32. Velimir Ilić, “ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije, i jedan od kandidata na predsedničkim izborima. Ne odustaje od svoje teške retorike, pa je tako na predizbornom skupu rekao „da je dobro što se predsednik LDP Čedomir Jovanović kandidovao za predsednika, jer će se na taj način posle 20. januara tačno znati koliko u Srbiji ima narkomana“. Bio je gradonačelnik Čačka, prvi opozicioni gradonačelnik u unutrašnjosti Srbije u režimu Slobodana Miloševića. Ima velike operativne zasluge za petooktobarske promene 2000.”
33. Dejan Cvetković, “generalni direktor „Mikrosoft softvera“ u Srbiji, i predsednik Američke privredne komore u Beogradu koja okuplja predstavnike najvećih stranih kompanija u Srbiji.”
34. Đorđije Nicović, “vlasnik preduzeća „Irva“ kupio je u protekloj godini poljoprivredni kombinat „Bečej“, drugi po veličini u Srbiji, posle državnog PKB, po ceni od 30,1 milion evra. Druga velika Nicovićeva kupovina u 2007. bila je konfekcija „Prvi maj“ iz Pirota za 1,7 miliona evra. Hteo je, ali nije uspeo da kupi „Si markete“ od „Simpa“.”
ĐORĐIJE NICOVIĆ je rođen 1951. godine u Kolašinu. Srednju školu je završio u Peći, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao. Po završetku Pravnog fakulteta, Đorđije Nicović počeo je da radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Vrlo brzo je umesto pravnim počeo da se bavi ekonomskim poslovima. Školovao se i obučavao za dilera i brokera. Boravio je i radio nekoliko godina na vodećim svetskim berzama, od Njujorka i Londona, do Ciriha i Tokija. Pohađao je brojne edukacije za dilersko-brokerske poslove u više vodećih svetskih banaka. Bio je sekretar Udruženja brokera i dilera Srbije i član Saveta Svetskog udruženja dilera i brokera. U Narodnoj banci je prešao put od dilera i brokera do generalnog direktora sektora za devizno poslovanje. Raspadom bivše Jugoslavije 1992. godne, Đorđije Nicović napušta Narodnu banku i počinje da se bavi privatnim biznisom. U 1995. godini preuzima propalu “Kapital banku” i od nje za nekoliko godina pravi jednu tržišno orijentisanu i uspešnu banku.
35. Draško Petrović, “generalni direktor „Telekoma Srbija“ od 2000. „Telekom“ je sponzor Fudbalskog, Odbojkaškog i Teniskog saveza Srbije, fudbalskih klubova Partizan i Crvena zvezda, Olimpijskog komiteta, Novaka Đokovića i Jelene Janković...”
36. Oliver Regl, “predsednik izvršnog odbora „Rajfajzen banke“ dobio je priznanje „Naj bankar“ koje je časopis „Ekonomist“ ustanovio za ukupne poslovne rezultate, etičko poslovanje i odnos prema konkurenciji i klijentima. „Rajfajzen banka“ je do sada u Srbiji plasirala više od milijardu evra. Proglašen je za bankara 2006. i bio je član menadžerskog tima ove banke u Srbiji od samog početka, zbog čega je veoma vezan za „Rajfajzen banku“ u Beogradu. Danas ova banka u Srbiji zapošljava 1.700 ljudi.”
37. Žarko Zečević, “bivši generalni sekretar FK Partizan, koji je iz kluba otišao u septembru posle 22 godine rada, i dalje slovi za jednog od najmoćnijih ljudi srpskog sporta. Spekuliše se da bi mogao da postane zastupnik „Gasproma“ za Srbiju i da tu firmu namerava da promoviše u glavnog sponzora kluba iz Humske. Za sada, Zečević nije predstavnik „Gasproma“ u Srbiji, ali je zaposlen u jednoj od sestrinskih firmi ove kompanije. Ni priča o planiranoj izgradnji stadiona nije završena, tako da postoji velika verovatnoća da bi Zečević kroz sportsko društvo mogao da bude uključen u jedan od najvećih projekata Partizana.”
38. Milka Forcan, “potpredsednica „Delte“, najveće kompanije u regionu, istovremeno i najvećeg centra moći u Srbiji. U „Delti“ je punih 15 godina. Predlog za njeno postavljenje na mesto predsednice Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova Saveta da se nađu pod njenim vođstvom. Završila je Ekonomski fakultet.”
39. Skip Bornhiter, “generalni direktor Duvanske industrije Niš, čiji proizvodi čine više od polovine srpskog tržišta cigaretama. „Usvajanjem akciznog plana CEFTA sporazuma, DIN, koja posluje u okviru kompanije ‘Filip Moris’ moći će da osvoji nova tržišta na Balkanu i proširi izvoz“. U poslednje četiri godine u DIN je investirano 600 miliona evra.”
