa koji govore o Novoj Srbiji, od kojih je dobar deo štampan - mada je i pored toga ostao gotovo nepoznat i nedostupan širokoj javnosti jer su se publikacije odnosile, uglavnom, na 19. vek i bile rasute na razne strane - ovi dokumenti nisu bili predmet nekog sistemskog prouèavanja, a još manje publikovanja. Jedan deo je štampan u knjizi "Seoba Srba u Rusiju u 18. veku" koju je autor ovih redova objavio u Beogradu 1995. godine i èiji je izdavaè "Službeni list Jugoslavije".
Izložba "Seoba Srba u Ukrajinu u 18. veku" koja je stigla u Beograd ima cilj da popuni tu prazninu i da predstavi struènjacima i širokoj javnosti odreðeni broj dokumenata iz fondova Državnog istorijskog arhiva Ukrajine u Kijevu vezanih za naseljavanje Srba u Rusku carevinu u 18. veku i nastanak i sudbinu Slavenosrbije. Ona bi trebalo da podstakne nova nauèna istraživanja koja se tièu seobe Srba u "veliku slovensku matušku" i da privuèe pažnju istorièara i drugih nauènika i u Srbiji i u Ukrajini.
Istorija srpskih naseobina u Ruskoj carevini još èeka pravog istraživaèa. Arhivi Kijeva i drugih gradova Ukrajine i Rusije èuvaju mnogo zanimljivih podataka bez kojih slika o doseljavanju Srba u Rusiju u 18. veku ne može da bude potpuna.
(Autor doktor Rudjakov je profesor srpske književnosti na Kijevskom univerzitetu "Taras Ševèenko")
Pavel RUDJAKOV
________________________________________
Malo poznata istorija Seoba Srba u Rusiju Iz panonske ravnice ...
- [ Translate this page ]
www.politika.rs/ilustro/2031/treci.htm - CachedSimilar - Block all www.politika.rs results
Malo poznata istorija. Seoba Srba u Rusiju Iz panonske ravnice, odričući se austrijskog podanstva i prihvatajući da stupe u službu carice Jelisavete ...
Газета "Vijesti"
Ukrajina i Crna Gora
Manje od godine u Podgorici otvorena je ambasada Ukrajine. Pozvani smo da bismo riješili različite probleme - političke, ekonomske i najvažnije - humanitarne. Ja, kao ambasador, zainteresovana sam da i Ukrajinci i Crnogorci što više saznaju jedni o drugima, o istoriji naših država, koje imaju mnogo zajedničkog. Štaviše, imamo mnogo toga zajedničkog - i u jeziku, i u kulturi, i u istoriji.
Već sam jednom pomenula da su se u XVIII vijeku nekoliko porodica iz Crne Gore preselile na jug Ukrajine. Danas na mapi odeskog područja možemo naći naziv sela Crnomorka. Zaista, tamo žive ljudi iz Crne Gore, koji su i danas zadržali svoju kulturu, običaje, kuhinju i odjeću. Predmet preseljenja na teritoriju bivše carske Rusije – i sadašnje Ukrajine - Crnogoraca/Srba već mnoge decenije privlači naučnike naših zemalja. Pomenuću samo nekoliko istraživača iz Kijeva, Odese, Hersona, Zaporožija: A. Bajov, B.Desnicja, B. Đurđijev, A. Efimenko, A. Kočubinskij, D. Maslovskij, V. Petrovič, R. Petrovič, A. Pisarevskij, I. Ribalka, S. Solovjev i drugi.
Kroz nihove radove dobili smo odgovore na mnogo pitanja, a to je glavni uzrok preseljivanja značajnog broja Južnih Slovena na teritoriju današnje Ukrajine.
Željela sam da napomenem da je crnogorsko/srpsko preseljivanje u Rusiju bilo je rezultat proširenja prisustva Rusije na Balkanu. Osnovni cilj je bio da se brani pravoslavno-slovensko stanovništvo od porobljavanja Osmanskog carstva. Ova činjenica zaslužuje pažnju. Petar I je odlučio da privuče, angažuje u borbi protiv sultana Srbe i druge pravoslavne Slovene na Balkanu. U martu 1711. su pripremljene diplome proklamacije u kojima su se nalazili pozivi na ustanak protiv Turaka i uslovi za promociju članova te bune sa strane Rusije. Diplome su bile poslate u Crnu Goru, Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju i neke druge oblasti koje su se nalazile u “evropskoj” provinciji Osmanskog carstva. Jedan od primalaca je bio Crnogorac Mihailo Miloradovič koji je dobio odmah dvije kraljevske diplome – jednu je potspisao prvi ministar grof Golovkin, drugu njegov zemljak Sava Vladislavič. Obje diplome Miloradovič je primio 12. aprila 1711. dok je boravio u „Bukareštii Muntjanskoj“ (jedna od rumunskih kneževina), gdje je bio sa porodicom. Istoričari se ne slažu u tome ko je dostavio Miloradoviču ove diplome. Jedna teorija kaže da je diplome donio kapetan Ivan Lukačević iz Podgorice. Ali, ko to zna...
Vojne akcije su se odigrale u Rusiji, sa različitim uspjehom. Udaljenost od svojih baza, problemi u snabdijevanju, a prije svega nepoželjnost ruske baze u regionu, ne samo sa strane Porte, već i sa strane Austro-Ugarske, dovelo je do smanjivanja vojnog prisustva.
Mi sa naše strane povezujemo preseljavanje Slovena iz balkanskih zemalja u Ukrajinu sa imenom Jovana Horvata , koji je doveo nešto više od 200 ljudi u Kijev i živio je tamo neko vrijeme. Kijevski istoričari su pronašli datum izdavanja dozvole na boravak ljudima J. Horvata u arhivi – 10. oktobar 1751. Tokom narednih decenija u modernom regionu Luganska osnovano je nekoliko naselja Nova Srbija, slovenska Srbija, gdje je bilo skoro 30.000 imigranata iz Crne Gore i Srbije.
Za ruskom vojskom pošao je i značajan broj slovenskog naroda koji je živio na teritoriji sadašnje Crne Gore i Srbije.
Južni Sloveni, koji su bili poznati kao hrabri ratnici, brzo su se snašli u novoj domovini. Godine 1724. počelo je formiranje puka Srpskih gusara (ubijeđena sam da je zapravo sastavljen od Srba i Crnogoraca) Kijevske tvrđave. Ovaj proces je završen 1729. Pod komandom prvog komandanta puka Ivana Albanca, puk igrao aktivnu ulogu u jačanju južnih granica. Od 1729. do 1731. godine učestvovao je u vojnoj kampanji Rusije u Persiji, a kasnije se borio u Poljskoj. U Ukrajini su ljudi sa Balkana sagradili 17 pravoslavnih crkava, a liturgija se služila na nacionalnom jeziku. Neke od ovih crkava postoje i danas. Crnogorci i Srbi su u Ukrajini, takođe, izgradili mnoge škole gdje su nastojali da sačuvaju svoj jezik i istoriju, sjećanje na svoju domovinu koju su morali da napuste. Vjerovatno malo ko zna da je dosta narodnih pjesama i epova balkanskih Slovena, naravno malo modifikovanih, prisutno u ukrajinskom folkloru.
Slobodni Kozaci Zaporožke Seći, prve Ukrajinske Republike, koji su postojali još u XVI i XVII vijeku pjevali su pjesme u kojima se primjećuju balkanski motivi. A riječ \\\"seč\\\" na ukrajinskom i crnogorskom jeziku imaju isto značenje - sjeći, pobijediti neprijatelja.
Naši ljudi zaista imaju mnogo toga zajedničkog još od prošlih vjekova. To je razlog zašto je tako važno da se danas obnovi i razvija veza između naših naroda. Takav zadatak ima ukrajinska ambasada u Crnoj Gori. Aktivno sarađujemo sa Filozofskim fakultetom Univerziteta Crne Gore u Nikšiću, a namjera je da se uskoro uvede učenje ukrajinskog jezika na Fakultetu i crnogorskog u Kijevu. Ništa ne može okupiti ljude kao zajednička istorija i jezik. Završava se rad na spomeniku izuzetno talentovanom pjesniku, filozofu i umjetniku Tarasu Ševčenku u Podgorici. U Kijevu počinje izgradnja spomenika Petru Petroviću Njegošu. Podizanje ovih spomenika predložila su naša dva predsjednika - Ukrajine Viktor Juščenko i Crne Gore Filip Vujanović. Oni su to dogovorili tokom sastanka na visokom nivou u Bukureštu prije dvije godine. Posebno se zahvaljujemo autoru spomenika T. Ševčenku, talentovanom crnogorskom vajaru Ristu Radmiloviću. Ne mogu da ne pomenem naše prijatelje iz Skupštine Podgorice koji su pružili pomoć da bi se projekat ostvario — Žanu Filipović, direktorku KIC-a i Zorana Šoškića, sekretara za pitanja kulture Skupštine. Naša istorija, naša sadašnjost i naša budućnost veoma su blisko povezani. Koristim ovu priliku da se zahvalim za značajan doprinos i pomoć u stvaranju spomenika i razvoju ukrajinsko-crnogorske saradnje predsjedniku Društva crnogorsko-ukrajinskog prijateljstva Stanislavu Dovgomu i svim sponzorima projekta.
Sjećanje na naše pretke jedna je od zajedničkih osobina naroda, znanja i poštovanja njegove istorije i istorije bratskog naroda. To je naše zajedničko nasljeđe. Međusobna pomoć i podrška je oduvijek bila zajednička osobina naših naroda. I danas, kada je ambasada Ukrajine tražila pomoć u vezi sa epidemijom, odmah je reagovali gradovi pobratimi iz Crne Gore. Ne samo moralnu već i realnu pomoć pružili su dr Miomir Mugoša, Branislav Đuranović, Gzim Hajdinaga, Saša Radović, Boban Mugoša i mnogi naši crnogorski prijatelji. Opet krećemo jedni prema drugima zahvaljujući zajedničkim karakteristikama u našoj istoriji i u ime budućnosti naših naroda.
Autorka je ambasadorka Ukrajine u Crnoj Gori
http://www.vijesti.me/index.php?id=323066
Embassy of Ukraine to Montenegro - Publications
- [ Translate this page ]
www.mfa.gov.ua/montenegro/en/publication/content/36969.htm - CachedSimilar - Block all www.mfa.gov.ua results
Pomenuću samo nekoliko istraživača iz Kijeva, Odese, Hersona, ... Petar I je odlučio da privuče, angažuje u borbi protiv sultana Srbe i ... Južni Sloveni, koji su bili poznati kao hrabri ratnici, brzo su se snašli u novoj domovini. ...
01
- [ Translate this page ]
www.zvrk.rs/Mskola/Istorija/srpskaistorija/slplemena/01.htm - Cached - Block all www.zvrk.rs results
Poznata narodna fraza "oslavilo je proleće" označava pokret dotle zamrzlih voda ... Put za Kijev "vodi kroz stepe, besputicom, kroz potoke i velike šume". ... Za staru postojbinu Srba kazuje Konstantin Porfirogenit u svom važnom spisu O ...
Istorija
Istorija Srpskog naroda
Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)
Slovenska plemena i njihova kultura
Sloveni, čija su najstarija sedišta bila u području današnje istočne i južne Poljske i jugozapadne Rusije, pripadaju indoevropskoj zajednici. Oni predstavljaju krajnju severoistočnu grupu naroda te pripadnosti. Njihova istočna granica prelazi u područje tatarsko-mongolskih naroda. S toga u staroj slovenskoj kulturi, pored indoevropskih nasleđa i veza nailazimo na jak uticaj i tih istočnih suseda. Da to slovensku kulturu čini neobičnijom i više složenom razume se samo po sebi; ali to je ono, što je čini zanimljivom i važnom i za opštu evropsku zajednicu.
Slovenski jezik pismeno je utvrđen na jednom dijalektu tek u IX veku posle Hrista, a sve sigurne vesti, koje imamo o njemu kao i o Slovenima uopšte, nisu starije od VI stoleća. Sa jezicima Istoka i Jugoistoka, jermenskim, albanskim i baltiskim, slovenski pripada grupi satem – jezika. Po srodnosti s tim grupama da se odrediti i njegovo teritorijalno rasprostiranje. Slovenski se na istoku dodirivao sa ariskim ili tačnije iranskim, jer s njim zajedno ima proces prvobitnog s posle i – i u – vokala i glasova k, r. Leksikalno je iransko baga sigurno u vezi sa našim bog. S druge strane, slovenski ima vrlo mnogo srodnih crta sa baltiskim jezicima, litvanskim, letskim i izumrlim pruskim. Iz praslovenskog jezika razvile su se u glavnom tri velike slovenske jezičke skupine, prema geografskom širenju pojedinih plemena, prema glasovno-fiziološkim osobinama svojih nosilaca, i prema kulturnom uticaju susednih plemena. Zapadna je grupa češko-poljska, sa kašupskim, lužičko-srpskim i gotovo izumrlim polapskim; istočna je ruska; treća je grupa jugoslovenska.
U samim južnoslovenskim dijalektima ni danas, ni u prošlosti, nije bilo oštrih granica između pojedinih dijalekata, između slovenskih, srpskohrvatskih i bugarskih, nego su svi prelazili jedni u druge. Što se naročito tiče slovenačkih i srpskohrvatskih govora, za njihovu starinu A. Belić daje ovakvo tumačenje: "Pre dolaska njihovih pretstavnika na Balkansko Poluostrvo – oni su govorili jednim, zajedničkim jezikom. U granicama tadašnje njihove društvene zajednice dobivane su tri dialekatske nianse: kajkavska, čakavska i štokavska, od kojih su i posle toga čakavski i kajkavski dijalekat razvijali zajedničke crte. Kada su njihovi pretstavnici došli na Balkansko Poluostrvo, odnos se među njima promenio u toliko što su sada čakavski i štokavski dialekti počeli da žive opštim životom, a jedan je deo kajkavskog dialekta – hrvatski kajkavski počeo da potpada pod sve jače uticaje štokavskog i čakavskog dialekta, i da se razvija zasebno od slovenačkog kajkavskog."
Srodnost i sličnost slovenskih jezika vrlo je velika; mnogo veća nego srodnost između romanskih i germanskih. Razloga za to ima više. Prvi je i najodlučniji, što su Sloveni dugo živeli u jednoj neprekinutoj masi, grupisani na terenu nedeljenom velikim morima i sve do X veka neuklinčenom od drugih, tuđih naroda. Drugi, vrlo važan je razlog taj, što slovenski elemenat nije ušao u onakve "amalgamirajuće procese" sa tuđim elementima, u kakve su ulazili na jugu Iliri-Arbanasi, ili Dako-Romani, ili Anglo-Sasi-Normani, nego je, izuzevši donekle Bugare, održao u glavnom svoj etničko-lingvistički karakter čist, u koliko nije sasvim podlegao fizički moćnijem stranom uticaju. Najzad, treći je razlog, što je svest o slovenskoj zajednici bila dosta živa i što su veza između pojedinih plemena i naroda trajale dugo sa uverenjem o etničkoj pripadnosti. "Svi slovenski jezici ili narečja održali su verno i čisto dosada stari zajedničko-slovenski jezički tip, istina sa različnim gubicima ili modifikacijama", naglašavao je V. Jagić.
Dolaskom Mađara i stvaranjem njihove države rastrgnuta je neposredna veza između severnih i južnih Slovena, a nadiranjem Nemaca putem niz Dunav gubila se veza između Čeha i zapadnih Južnih Slovena. Ali tragovi pređašnje zajednice još su očevidni. Čakavska akcentacija, koja je kod nas najizrazitiji predstavnik starog tipa, ima dosta dodirnih tačaka sa najzapadnijim ruskim dialektima, kao i slovenačka sa istočnim češkim. Podudaranja ima, isto tako, i u fonetici. Posrednici su bili ponajviše slovački i maloruski dialekti, koji su dugo bili u neposrednom dodiru s južnoslovenskim.
Jezička zajednica i neposredno srodstvo pretpostavlja, prirodno, i jednu zajedničku jezičku i opštu kulturu. Ona se mogla razviti samo na jednom zajedničkom području, na kom su slovenska plemena živela u neposrednom uzajamnom dodiru.
Spomena o starim Slovenima nema ni u jednog pisca do VI veka. Krajevi Istočne Evrope, daleko od državnih ambicija rimskih i od grčkih kolonija na Crnom Moru, bili su za stare pisce neka polumitska naselja i sve vesti o njima bile su ili vrlo opšte, kad su došle po neposrednijem saznanju, ili vrlo legendarne, kad su se prepričavale. Od nekih opštih imena naroda, koja se tamo pominju, kao Skita i Sarmata, ne može se pouzdano utvrditi, da li se i u koliko se odnose na Slovene. S nešto više sigurnosti možemo pratiti, kako se za Slovene javlja ponekad ime Veneta (Veneti, Venedi, Winden, Wender); još u XIX veku neka slovenska plemena nazivaju se Vendima i Vindima. Ali i pri tom treba biti vrlo oprezan, jer je venetsko ime rašireno po svoj Evropi i jer je postojalo vrlo staro italsko pleme Veneta, koje je imalo svoje područje Venetiju, posle Veneciju. Pod venetskim imenom izrično podrazumeva Slovene latinski pisac VI veka, Got Jordanis. On kazuje: "Mnogobrojni narod Veneta stanuje od izvora reka Vistule preko ogromnih područja... Makar što im se imena sad menjaju prema različitim porodicama i mestima, oni se u glavnom ipak nazivaju Sklaveni i Anti." Njihovo se područje, veli taj pisac, prostire "od grada Novijetunenskog i jezera koje se zove Murzijansko sve do Dnjestra i na sever sve do Visle; oni imaju za naselja močvare i šume. A Anti, koji su od njih najhrabriji, tamo gde se savije Pontisko More, protežu se od Dnjestra sve do Dnjepra. Na tom području, pod istim imenom, postoje i raniji spomeni može biti baš naših plemena, ali se ni kod jednog pisca ne da ovako utvrditi, na koga se neposredno misli. Već Plinije navodi među plemenima što dopiru do Visle, uz Sarmate i Scire, i Venece; a Tacit, nešto opredeljenije, odbija da dovede u zajednicu Venete sa Germanima i Sarmatima, iako su, drži, bliži prvima. Na Pajtingerovoj karti smešteni su Vendi među Dunavom i Dnjestrom. Od Visle do Dnjestra ceo prostor pripada, u glavnom, Slovenima; na tom području oni ostaju kroz čitavo doba historije, šireći se odatle na jug, istok, i na zapad. Kod većine pisaca oni su prikazani kao "vrlo velik narod" ili "kao bezbrojna plemena".
Karakter i tip jednog naselja najbolje obeležavaju njegovi narodni topografski nazivi. Arapi i Perzijanci, upozorava dobro K. Jireček, imaju bezbroj imena za sve vrste stepa i ravnica; Španjolci za planine, a kod Slovena "pada u oči bogastvo naziva za tekuće i stajaće vode, za izvore i studence, jezera i brlje, baruštine i močvari, za šume, žbunje i gajeve. Protivno tome retki su zajednički slovenski nazivi za oblik planina, te je lokalna terminologija u Karpatima, istočnim Alpima, u Karstu na Adriji i na Balkanu vrlo različita." Znači, dakle, da su Sloveni živeli u nekom kraju punom šuma i voda. I samo ime Sloven, videli smo napred, u vezi je s tim i dolazi od korena kleu- cluere. Poznata narodna fraza "oslavilo je proleće" označava pokret dotle zamrzlih voda i buđenje novog života pod suncem. Arapski stari pisci navode, da je "zemlja Slovena ravnica pokrivena šumom", a Sloveni da "žive u šumama". Put za Kijev "vodi kroz stepe, besputicom, kroz potoke i velike šume". Poljski naučenjak Rostafinski upozorio je na činjenicu, da su Sloveni reč bukva dobili od Germana; iz tog izlazi, da u prvoj postojbini Slovena nije bilo toga drveta. Takvo područje postoji, doista, oko srednjeg Dnjepra, u današnjem Polesju; on je s toga sklon verovati, da je baš na tom području i bila prvobitna otadžbina slovenskih plemena.