40. Ivica Todorić, “predsednik koncerna „Agrokor“, najveće hrvatske privatne firme, koja je vlasnik najvećeg trgovačkog lanca „Konzum“ u Hrvatskoj, kao i supermarketa „Idea“ u Beogradu. U Srbiji sarađuje s mnogim privrednicima, i vlasnik je poslovnog prostora u Luci Beograd i u Novom Beogradu, zrenjaninskog „Dijamanta“...”
41. Predrag Bubalo, “ministar trgovine i usluga, jedini član Koštuničine vlade sa privredničkim iskustvom. Kaže da je sada pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište jer su na redu investicije u energetski sektor, ali i da privatizacije javnih preduzeća Naftna industrija Srbije i Elektroprivreda Srbije ne moraju da budu obavljene u 2008. godini, kako mnogi navode.”
PREDRAG BUBALO rođen je 1954. godine u Vladičinom Hanu. Doktorirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. godine bio je generalni direktor livnice "Kikinda" u Kikindi.
Reporter Kurira obišao je sve lokacije i dobio potvrdu da su komšije viđale ili Bubala ili članove njegove porodice kako u različitim periodima dolazi u "svoje" stanove. Zgrada u Bloku 29 u Novom Beogradu jedna je od najraskošnijih i najskupljih u čitavoj prestonici. Komšije tvrde da je Bubalo kupio stan u centralnom ulazu broja 78. To su najskuplji stanovi u Beogradu, između 150.000 i 200.000 evra. Druga lokacija na kojoj je viđan Bubalo ili članovi njegove porodice je Gospodar Jevremova ulica broj 2 na Dorćolu. Većina komšija potvrdila je da je Bubalo obitavao u stanu broj 2, u kojem je bio smešten Rukometni savez SCG. Vrata su okrečena u belo, za razliku od vrata stanara preko puta, koja su vremenom požutela. Brava je nova, specijalna. Iznad vrata postavljen je mini-reflektor koji radi na senzor i kamera. Druga kamera, koja deluje prilično novo, stoji na ulazu u zgradu iznad interfona. Božidar Đurković, generalni sekretar Rukometnog saveza Srbije, naglašava da taj stan nije u njihovom posedu već nekoliko meseci: “Mi smo bili samo zakupci i vratili smo ga Diplomatskom stambenom preduzeću. Ne znam šta je dalje bilo s njim”. S obzirom na to da samo DIPOS izdaje državne stanove, zvanično smo proverili ko je vlasnik ovog stana i došli do otkrića da je vlasnik Industrija ravnog stakla iz Pančeva. Predsednik Upravnog odbora DIPOS Slobodan Kopanja bio je iznenađen: “Odgovorno tvrdim da taj stan od oko 100 kvadrata nismo nikome izdali. Završili smo njegovo renoviranje i još ga nismo ni stavili u ponudu. Jedino je moguće da vlasnik, država Srbija, odluči mimo nas da taj stan izda ili proda”. Bubalo navodno ima i stan u Žarkovu. Izvori tvrde da je bivši ministar kupio bar dva stana, od kojih je jedan u ulici Narodnog fronta, a drugi u Vuka Karadžića. S druge strane, bivši ministar otezao je da se iseli iz državnog stana koji je koristio.
24. novembra 2008. advokatski tim Stanka Subotića Caneta saopštio je da je Predrag Bubalo, u vreme dok je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, tokom 2004. godine, zatražio da mu Ambasada Nemačke obezbedi sastanak s predstavnicima VAC, kako bi ih ubedio da raskinu sve ugovore sa Subotićem, navodeći kao razlog optužnicu protiv Subotića - koja je podignuta tek 2006. godine.
42. Dragan Đilas, “ministar bez portfelja u Vladi Srbije zadužen za nacionalni investicioni plan. Budžet NIP za 2008. iznosi 47 milijardi dinara, a biće finansiran 971 projekat. Đilas je najavio da će ove godine novčana sredstva biti direktno raspoređena i lokalnim samoupravama, a da je 40 miliona dinara minimum koji će opštine dobiti. Đilas je bio direktor Narodne kancelarije predsednika republike i osnivač „Dajrekt medije“, vlasnika televizijskih prava na prenose sportskih događaja i jednog od najvećih oglašivača u pisanim medijima.”
DRAGAN ĐILAS, se nakon izbora za gradonačelnika Beograda našao u sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost. Službena biografija gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Neslužbena biografija govori nešto drugo. Neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, i da je odmah postao član Izvršnog i Glavnog odbora. Sručio je niz optužbi na vladu Zorana Živkovića iz pozicije simpatizera stranke, a zapravo lovca na visoku funkciju:"... 'Ajde da budemo potpuno iskreni. Vlada koju je predvodio g. Živković izgubila je poverenje građana i poslanika u parlamentu i zbog toga smo i imali prevremene izbore. Prema svim istraživanjima, rejting vlade i samog Zorana Živkovića je bio izuzetno nizak, a za posao koji sam ja radio apsolutno je nebitno koliko je on sam kriv za takvu situaciju. To je činjenica i gotovo. Zato je sasvim logično da njegovo pojavljivanje u kampanji nije moglo doneti glasove listi DS - Boris Tadić. Pa i samo članstvo stranke je to mislilo kada je tražilo da nosilac liste ne bude Živković već Tadić". Od te 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, a od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana. Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva za Beograda, a juna iste godine i za predsednika gradskog odbora.