Sloveni su, doista, bili vrlo vešti u životu na vodi. Oni majstorski grade lađe; sami su odlični brodari, i to i muški i ženske. U jednom strateškom spisu, koji se pripisivao caru Mavrikiju, kazuje se, da naselja Slovena i Anta "leže uz reke... oko njih su ponajobičnije neposredno šume, ili bare, ili ritovi." "U prelaženju reka veštiji su od svih ljudi. Odlično izdržavaju u vodi, pa često neki od njih iznenađeni kakvom opasnošću u svojim naseljima zagnjure se u dubinu, drže u ustima trske udešene za takvu priliku, duge i potpuno izvrćene, koje dopiru do površine vode, pa ležeći nauznačke u dubini dišu kroz njih i izdržavaju mnogo sati tako." Na svojim lađama Sloveni se otiskuju vrlo daleko i dopiru čak do Kikladskih Ostrva.
Za staru postojbinu Srba kazuje Konstantin Porfirogenit u svom važnom spisu O upravljanju državom, da Srbi "potiču od nekrštenih Srba, prozvanih i belih, što stanuju s one strane Turske (tj. Mađarske) na području, koje oni zovu Bojki, gde graniči Franačka kao i velika nekrštena Hrvatska, prozvana i Bela". Beli Hrvati stanuju "uz Franačku", a "podložni su Otonu, velikom kralju franačkom i saskom, i nekršteni su, a s Turcima se orođavaju i prijateljuju". Balkanski Hrvati potiču od tih belih Hrvata, koji behu "susedi Slovenima, nepokrštenim Srbima". Ovde se očevidno misli na Lužičke Srbe, čija lokalizacija tačno odgovara danim granicama. Jedan istočni pisac pominje Srbe kao stanovnike "koji se pružaju prema istoku, a daleko su od zapada". Jedan anonimni geograf bavarski IX veka navodi opet, da su "Serviani tolika država, da su iz nje nastala sva slovenska plemena i da, kao što tvrde, otud vode poreklo".
Da li od tih Srba u stvari potiču i naši južni preci? Jezična veza između Srba na jugu i Lužičkih Srba nije takva, da pokazuje neposrednu bližu srodnost, naročito ne srodnost za ovako dosta kasno doba rastanka. Po prirodi svog mesta lužički govor je prelaz od poljskih do čeških osobina i daleko je od karakteristika srpskohrvatskog jezika. Srpsko pleme od Češke (Bojka – terra Boiorum, Bohemia) do "istoka", ili hrvatsko od Polabja do Dnjepra, u tolikoj rasprostranjenosti, teško da je bilo jedinstvenog tipa. Isto je tako malo verovatno, da su ceo taj široki prostor naseljavali samo pripadnici jednog plemena. Pre će biti istina, da su na tom prostoru živela i druga slovenska plemena, izmešana, usled pomeranja s istoka prema zapadu. Plemenska imena toga vremena veoma su pomerena. Ima Duljeba, na primer, javlja se na Bugu i u Češkoj; ime Anta nalazi se od Kavkaza do Alpa. Ime Hrvata nije uopšte slovenskog nego iransko-sarmatskog porekla, a javlja se kao lično ime u natpisima II i III veka u Tanaisu, i nije izvesno da je s početka imalo etničku oznaku. F. Ramouš ga izvodi od reči haurvatar "čuvar stoke" ili huurvatha "prijatelj". Ime Franaka, na primer, koje dolazi od francus označavalo je najpre "samo činjenicu političke slobode kretanja za vladajuće klase". Srpsko i hrvatsko pleme bilo je, po svoj prilici gospodareće pleme, odnosno to su organizovanije plemenske skupine, koje su kao takve došle do jačeg izraza. Ima jedna vest kod Konstantina Porfirogenita, u kojoj se kaže, da su za jedan napadaj u Italiju Dubrovčani na svojim lađama preveli:"Hrvate i ostale slovenske gospodare". Na području Slovenaca, zapadno od Celovca, oko Mosburga, bilo je središte jedne starije župe, gde su kroz Srednji Vek postojali "kasazi" kao jedna vrsta plemena i slobodnih ljudi, čije se ime još uvek čuva u mnogim mesnim nazivima. Na tom istom području, nešto proširenom, očuvano je u monografiji i hrvatsko ime na više mesta i Lj. Hauptman je sa razlogom mogao izvesti zaključak, "da je kasaz i Hrvat isto". Važno je utvrditi, da se grad srpskog kralja Čimislava zvao Kesigesburg, t. j. grad Kesiga, odnosno Kasaga. Porfiregenit priča, da se jedan od petoro braće, koji je Hrvate doveo na jug, zvao Kosencis, a drugi Hrvat. Hrvatin je i kod nas u Srednjem Veku često upotrebljavano kao lično ime. Srpsko ime, međutim, nije bilo mnogo u običaju kao lično ime. U tuđim spomenicima zovu nas Surbi, Sorabi. Etimologija imena još nije utvrđena; ali je, čini se, sličnog kulturnog porekla kao i naziv Slovena (sorbere), po našem životu blizu vode.
Zanimljivo je i vrlo važno, da je Porfirogenit zabeležio humsko predanje, po kom rod njihovih vladara Vuševića ili Viševića potiče "od nekrštenih stanovnika oko reke Visle". Po tom bi veza jednog srpskog plemena sa severnim Slovenima današnjeg poljskog područja bila utvrđena na način, kojim se i sada služe ispitivači naselja. Mi ne vidimo nikakva opravdanog razloga zašto se tim predanjima ne bi moglo potpuno verovati. Jezičke razlike, u dialektu, ne mogu biti dovoljan razlog protiv toga. U neposrednom dodiru s drugim, vrlo srodnim slovenskim elementima, razlike su se postepeno gubile; a mešavine je bilo i kod naših saplemenika na jugu, kao i kod onih na severu. Radi oskudice dokumenata sve do X veka nama je danas gotovo nemoguće apsolutno utvrditi sve mene tih procesa, a da su postojala nesumnjiva pretapanja i izjednačavanja da se zaključiti iz pojave, da je mnogo slovenskih plemena, s raznih strana, učestvovalo u kolonizaciji Balkana i pretrpelo, nesumnjivo, mnogo izmena svog prvobitnog tipa. Šta je ostalo u današnjem našem jeziku od dialekta Abodrata, Duljeba ili Smoljana?
Za poreklo naših starih naselja dosta govore i toponomastičke paralele. Poznata je pojava, da se kod odseljenika često javljaju imena njihovih pređašnjih oblasti. S toga, po svoj prilici, nije slučajno što imamo Mlavu kod nas i u Poljskoj; Dunajec u Hercegovini i Dunajec u Galiciji; Odru i kod nas i u Šleskoj; Svitavu u Bosni i Moravskoj, Pšinju u Južnoj Srbiji i Šleskoj; Moravu po celom našem području od severa do juga i sl. U krakovskoj oblasti, pored drugih primera, vredi sravniti: Bronovice i hrvatski Branovec, Njegosavice – Negoslavce, Przibislavice – Pribislavec i sl. Karakteristično je i ime Galič u Galiciji i naš Galič u južnoj Srbiji. U Karpatima, među Slovacima, sretamo nazive: Sitnica, Slivnik, Brusnica, Teplica, Ljubotinja, Plavnica, Strojna, Tvrdošin i dr.; a u Zvoleškom Lesu, u Slovačkoj: Slatina, Kamenica, Štavnice, Krupinica, Strahora i sl. Na nekoliko se samo slovenskih strana sreta naziv Kijev!
Slovenska plemena, koja dolažahu na Balkan, nisu bila uvek istog užeg roda. To se vidi odmah već po tom, što ona nisu silazila na Dunav jednim putem i iz jedne oblasti. Seljenja Slovena imala su, u glavnom, dva pravca. Jedni su silazili uz obale Crnoga Mora, preko Dnjestra i Sereta, u današnju Rumuniju, a odatle na Dunav. To su istočna plemena, kojih je bilo više; po rečima grčkog hroničara Teofana, sedam-osam. Mojsoj Horenski, jermenski geograf VII veka, kazuje da je u Dakiji živelo čak dvadeset i pet slovenskih plemena i da su ona otud, potisnuta Gotima, prešla Dunav i posela ne samo Trakiju i Maćedoniju, nego i Ahaju i Dalmaciju. Drugi su silazili u panonsku dolinu preko Karpata, verovatno krenuti najpre od Huna i usled toga dugo vremena tuđi podložnici. Jedan njihov deo prelazio je Dunav i Savu ponekad iz vlastite inicijative, a ponekad u službi Avara. Prva, ne znamo kad i u kom obimu vršena kretanja izazvala su, posle, nova, ili iz nevolje, radi potiskivanja; ili iz želje za pljačkom; ili po primeru prvih; ili na poziv u savezništvo.
Neka od tih plemena poznata su nam po imenu. Teofan izrično pominje Severce, koje su Bugari premestili iz naselja oko Varne. U takozvanoj Nestorovoj Hronici ima pomena o plemenu Severjana "po Desni, po Sami i po Suli", daleko na severu, koje je 883. pokorio knez Oleg. Jedan deo ovog plemena dopro je do Grčke, gde u Epiru još uvek postoji uspomena na njih u imenu Sevrani – Severjani. Postoji mi?ljenje, da su oni stanovali i između Tamiša i Čarne i da je po njima dobio ime Severinski Banat, dok mi držimo da je ovo ime došlo od grada Severina i imena cara Septimija Severa. Sedam drugih plemena, koja su bila u njihovoj okolici, pomeriše Bugari prema jugu i prema zapadu do granica avarskih. Teofan ne pominje njihova imena, nego za neka od njih doznajemo s druge strane. Jedni su se, izgleda, zvali Moravci, po reci Moravi, kojoj su dali nov slovenski oblik, mesto starog Margusa. Ime Moravaca javlja se tek oko IX veka, a Porfirogenit pominje oblast Morave. Pleme Timočana, za koje franački hroničar Ajnhard beleži da se 818. god. odvojilo od Bugarske, dobilo je taj naziv po Timoku, u "čijem se području beše naselilo. Sa severa su i Abodriti, naseljeni u Daciji, po kojima je ostao naziv "bodroške županije". U Češkoj je postojalo pleme Dečana. Možda se u našem nazivu Dečani očuvao trag jednog plemenskog naziva. Za Srbe (Sorabi) kažu Ajnhardovi Anali 822., da zauzimaju "velik deo Dalmacije". Njih Porfirogenit, jedan vek docnije, opisuje kao gospodare i stanovnike područja od Rasa sve do Plive i Cetine. Kad je car Konstantin III 649. god. napao vardarske Slovene i jedan deo njihov silom preselio u Malu Aziju, oni su tamo, po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Srpskih kolonista bilo je i po grčkim oblastima, sudeći po imenima Surpi i Serbohija u Tesaliji, Serbijanika u Korinau, Serbon u Arkadiji i dr. U Maćedoniji je očuvano poviše imena slovenskih plemena. Pleme Drugovića, u južnom delu Maćedonije i oko Pologa, imalo je svoju posebnu episkopiju. Ono se, kao i neka druga plemena pominje u solunskoj legendi Sv. Dimitrija, VII i VIII veka. Pleme "Dregovića" navodi, međutim, Kijevska Hronika i u Rusiji među Pripjatom i Dvinom, a ime "Dragovića" pominje se X-XII veka i u Altmarku. Ovde je možda ime ne samo plemenski naziv, nego i oznaka zajednice. Sagudati su stanovali između Soluna i Verije, verovatno istočno od Vardara, i nisu, u suštini, čisti Sloveni. Njihovo ime potseća na mađarsko-hunske Sakule, Sakulate, Szekoly. Naziv mesta Sakulevo (u lerinskoj oblasti), čiji starosedeoci imaju predanje da su tu "od vetko vreme" i rečica Sakuleva mogu biti ostaci njihovih naselja. Velegeziti su se naselili u Tesaliji, gde se oko zaliva Vola stvorila, provincia Belegezitiae. Vajuniti su se iz Maćedonije pomerili prema Epiru, gde od XIV veka postoji oblast Vagenecija. Da su Vajuni – Babuni, kako neki misle, nije sigurno. Brziti, Brsjaci stanovali su oko Ohridskog i Prespanskog Jezera, dopirući sve do Velesa; i od svih slovenskih plemena na jugu pokazivali su najviše aktivnosti. Bez bliže oznake naziva u Dimitrijevoj legendi navode se slovenska plemena s Righina i sa Strume. Ovi s Righina, pomešani s vlaškim elementima, prodrli su u VIII veku i u Svetu Goru i širili se po tim krajevima. Pored njih izvori od VIII-XIII veka spominju i jedno pleme Smoljana i "smoljansku temu", zajedno s njihovom episkopijom. Bili su se naselili na srednjoj i gornjoj Mesti i dopirali su do Arde. Kijevska Hronika kazuje, da je veliko pleme Krivića podiglo grad Smolensk; a zna i za rusko pleme Smoljane. U Hercegovini, na desnoj obali Neretve, postoji vrlo jako brastvo Smoljana. Okolina Soluna bila je puna slovenskih naselja. Sami Grci nazivaju taj kraj jedno vreme "Slovenskom". Domalo u tom važnom trgovačkom gradu slovenski jezik dolazi znatno do izraza. U starom Žitiju Sv. Metodija čak se priča, kako je vizantiski car Mihajlo nagovarao Sv. Ćirila da se primi teške dužnosti pokrštavanja Slovena, pošto zna njihov jezik. "Vi ste Solunjani", veli se da je on govorio, "a Solunjani svi čisto slovenski govore".
Na jugu Balkanskoga Poluostrva doprli su Sloveni sa svojim većim naseljima čak do Peloponeza. Porfirogenit s uzdahom beleži da je sva zemlja izgubila grčki karakter i postala varvarska. U IX veku oni su tu čak osnovali slobodnu svoju oblast. Od tih slovenskih plemena izrično se pominju na jugu, u Lakademoniji i na Helosu, Milinci i Jezerci. U oblasti Cakona slovenski je elemenat bio toliko jak, da se u jednom spomeniku iz 1485. govori o "krajevima Cakonije ili Slavonije". U tim slovenskim grupama, koje su silazile tako daleko na jug, bilo je mnogo Srba i Hrvata i u toponomastici cele Grčke očuvano je dosta tragova njihovih sve do danas. Srpska imena spomenusmo malo ranije, a ime Horvata nalazi se u Atici, Tesaliji i Argolidi. Na Balkanu se nalazi i nešto tragova velikog plemena Duljeba, koje je imalo svojih saplemenika oko reke Buga. Njih su Huni i Avari razvejali na više strana, a velik deo njihov doveli su kao roblje u Panoniju, gde su ih strašno mučili. Na Balkanu, u Epiru, pomenuli smo Justinijanovu tvrđavu Dolebin. Ime Duljebi srećemo u Sopoćanskom Pomeniku, Dulibi u Bosni, a Dulibiće u Dalmaciji.
Veliko slovensko pleme behu i Hrvati. Oni su naselili zapadni deo Balkanskog Poluostrva do Plive i Livna i postepeno do Neretve, a na severu su daleko premašili Savu i preko njenog izvora. Vrlo bliski Srbima, oni su kod starih pisaca zamenjivani u više mahova; kod grčkih pisaca XI i XII veka nalaze se izrično ovakve rečenice: "Narod Srba, koje zovu i Hrvatima" (Skilica) ili "Narod Hrvata, koje neki zovu i Srbima" (Zonara). Stara hrvatska naselja nalaze se u toponomastici po Kranjskoj, Štajerskoj i u južnoj Austriji.
PSlovensku rasutost tumači dovoljno njihov način života. Bez čvrste, povezane unutrašnje organizacije oni su živeli plemenski podeljeni, ne priznavajući vlast jedne vrhovne uprave. Ova su plemena, iako zahvaćena jednom opštom bujicom, ipak nastavljala da žive svojim zasebnim životom, vezujući se za srodne susede po nuždi. "Ovim plemenima, Sklavinima i Antima", veli Prokopije, "ne vlada jedan čovek, nego od starine žive u demokratiji." "Žive bez vlasti", govori Pseudo-Mavrikije, "u međusobnoj mržnji, i ne poznaju reda... Kod njih vlada razlika shvatanja, pa ili se ne slože ili ako se i slože ipak drugi prekoračuju brzo ono, što se odredi, pošto su svi strasno jedni protiv drugih i pošto niko nije voljan da ustupi drugom". Takva plemenska podvojenost i otsustvo vrhovne vlasti i discipline imali su kao posledicu nemoć inače mnogobrojnih Slovena da za dugo ne stvore prave organizovane države i njihovu oskudicu sposobnosti za organizovan otpor. Ustanak i borbu protiv Avara sprema tek franački trgovac Samo. Malo naivno, ali verovatno tačno kazuje Kijevska Hronika, kako su Sloveni, posle međusobnih borbi, sami pristali da u Rusiji od Varega prime gospodara. "Zemlja je naša velika i obimna, a nema u njoj naroda, nego dođite da knezujete i vladate nama". Tako je, vele, glasila njihova poruka. Samo oskudicom sposobnosti za organizaciju da se tumačiti i pojava, da su i Huni, i Avari, i Bugari, brojem nesumnjivo slabiji od njih, mogli da im se nature kao gospodari, i to ne samo u prvim godinama prepada, nego za čitava deset stoleća.
S druge strane, takav način života i uprave, sa ličnim izražajem pojedinaca i brastava u svakoj akciji, izazivao je ljubav za ličnom i narodnom slobodom. Tu crtu Slovena zapažaju mnogi stari pisci, nesumnjivo po primerima ličnog pregalaštva, a što ona nije dala uvek željene rezultate bio je ponajglavniji razlog u tom, u čem je bio i uzrok te ljubavi. Poznat je ponosni slovenski odgovor haganovim poslanicima: "Kakav je to čovek koga greju sunčani zraci, koji će učiniti da se mi pokorimo?" Pseudo-Mavrikijev spis izrično navodi kako se Sloveni "nikako ne daju u ropstvo ili podaništvo, a naročito u svojoj zemlji".
Demokratske osobine uređenja primitivnih organizacija pretežno su karakteristika zemljoradničkih elemenata, dok se kod stočara lakše razvija razlika poseda i po tom lični uticaj u njihovoj sredini. Kako je to tačno istakao H. Hirt, nema staleža koji je toliko upućen na uzajamnu pomoć kao zemljoradnik. Stočari, međutim, nisu u toj meri zavisni jedni od drugih; oni do svog blagostanja ne dolaze isključivo svojim trudom i otud kod njih psihološke sklonosti da prisvoje tuđe bolje. Kod zemljoradnika je razumljiva i ljubav za zemlju hraniteljku. Zemljoradnik je vezan za zemlju koju obrađuje i godinama priprema za bolji rod; dok stočar, radi potreba paše, koja se menja po vremenima godine, ima više nomadskih sklonosti. Otud je lakše pokretan i manje spreman da za odbranu zemlje, odnosno njenog slobodnog poseda i s tim u vezi pojma slobode uopšte, žrtvuje život.
Antropološki tip starih Slovena nije sasvim pouzdano utvrđen. Sigurno je samo, da smo u većini ranije bili dolihokefali i da smo imali pretežne osobine nordiske rase. Za tačnije podatke nedostaje pouzdan materijal starih slovenskih grobova i iskopavanja uopšte. Dunavske Slovene opisuju vizantiski pisci kao visoke i jake ljude; sam car Mavrikije čudio se jednom prilikom veličini njihovih telesa i razvijenosti udova. Prokopije veli za njih, da im je boja kose bila riđa. To potvrđuju i neki arapski pisci, koji Slovene uopšte prikazuju kao rumene i sa rusom kosom. Jedan arapski pisac bio je čak i sam prozvan Slovenom, što je bio izrastao, svetle kose i modrih očiju. Plavi tip ljudi, međutim, nije samo karakteristika Slovena, nego severnih naroda uopšte. Zanimljivo je, da Ilijada izvesne grčke junake, kao Ahila i Menelaja, prikazuje isto kao plave ljude. Mešanja s drugim narodima, koji su prelazili kao manje ili više stalni elemenat preko Balkana, izmenila su znatno antropološka obeležja starijih rasa i učinila i njih , kao i u ostalom i sve druge narode u Evropi, zanimljivom smesom njihova fizičkog prometa. Naši krajevi nisu dovoljno i sistematski ispitivani u pogledu antropoloških osobina, ali se na osnovu dosadašnjih proučavanja dade nesumnjivo utvrditi, da je danas u mnogim oblastima kod nas plavi, odnosno svetli, tip manje zastupljen od tamnog. Za Hercegovinu, na primer, dolazi samo 6.11% sa svetlom bojom lica, a 42.22% sa svetlom bojom očiju; u Boki 5.99% sa svetlom bojom kose, a 32.71% sa očima ugasite boje. Međutim, na osnovu proučavanja u Antropološkoj sekciji zagrebačkog Sociološkog Društva (istina, na malom broju lica) nalazi B. Zarnik, da među decom slovenačkog porekla "sasvim tamne pigmentacije uopće nema, a svjetlokosih i modrookih ima 48% (Hrvati 33.7%). Lokalni uticaji i veze sa stanovništvom neposrednih susednih oblasti učinili su da se raniji naš tip asimilovao novim na Balkanu specijalno dinarsko-jablanskim. Slovenačke lobanje, opet, s obzirom na njihov potiljak, bliže su tirolskim alpsko-germanskim nego češkim, isto kao i s obzirom na njihovu brahikefaliju (53.4% kod Slovenaca, 53.5% kod Tirolaca). Po proučavanjima V. Lebceltera svetle oči među Slovencima uopšte prevlađuju; procenat njihov iznosi 52-58%. U Srbiji je procenat 48.5%, u Hrvatskoj 49.2%. Tamna kompleksija prevlađuje u zapadnoj Bosni i Hercegovini sa 52-55%, a u dalmatinskom Zagorju iznosi čak 63%. K. Drončilov tvrdi za maćedonske Slovene, da su 54.8% tamnih očiju, 55.6% tamno-kestenjave boje, a da je ljudi riđe kose samo 0.6%. J. Erdeljanović nalazi, da je kod Južnih Slovena najmnogobrojnije zastupljena istočno-evropska rasa, sa plavom kompleksijom, danas brahikefalnim oblikom glave, okruglim licem, podebelim (često malo ugnutim) nosom i sa osrednjim rastom. "Ima kod Južnih Slovena celih oaza, u kojima je stanovništvo još većinom održalo plavu i otvoreno-smeđu kompleksiju i pripada najviše istočno-evropskoj a manjim delom nordoidnoj i nordiskoj rasi. Takve sam oaze nalazio u severoistočnoj Srbiji, u Povardarju i kod Hrvata u Zagorju i u Turopolju." Druga, veoma mnogobrojna rasa kod Južnih Slovena jeste dinarska ili jadranska. Njeni pripadnici imaju crnomanjastu boju, visoku lubanju "sa gotovo strmim potiljkom", brahikefali su; karakteriše ih još dugo, usko ili ovalno, lice, povijen, orlovski nos, okoštost i visok stas. "Pomenuti jako izduženi oblici glave i tela čisto nam nehotično izazivaju utisak, da je ova rasa postala u nekim vrlo visokim planinskim predelima, gde je vekovno naporno penjanje i silaženje po strmim stranama primoravalo mišiće na jake pokrete. Ona je zaista i danas u Evropi rasprostranjena poglavito po planinskim predelima. Smatra se da je najčistija u Bosni sa Hercegovinom, u Crnoj Gori, u Dalmaciji i u Hrvatskoj, i da je ima i među Slovencima." Mongoloidni elementi uneseni su u naš narod preko mnogih hunsko-mongolskih plemena, koja su živela među Slovenima, kao što behu Huni, Obri, Bugari, Mađari, Kumani, Pečenjezi, Tatari i Turci.
U svojim privremenim staništima oko Dunava, u ona nesigurna vremena, pri čestim pomeranjima i ugrožavanjima, Sloveni su ponekad davali utisak kao da su nomadska plemena. Prokopije kazuje za njih da "stanuju u bednim kolibama, udaljeni znatno jedni od drugih, a menjajući svi često mesto naselja". Ali, čim se malo smire, Sloveni se dobrim delom odaju zemljoradnji, kojom su se bavili i u staroj postojbini. Strategikon ističe bogatstvo njihovih ambara, naročito u žitu i prosu, u Dunavskoj dolini. Ibrahim ibn Jakub je govorio za proso da je glavni produkt slovenskog žitarstva. Menander, u VI veku, spominje vizantijsko paljenje slovenskih polja, nesumnjivo obrađenih ili sa žetvom. Uostalom, da su stari Sloveni, kao dobri zemljoradnici, poznavali više vrsta žita svedoče njihovi zajednički nazivi: žito, vlat, klas, zrno, pšenica, ovas, ječam, proso, raž i naziv gumno. Njihovo ralo preuzeli su Nemci (u nemačkom Arl), a možda i reč plug. "Izuzevši opće riječi, kao orati itd.", naglašava P. Skok, "čitava poljoprivredna terminologija rumunska slovenskoga je porijekla. Isto tako i arbanaska. Arbanasi kao gorštaci nemaju, na primjer, svoga izraza za kositi. Oni govore za ovaj pojam slovenski izraz (me kosit). U oblasti grčkoga jezika konstatovani su slovenski poljoprivredni izrazi čak u Peloponezu. Kozja vuna zove se tu, na primjer, slovenskim adjektivom kozna".
Slovenska spoljašnjost nije uvek bila mnogo pohvalna. Kazuje se, verovatno za one koji stanuju oko vode, da na sebi od odela nemaju ništa sem gaća. Gaće su zaista opšta slovenska reč. Inače je oblačenje u slovenskim jezicima i kulturi poznata stvar, (oděti, ob?lěti). Istina, za glavne delove odela imaju tuđe nazive: košulja dolazi od latinskog casula, gunj od gunna i kapa od cappa. Saj, saja, šajak, dolazi od latinskog sagum. Slovenske reči su, međutim, za odela od koža, kao kožuh i šuba (šubara), šapka. Krzno se na zapadu uopšte zvalo "sclavina", francuski "esclavine".
"Žive teško i ubogo kao Masageti", piše Prokopije, "i kao i oni puni su uvek nečistoće." Ovaj njegov podatak izgleda malo čudnovat i, po svoj prilici, tiče se nekog planinskog slovenskog plemena, jer znamo sigurno da su Sloveni rado i često išli u vodu i da su, pri jednoj opsadi Soluna, neki od njih bili iznenađeni pri kupanju. Da su se brijali vidi se po tome, što je glagol briti opšteslovenski; ne zna se samo da li su brijali glavu ili samo bradu.
Naročito se hvali njihova izdržljivost. Nesvikli na neko naročito blagostanje oni, po Strategikonu, "lako podnose i vrućinu i studen i mokrinu i golotinju tela i oskudicu namirnica". Kao svi varvari, naročito kao njihovi trački susedi, vole da piju i pijući bez mere često se opijaju i stradaju zbog toga. Svima Slovenima dobro je poznata reč pir.
Moralne njihove osobine pokazuju, da je kod njih bilo, pored surovosti primitivaca, dosta često i osobina višeg stepena. Prokopije s toga i kazuje za njih, da nisu, "rđavi ni zlikovci ni najmanje", nego samo da su prosti. I Menander ih opisuje, isto tako, kao varvarski proste i naprasite, koji u srdžbi ubijaju čak i inače nepovredive tuđe poslanike. Jovan Efeski piše, kako su "prosti ljudi, koji se ne usuđuju izići van šuma u predele bez drveta; ne znaju šta je oružje, osim dve tri lonkadije, t.j. koplja." Pseudo Mavrikije naročito podvlači njihovu pažnju prema strancima "Čuvajući provode ih iz mesta u mesto gde im ustreba, pa, ako se nebrižljivošću ugostitelja dogodi da stranac nastrada, napane na ugostitelja onaj što mu ga je predao, po dužnom običaju da osveti stranca". Pradeda historičara Pavla Zakona, negde u VI veku, na begu u otadžbinu spasla je milostiva jedna starica Slovenka sakrivši ga od potere, a hraneći ga, potpuno izgladnelog, postepenim povećavanjem obroka, "da ne bi, kad bi mu dala hrane da se zasiti, odmah i umro". Ni zarobljenike ne drže celo vreme kao roblje. Posle izvesnog vremena, kazuje jedan vojni grčki pisac, oni ostavljaju na volju tim zarobljenicima da se odluče "da li se hoće vratiti u svoju zemlju, uz neki otkup, ili ostati onde slobodni i kao prijatelji".
Kao varvari, nisu mnogo pouzdani i ne cene uvek ugovore, ali je zanimljivo, da im se taj nedostatak pripisuje više strahu nego gramžljivosti. To je došlo možda delimično i iz iskustva, jer su, iz lakovernosti, ponekad puno stradali. Bilo je, naravno, i pohlepe. Kao svi primitivni ljudi, vole da prisvoje tuđe i s toga, piše Strategikon "svoje nužne stvari potajno zatrpavaju ne posedujući javno ničeg preko mere". U društvu i ropstvu aziskih naroda, a i sami još sirovi, oni su ponekad bili vrlo svirepi; nabijanje na kolac, bacanje živih ljudi u vatru, i deranje kože s leđa nisu retki slučajevi, koji se pripisuju pljačkaškim slovenskim četama.
I u porodičnom životu njihovom bilo je dosta primitivnosti. Kao stare galske poglavice i kao Germani, koji imaju po više žena, tako se i za stare slovenske knezove zna, da su živeli u poligamiji. Vladar Samo imao je dvanaest žena "vinidskog porekla"; u poligamiji je živeo i ruski knez Vladimir. Kijevska Hronika naročito ističe nevaljalstvo ruskih plemena Radimiraca, Vjatiča i Severa, koji se razlikuju od ostalih čineći javno blud pred očevima i snahama i držeći po dve i po tri žene. Pravog braka nije bilo, i mi znamo da je Sv. Sava još u XIII veku među Srbima naročito delovao, da ih privede "zakonitom blagoslovu". Za vreme Ćirila i Metodija bilo je po Moravskoj mnogo "ženidaba beščasnih". U Rusiji prost svet za dugo je izbegavao crkveni brak, a sve do XVII veka nalazi se osuda onih, koji imaju po nekoliko žena. Muž je bio onaj, koji je imao više prava; on je žene kupovao, otimao, uzimao i puštao; žene su bile pasivne i gotovo bespravne. "Žena je bila nešto, što se je malo razlikovalo od jednog predmeta muževlje svojine". Za slovenske žene kazuje Pseudo Mavrikije, da su čestite "preko svakog ljudskog načina" i da često puta idu dobrovoljno u smrt za svojim mužem, "ne hoteći provoditi život "kao udovice". K. Kadlec lepo primećava, da je za to bilo i drugih razloga. "Sloveni su verovali u život posle smrti i zbog toga su pokojnicima polagali u grob sve, što im je trebalo za život. Kao takvu stvar su smatrali i ženu".
Unutrašnje uređenje Slovena bilo je plemensko; i to, kako smo videli, bez jače organizacije. "Žive bez vlasti, u međusobnoj mržnji, i ne poznaju reda, kazuje za njih Strategikon. "Sloveni su neustrašivi i ratoborni", piše Ibrahim Ibn Jakub, "i kad međusobno ne bi bili nesložni radi mnogostrukog razgranjivanja njihovih plemena i rascepkanosti njihovih brastava, ne bi se nijedan narod na zemlji mogao s njima meriti po snazi". U opisu Pseudo - Cezarija kaže se za Slovene oko Dunava, da su "drski, samovlasni i bez vođa". Međutim, nije tačno da su Sloveni bili bez ikakvih vođa i vlasti. Oni nisu imali jednog zajedničkog vođe ili poglavara nad više plemena, a da su pojedina manja plemena imala svoje poglavice o tom nema sumnje. Isti vojni spis izrično beleži: "kako je među Slovenima mnogo poglavara, pa su nesložni među sobom, nije neumesno neke od njih premamiti ili rečima ili poklonima". I Menander spominje jednog slovenskog poglavara Davrentija i narodne vođe s njim. Kod Teofilakta Simokate uhvaćeni Sloveni izjavljuju, da je hagan poslao ljude s bogatim darovima da časte njihove poglavice. U tog pisca navodi se, s one strane Dunava, neki slovenski poglavar Mužok čak s nekom većom vlašću. Zanimljivo je, da arapski pisac X veka, Masudi, pominje veliki ugled slovenskog plemena Volinjana i njihova poglavara, koji se zove Mažak, a koji beše ujedno i vrhovni poglavar ostalih vladara. Narodno ime za te poglavice nije poznato u to doba, ali se dosta rano javlja reč župan, kao poglavar župe. Reč je po svoj prilici hunskog porekla, jer se javlja oko IV veka u napisima u Nađi Sent Muklošu, po tragu Atilinom. Reč je rano ušla u opšti slovenski promet; od nje je češko i poljsko hpan i pan i posle mađarsko ispan. I drugi nazivi za poglavice stranog su porekla; ban je došlo od avarskog hagana Bajana, a knez je od germanske reči Kuningiaz. Reč kralj postala je metatezom od Karl, po Karlu Velikom.
Sloveni nisu bili naročita ratnička rasa. Inicijativa za borbe i napade u većem stilu dolazila je stalno od drugih, Huna, Gota, Bugara i Avara; oni sami imali su stalno nečeg pasivnog. Njihovo oružje bilo je oskudno, a način ratovanja vrlo primitivan. Nisu bili konjanici kao Huni i Avari, nego u glavnom pešaci i pomorci. Tek u zajednici s Hunima oni su se svikli na konje. Kao pešaci nisu imali oklopa, nego su išli u borbu sa kopljima i malim štitovima. Kao takve poznaju ih Prokopije i Jovan Efeski, koji posle dodaje, da su se Sloveni u borbama po Vizantiji znatno izveštili. "Obogatili su se", veli ovaj drugi, "i imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja i naučili su se ratovati više nego Romeji". Vojni spisi grčki dosta podrobno opisuju bojnu taktiku Slovena. Nesvikli na borbe s dobro uvežbanom redovnom vojskom, oni u glavnom nastoje da iskoriste pogodnosti svog terena, koji odlično poznaju. Obično kušaju da navuku protivnika u gustež svojih šuma, u klance i opasna mesta, gde ovi ne znaju da se snađu i gde ne mogu da se razviju. "Služe se vešto zasedama, prepadima i podvalama, po danu i po noći, udešavajući mnogostruke načine". Nemaju noževa, nego nose "po dva mala koplja", a "poneki od njih" idu "i sa štitovima dobrim ali teškim". Služe se uz to drvenim lukovima i vrlo opasnim malim strelicama, natopljenim jakim otrovom. "Kad se dogodi da se usude upustiti u pravu bitku, zajedno vičući krenu se malo napred, pa ako se protivnici poplaše od njihove vike napadaju svom žestinom. A ako ne, beže natrag, ne žureći da se iz bliza sukobe sa snagom svog neprijatelja". Vizantiski taktičar preporučuje radi svega toga, da pohodi protiv Slovena bivaju u zimsko doba, kad se zamrznu reke i postanu zgodne za prelaz, kad ogoli šuma i kad nastanu tegobe za ishranu i snabdevanje kod slovenskih porodica. Te svoje osobine vešta prepada Sloveni su izvodili i u vizantiskoj vojsci, u koju, zajedno sa Antima, počinju da stupaju već u prvoj polovini VI veka. U pohodima na Balkan ponajviše su se držali gorskih kosa, namerno izbegavajući doline i opasnosti, koje im je tamo mogla stvoriti redovna vojska. Zanimljivo je, da su u pljačkaškim četama i na većim ekspedicijama sa Slovenima išle i njihove žene, negde radi plena, negde da odmah prisvoje tuđe kuće, a negde i sa planom, da pomažu muške u borbi, kao, na primer, pri napadu na Carigrad 626. god.
Slovenski upadi u Vizantiju bili su raznoga tipa. Ponekad, kad su išli u većem broju i kad su bili s vođama od pouzdanja, ili možda u zajednici s iskusnijima u borbi, oni su upotrebljavali stare rimske puteve s Dunava na Niš, ili niz Vardar do Soluna. Držeći se u zajednici, oni su tad imali i neke svoje "tabore". Ali, grčki pisci ističu i to, kako su oni ponekad zazirali od puteva i dolina i držali se gora i klanaca. No i tamo su imali neke tabore, u kojima su se zbirali. Njihovi odredi nemaju dovoljno izdržljivosti, veštine i discipline da se bore s pravom vojskom; u gorama oni su slobodniji, jer tamo redovne čete, naročito konjaničke, teže manevrišu, a i inicijativa za borbu uslovljena je više od prisebnosti pojedinaca.
U bojnoj veštini Sloveni su se tokom borbi znatno uvežbali. Već u drugoj polovini VI veka oni znaju za ubojne sprave, pri opsadi gradova, nose "kornjače" i sprave za bacanje kamena i služe se lestvicama da se ispnu na gradske bedeme. U Dimitrijevoj legendi ističe se čak i njihova dovitljivost posle izvesnog ratnog iskustva. Da bi sačuvali svoje veslače od kamenja i strela, koje na njih bacaju branioci sa zidova, Sloveni su svoje lađe pokrivali daskama i oguljenim svežim kožama, štiteći u isti mah svoje ljude od vatre, koja je bacana na njih. U borbe nisu išli sasvim rastureni, nego su imali svoje vojvode.
Glavne vrste oružja primili su Sloveni od svojih germanskih suseda. Mač, meč dolazi od gotskog mekja, šlem od staronemačkog helma; čak je i strěla u vezi sa staronemačkim Strala. Iz nemačkog je i reč vitez od Vithungi. Iz iranskog je, međutim, topor – sekira, a samo ime sekira je u vezi sa skitskim sagaris. Tesla, treći naziv za isto oružje, jeste nemačka dehsala. Oklop brnih, brnja, brnje, za koji se znalo da kod Slovena dugo nije bio u upotrebi, uzet je od gotskog brunjo. Slovensko je koyih – koplje i štit. Nož je posle došao u vojničku upotrebu.
I inače su bile vrlo tesne veze između Germana i Slovena na čitavoj zapadnoj granici starih i novih naselja. Germanskog su porekla kod Slovena mnoge reči Zapadne kulture. Naročito je velik uticaj nordiskih elemenata u pogledu kućne kulture kod Rusa. Reči kao , trpeza, banja i sl., kao izraz visoke kulture, potiču iz grčkog. I druge neke reči materijalnog prometa došle su Slovenima preko Germana i u vezi sa njima. Reč kupiti, na primer, germanskog je porekla (kaupian); Sloveni su dotle vršili trgovinu obično zamenom. Germanske su oznake i za novac: penjez od phenningos. Reč, plata, carina u vezi je sa staronemačkim. Od Slovena primali su opet Nemci naročito mnoge reči za oznaku krzna, kojima su Sloveni bili bogati. Od Slovena oni doznaju i za azisku, odnosno vizantisku svilu: selecho – silcho – šelk. Ime velikog slovenskog plemena Rusa došlo je od nordiskog Rus, koje je uzeto iz finske oznake Šveda. Za oznaku tih germanskih stranaca, tuđina, uzeli su stari Sloveni čak njihov naziv Izinda kao čouždv i touždv. Čak i pojam pismenosti došao je delimično otud. Reč bouk potiče od bcka, bcv, odakle je došla reč bouch i Buch.
Neke od stranih naroda poznali su Sloveni još za vreme svoje zajednice. Narod Spala, koji je živeo negde oko Visle, ostao je u slovenskom predanju kao neko silnije ljudsko biće u pojmu Spolin, Ispolin. Isto je tako kao neko silnije stvorenje zapamćen i Obrun, koji je izvesnim slovenskim jezicima označava diva (češ. obr, poljski obrzym). Kod nas ostao je pomen Obara (Abara, Avara) dosta živ u toponomastici, naročito u zapadnom delu našeg područja. Od Blatnog Jezera do bečke šume celo područje zvalo se u VII-VIII veku ,Avaria’ i ,terra Avarorum’; jedno vreme, njihova odelenja behu se grupisala u današnjoj Lici. Između Vrbasa i Nina, Zrmanje i Kapele ima sedam mesta s nazivom Obrovac i Obarska. Reč obarski označava tačno nešto plahovito i surovo (n. pr. "vikati obarski"). Po toj življoj uspomeni na Avare i po izvesnim njihovim tradicijama (n. pr. naziv bana od Bajana) može se reći, da je uticaj Avara bio pretežniji na zapadu, među Slovencima i Hrvatima, nego na istoku. Tek posle primanja hrišćanstva postao je za stare Slovene naziv Jelini identičan sa ,pagani’ i nevernici. Ime Šeremet, često kod Rusa i kod nas, označava verovatno Sarmate.
U staroj postojbini Sloveni su imali svoja sela, očuvana u toponomastičkim nazivima po svim slovenskim zemljama kao ves i vas. Opšte je poznat i naziv selo, istina prvobitno samo u pojmu nestalnog ili pojedinačnog naselja. Kuća je bila u upotrebi kod svih Slovena, a posebno je u njoj nazvano ognjište. Reč dom je isto tako opštepoznata. Grad je bilo prvobitno samo ograđeno mesto za sklonište; posle se razvio u središte župe. Ima dosta u Slovena Višegrada, tj. gradova na brežuljcima; zatim Beograda i Biograda sa beljenim gradskim platnima; neki gradovi se zovu Zemljen (Zemun) i Crni Grad, jer su pravljeni od zemlje. Zanimljivi su gradovi u močvarnim predelima kao Blatograd, Blatno na Blatnom Jezeru i Mozaburg u Koruškoj. Sastavni delovi kuće, tj. krov, streha, sleme, klet, stena, prag, dveri, vrata, pa čak i okno, opšte su slovenske oznake, iako neke od njih (n. pr. krov prema staronor. hrof i stěna got. stains) nisu domaćeg porekla. Svi su Sloveni znali i za peć. Jedan, nešto docniji, izvor kazuje zašto su stare slovenske kuće bile uboge, podizane prostim lepom na pleter ili obične svima poznate zemunice. Kad dođe neprijatelj, objašnjava se tamo, gubitak takvih kućica mogao se laka srca prežaliti, a sem toga takve kuće nisu mogle biti ni mamac za plen.
Da je među njima bilo i drugih zanimanja osim stočarstva i zemljoradnje svedoče pojmovi za zanatliju remeslo. Žene su radile kućne poslove, a znale su sve: plesti, presti (s tim u vezi opšte su slovenske reči vreteno, nit, povesmo, kudelja) i tkati. Opšte su slovenske reči platno, sukno, tkanica. Znali su i za lan. Od obuće, Konstantin Porfirogenit spominje kod Srba njihove crevlje, po svoj prilici jednu vrstu opanaka, napominjući da su "bedne i jeftine". Živeći u šumama, oni su znali ne samo za prostu seču drveta, nego i za tesanje. Videli smo, da su oni služili Avarima kao glavni majstori za pravljenje lađa i mostova. Upadljiv je kod nas velik broj oznaka za razne vrste lađa, kao brod, plav, lađa, pram, čun, i iz grčkog rano pozajmljeni korablj.
Od domaćih životinja stari Sloveni znali su goveda, čak i bika i bivola; ovcu, barana, brava (koji je najpre označavao uškopljenu životinju), kozu, svinju, konja, orla, psa. Franački hroničar Fredegar priča, da su Sloveni bili "bifulci" Avarima. K. Kadlec lepo tumači, da je ,bifulcus’ "modifikacija klasične reči bubulcus, koja je prvobitno značila: volar, tj. čovek, koji čuva i pase volove, dakle pastir, uopšte momak u gazdinstvu; docnije je dobila svoj značaj: ratar, zemljoradnik". Pojam skot označavao je stoku, ali u isto vreme i novac kao njenu vrednost. Pod aziskim uticajem izvesni slovenski i estonski knezovi pili su kobilje mleko, odnosno kumis. Pseudo-Cezar spominje čak, kako Sloveni rado jedu ne samo ženske dojke "jer su pune mleka", nego, šta više, i lisice i divlje mačke i svinje. Ovaj navod ne potvrđuje nijedno drugo vrelo; on je, pored tolikog obilja domaće stoke i bogastva riba u njihovim vodama, i inače malo verovatan. Kao dokaz za ribarsko zanimanje može poslužiti reč mreža, zajednička svim Slovenima.
Hrana slovenska bila je dosta raznovrsna. Žito su mleli na kamene ručne žrvnje ili na vodeni mlin, da dobiju brašno, muku. Hleb (u vezi s gotskim hlaiba) je bio poznat svim slovenskim plemenima. Od povrća znali su svi za repu, sočivo, grah, leću, bob, luk, pa čak i za mak. Služili su se i solju. Mleko i od njega sir opšte su poznata stvar. Od voća su poznavali jabuku, krušku, višnju, trešnju (črěšnh), slivu, prasku i orah. Znali su, sem toga, i za dinju i tikvu. Čela je bila pažena kod svih naših plemena i njen med cenjen je i kod stranaca. Starim bavarskim manastirima dodeljivani su uvek slovenski čelari kao najveštiji. Od meda se pravilo kao opojno piće i danas voljena medovina. Vino je rano ušlo u običaj kod svih Slovena, a biće i da se proizvodilo u južnim delovima stare postojbine. U novoj ga je otadžbini, na Balkanu, bilo dosta.
Kod Slovena se dosta puta spominje ljubav za muziku. Znamo od Simokate za onu trojicu Slovena, što su bili uhvaćeni sa samim kitarama, a bez ikakva oružja, i za njihove reči, da im je "rat bio nepoznat i da su im, prirodno, milija vežbanja u muzici". Jednom prilikom, kad je poopijane Slovene imao da prevari, u nekoj zasedi, jedan Gepid im se približavao na prijateljsku "pevajući avarske pesme", njima sigurno poznate. Arapski pisci spominju, kako Sloveni poznaju više vrsta instrumenata i sa strunama i za duvanje. Zajednički je izraz svima pěti i odatle pěsn, a opšte je poznata svirala.. Ta vrsta instrumenta i sva tradicija uz nj postali su najbitniji elemenat duhovne kulture našeg naroda.
U religioznom pogledu život starih Slovena bio je dosta jednostavan i daleko od bogatstva mita i živopisnosti ne samo grčke, nego i polumračne germanske mitologije. I tu, kao i u opštim obaveštenjima o nama, nedostaju epovi teogoniskih osobina, kakve imaju Indi, Grci ili Germani. Narod je bio u osnovi monoteističan; dve vrlo važne vesti prikazuju ga apsolutno u tim shvatanjima. "Veruju da postoji samo jedan bog, tvorac munje", kazuje Prokopije, "i da je on jedini gospodar svega i žrtvuju mu goveda i sve žrtve. Usuda niti poznaju niti inače priznaju da ima kakva uticaja na ljude, ali kad im je već smrt na domak, ili ih svlada bolest ili su u ratu, zavetuju se, ako izbegnu, da će odmah za dušu žrtvovati bogu i spasavši se žrtvuju, kao što su obećali, i misle da su otkupili svoj spas tom žrtvom. Štuju uz to i reke i nimfe i druga neka božanstva i žrtvuju im svima i vračaju po tim žrtvama". Helmold, jedan hroničar severnih Slovena, kazuje, da i oni veruju u jednog boga, koji je na nebu, gospodar i Tvorac svega. To shvatanje, nastalo prema patriarhalnoj porodično-plemenskoj organizaciji, nije potpuno monoteističko kao u Starom Zavetu, ali mu je u mnogom vrlo blisko; bliže nego shvatanje starih Grka, kod kojih je Zevs, stanujući na nebu, "otac ljudi i bogova", ali ponekad i zavisan od njih.
Božanstva, koja se pominju kod severnih Slovena, nisu uvek utvrđena i kod južnih. Nesumnjivo je opštepoznat Perun, bog silnog udara i groma. Njega su smatrali stari da odgovara Zevsu i u jednom prevodu XII - XIII veka preveli ga tako. Zakletve u staroj ruskoj državi činjene su u ime Boga i Peruna. Kod Južnih Slovena ime Perunovo očuvano je naročito u toponomastici, i to ponajčešće za imena visova i brda, i možda u vatrenom cvetu perunici, koji u Dubrovniku zovu još i bogiša. Bog Svarog, za koga jedan izvor polapskih Slovena kaže da se "časti i štuje mimo druge" i da je prvi među bogovima, poznat i pod imenom Svarožić, zamenio je u jednom starom prevodu, nastalom možda kod bugarskih Slovena, grčkog boga Hefaista. On je, prema tom, bog ognja, a njegov sin Dažbog bog je sunca. Ovo božanstvo inače nije poznato kod Južnih Slovena po drugim izvorima. Dabog se spominje samo u dve narodne pripovetke kod Srba, i to kao protivnik hrišćanskog boga.
Od nižih božanstava održale su se u narodnom verovanju sve do danas vile. Narodne pesme znaju za vile brodarice, neku vrstu rusaljki, i za vile nagorkinje. Prve se nalaze uz vode i jezera i vrlo su opake; druge su vile gorske, neobično lepe i vanredne pevačice. One potsećaju na muze na Helikonu, koje po vedroj slici u Heziodovoj Teogoniji, igraju i pevaju u planini oko izvora. One su vidovite, imaju proročki dar; znaju sva gorska vrela i sve trave. Često pomažu dobrim junacima i sestrime se s njima; ponekad se i udaju za junake, ali na silu. Međutim, surovnjive su, ćudljive, i vrlo opasne, kad čovek nagazi na njihovo kolo, ili kad je suviše indiskretan. Izrično je zabeleženo narodno verovanje, da "nije svakom dato da ih mora videti. Ponekad je vila zamišljana i uopšteno kao neka demonska sila, koju treba ublažiti posebnim žrtvama (n. pr. u narodnoj pesmi Zidanje Skadra). Brodarice su još gore, one kod voda traže brodarinu:
Od junaka oba oka crna
A od konja dvije noge prve,
A od tice iz ramena krila.
U južnoj Srbiji i u Bugarskoj čest je spomen samovila, i to i u jednoj i u drugoj vezi. Pored tih vila narod još veruje u rođenice i suđaje, suđenice, koje određuju ljudsku sudbinu.
Kao ovi stariji narodi, i Sloveni su bili puni praznoverica. Već Herodot, u opisu Skitije, priča za jedno, verovatno slovensko, pleme Nure-Neure, kako se kod njih "svake godine jedan put svako za nekoliko dana pretvori u vuka, pa se opet vraćaju u staro obličje". Odatle je došlo i čudno ime vukodlak. Kod Rimljana versipellis, kod Germana Werewolf. Danas se kod nas vukodlak izjednačio s pojmom vampira, a zamena je došla usled toga, što se, kao u starim germanskim skaskama, verovalo, da umrli ljudi uzimaju vučji oblik. Isto je tako opšte verovanje svih starijih naroda i u veštice. U narodu se ponekad i vukodlak i veštica nazivaju lepir. To dolazi iz opšteg narodnog verovanja, da se duša često pojavljuje u obliku lepira (u grčkom, na primer označava i dušu i lepira). Protiv veštica i tuđih zlih demona zaštitnik svoje oblasti je vedogonja ili zduhać. To je, po narodnom verovanju, čovek čiji duh, ostavivši telo, luta u obliku tice, pa ili sam ili u društvu s drugima vodi borbu "o carstvo nad morem i nad zemljom". Verovanje to vrlo je živo u Albaniji i Crnoj Gori, gde su borbe prirodnih elemenata strahovito potencirane, i gde je glavna briga, da li će prevladati primorska nepogoda sa planinskima, ili njihova dobra sreća. Borbe se između tih zduhaća vode svačim; kamenjem, gredama, lišćem, mlinskim kolima, vodenijem kapima, drvljem, kladama, korijenjem i Bog te pita čim li ne još". Isto je tako veoma rašireno verovanje u domaće zaštitnike duhove, sjene ili sjenovike, koji mogu biti i ljudi i životinje, a naročito zmije kućnice. Kod Litavaca, Poljaka, Čeha, Srba i Hrvata to štovanje kućne zmije bila je gotovo opšta pojava; ubiti nju značilo je ne samo nesreću za čitavu porodicu, nego i samu smrt domaćinovu. Moj ded, Sima Milutinović u Mostaru, umro je, kažu, na prečac s toga, što je ubio domaću zmiju. Svoje zaštitne duhove imaju i jezera, planine i šume i stoga se ponekad događa, da izvesni ljudi, od straha pred njima, ne smeju da diraju i njihova područja.
Kao prirodni narodi Sloveni su štovali naročito nebeska tela. Još iz XV veka postoje crkvena zabrana protiv onih, koji bi se klanjali suncu i mesecu. Tragove obožavanja ognja ostalo je još i sad; i preskakanje preko ivanjdanskih vatara, što treba da ponese zdravlje, neposredan je dokaz za to.
Žrtvovanja radi pomoći izvesnog božanstva ili iz zahvalnosti zbog spasa i danas su u običaju kod svega našeg naroda, pored nesvesnih žrtava održavanih iz predanja. Isto su tako u običaju "zavetovanja" za žrtve, odnosno za neko pregaranje, kad se ljudi nalaze u nevolji ili opasnosti. Videli smo iz napred navedenih Prokopijevih reči, da je ta crta kod Slovena vrlo stara; hrišćanstvo je docnije pojačalo, ali je zadržalo kod njih verovanja osnovne paganske osobine. Narod bira pojedine svece kao svoje zaštitnike, kao nekad bogove, i obraća se njima kao pravom božanstvu. Primorske crkve pune su raznovrsnih priloga, koje spašeni mornari prinose svecima, naročito Sv. Nikoli, koje su zazvali u nevolji i kod kojih su se kao obavezali. Poznati su u Hercegovini i Crnoj Gori zavetovanja Sv. Vasiliju Ostroškom, u istočnoj Bosni Čajničkoj Krasnici, a u Hrvatskoj Mariji Bistričkoj. Neposredni primer starih prazničnih žrtvovanja kod nas očuvan je u običaju badnjaka i božićne veselice ili pečenice. S. Trojanović, koji je opisivao srpske žrtvene običaje, naglašava, da se za ljudske i stočne bolesti "uvek žrtvuje životinja, a nikad biljka ili što od nje". Dok se za Severne Slovene kazuje, da su jedno vreme prinosili i ljudske žrtve, za Južne Slovene nema o tom nigde pravog spomena. U narodnim pesmama samo pričaju se slučajevi, da se ne može podići neki grad ili most bez ljudske žrtve. U narodu postoji i verovanje, da se u neku veću građevinu mora uzidati bar nečija senka, ako građevina treba da se održi, kad već nije moguće uzidati čoveka. Na temenima građevina gotovo je obavezna još uvek životinjska žrtva.
Jedan izvor za Severne Slovene, episkop Titmar, navodi, da oni nisu verovali u zagrobni život. "Sloveni drže da se sa vremenskom smrću sve završava". Tvrdnja ta izgleda, međutim, preterana, bar s obzirom na običaj da se mrtvima nosi hrana i da se oni javljaju ma i u nakaznom obliku vampira ili tenaca. Mrtvaci su kod Slovena ponekad spaljivani, naročito se taj običaj održavao kod Rusa i Litavaca. Spaljeni su bili, možda zbog žurbe, i izginuli Sloveni pod Carigradom 626. godine. Sahranjivanje je ušlo u običaj naročito uticajem hrišćanstva, ali ga je bilo i ranije, sudeći po ostacima starih grobljišta. Reč grob poznata je svima Slovenima. Šta je bivalo s dušom posle smrti nije jasno, ali je njeno postojanje bilo van sumnje, sudeći po izvesnim čaranjima s njom u vezi.
Mrtvima su se davale daće. Teofilakt Simokata navodi, kako je slovenski knez Mužok davao daću svom pokojnom bratu i kako su se svi tom prilikom poopijali. U starom jeziku poznate su te posmrtne gozbe pod imenom trizna. Jedan istočni pisac spominje, da se tom prilikom deli sve imanje umrlog na tri dela; jedan od njih ide na to, da se za nj pije za dušu umrlog. To potseća na narodnu tradiciju o smrti Kraljevića Marka, koji isto tako, svoje imanje deli na troje, a jedan deo daje "kljastu i slijepu", "da pjevaju i spominju Marka". Uz mrtvaca se često sahranjivalo i njegovo oružje. Trizni slična je i strava, koja se pominje kod Huna u V veku, a koja je gotskog porekla. Reč je danas poznata kod svih severnih Slovena, a zanimljivo je, da je nema kod južnih, gde bi se mogla očekivati najprirodnije.
Najvažnije svetkovine kod našeg naroda, krsno ime ili slava, Božić i hrišćanske zadušnice u vezi su sa kultom mrtvih. Na te praznike sprema se koljivo ili pšenica i pale se sveće. Na slavi se upotrebljava vino, koje se zove punje (romansko-umbrisko: pune, pone) a označava samo sakralno piće. Primanje ubogih, božjaka i prokaženih tih dana u svoj dom i njihovo gošćenje u vezi je s narodnim verovanjem, da su ta lica u stvari njihovi preci. "Poljska reč uboze znači isto što i manes". "S obzirom na visok značaj koji kult predaka ima u religiji svih Slovena", kaže V. Čajkanović, "ni najmanje nas ne čudi što oni pretke smatraju za božanstva par excellence, i što u prosjaku, koji treba da bude prerušeno božanstvo, gledaju baš olicetvorenog pretka".
Izvestan niz narodnih običaja doneli su naši preci verovatno iz stare postojbine, kao n. pr. svetkovanje proleća o Đurđev - danu, ali su dobar deo primili i razvili i ovde na Balkanu. Rusalje su romanske svetkovine Rosaria, odn. Rosalia, kao i koledanje što odgovara rimskim Calendae. Običaj dodola poznat je i Arnautima pod imenom dordoletse; i H. Barić tvrdi, da je reč iz arbanaškog ušla u srpski. Isto tako svi balkanski narodi znadu i za prporuše. Međutim, ekonomski običaji, kao moba, molba, zamanica, sprega, pozajmica i sl. čisto su narodnog imena i narodnog porekla. Starija reč bedba za mobu izgleda da je u vezi sa nemačkom Bede.
U boljevačkom srezu u Srbiji i u jednom delu Bugarske postoji običaj, da se na dan Sv. Jovana ili Bogojavljenje ikone i krstovi nose na reku ili kladenac i da se tu peru. V. Čajkanović sa razlogom vidi u tom ostatak starog običaja kupanja idola, poznat pod latinskim nazivom lavatio, pošto se to vrši određenog dana i na određenom mestu. Rok kupanja je vrlo karakterističan. O Bogojavljenju se završava niz "nekrštenih dana", posle koga je potrebno ritualsko čišćenje. Takav običaj, očevidno, Srbi nisu mogli primiti iz hrišćanstva; on rečito govori za to, da su ikone zamenile ranije idole, koji su se zvali balvani, pošto to značenje ova reč ima i danas u ruskom i u nekim srpskim krajevima. Dobro poznati običaj "nošenja krsta" nije hrišćanskog porekla; neko je, iz svešteničkih krugova uradio, da sa krstovima zameni stari običaj nošenja idola – balvana.
Jezička kultura i opšti stepen slovenske civilizacije u doba oko VIII veka behu već prilično razvijeni. Postojale su reči i izrazi za dosta suptilne pojmove. Najbolji dokaz je za to taj, da je prevod Svetog Pisma u IX veku bio potpuno moguć na tom jeziku i da se, izuzimajući izvesne tananosti kojima je obilovao najkulturniji jezik toga vremena, dao gotovo sav grčki leksikalni, pa čak i frazeološki, izraziti slovenski. Slovenski došljaci bili su kulturno aktivniji i individualniji od izvesnih plemena koja su zatekli na Balkanu, na primer Albaneza, i pokazali već tim da su elemenat koji će novoj sredini i hteti i moći dati izvesna obeležja svojih osobina.
Нема коментара:
Постави коментар