Svojevremeno je Dragan Đilas tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu. Već 2001. godine, Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je ušao u reklamni prostor medija u Srbiji. Nije Đilas imao novac, nego su mu otvorili vrata medija. Od osnivačkog uloga, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Tek 2005. godine osnovao je poslovni sistem, Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 % vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija, i firma Emoušn prodakšn, koja ima licencu za sve "rijaliti šou" programe.
Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi. Đilasova, Dajrekt medija u istom periodu imala je ukupan prihod oko 43 miliona evra. Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra. Tokom 2007. godine, Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50% u odnosu na 2006. godinu. Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru od 110 kvadrata, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil "SAAB" iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50%), BBDO Sarajevo (48%), MDI internacional Prag (28%). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil „Citroen C 3".
Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem zbog kojeg pate građani... Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore DS i širio svoju "bazu" koristeći ovu budžetsku ustanovu za ličnu promociju. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države u regionu. Anemična Antimonopolska komisija ne može Đilasu ništa. Njegova sloboda da bira koga će da reklamira stvorena je protivzakonito. Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFG Eurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u poslu oglašavanja,u Srbiji. Čak 55% reklamnog tržišta Srbije nalazi se u njegovim rukama. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, znaju njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, i sadašnji, Aleksandar Tijanić. Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa monopolom u prodaji reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političke koncesije.
Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas progovara o Iliću.
Kad je Demokratska stranka izgubila na decembarskim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je podneo ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata. Posle mesec dana, jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas.
Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom, kako tvrdi) ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne mašine)?
U Koštuničinoj vladi bio je ministar, a njegova supruga Milica, pomoćnik ministra, a ostali su i u Cvetkovićevoj (Tadićevoj), doduše kao razvedeni. Dnevnik "Kurir" je odlučio da objavi ''detalje'' o slatkom životu i o razvodu Dragana Đilasa od supruge Milice Delević-Đilas. Ministar je upotrebio svoj autoritet i sve podzemne veze, i ceo tiraž "Kurira" je isečen, a odštampano, noću, novo izdanje. Sa g. Đilasom nema šale.
43. Ružica Đinđić, “samo povremeno se uključuje u aktivni politički život Srbije, pre svega kroz podršku koju pruža političkoj opciji Borisa Tadića. Prva je žena koja je dobila mesto broj 1 na izbornoj listi Demokratske stranke i član je Predsedništva DS. Osnivač je i predsednica Udruženja „Prvo deca“, a aktivna je i u organizacijama koje se bave problemima autistične dece.”
44. Aleksandar Tijanić, “direktor Javnog servisa RTS, jedan od najpoznatijih novinara. Uspeo je da se izbori protiv „obavezujućeg uputstva“ RRA o prenosu skupštinskih zasedanja i preinači ga u „preporuku“. Uspeo je i da izdrži žestoke napade zbog obavezujuće TV pretplate, ali i da značajno podigne gledanost. Kuća na čijem je čelu „uporno“ proizvodi gubitke.”
45. Veselin Jevrosimović, “vlasnik kompanije „Komtrejd“ smatra da će najveći poslovni uspeh njegove firme biti realizacija plana o izlasku na Londonsku berzu. „Komtrejd“ je pokrenuo automatizovanu liniju za proizvodnju računara, prve u Srbiji i jedinstvene u jugoistočnoj Evropi. Jevrosimović je odnedavno sponzor zagrebačke Cibone, pošto u hrvatskoj njegova firma „Kripton“ sklapa LCD televizore, MP3 plejere i navigacione uređaje. Otvorio je firme i u Bostonu u SAD i Rijadu u Saudi Arabiji.”
46. Bojan Pajtić, “potpredsednik DS i aktuelni predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Jedan od najoštrijih kritičara SRS i, kako kaže, „pogubne politike koju je ova stranka vodila“. Takođe je insistirao da se obelodani ugovor o gradnji autoputa Požega-Horgoš. Zbog toga je Vojvodina na ime koncesija tražila 220 miliona evra.”
47. Čedomir Jovanović, “lider Liberalno-demokratske partije, kandidat na predstojećim predsedničkim izborima, bivši potpredsednik Vlade Srbije u vreme Zorana Đinđića. Uspeo je da grupaciju oko svog LDP-a uvede u Skupštinu Srbije.”
48. Volfram Mas, “ambasador Nemačke u Srbiji. Decidan je u oceni da su rešavanje kosovskog problema i evropske integracije Srbije dva potpuno odvojena procesa. „Tempo pridruživanja EU diktiraće Srbija. Sigurno, podrška na tom putu neće izostati. Možda sam i zbog toga veći optimista kada je u pitanju budućnost Srbije nego mnogi Srbi“, izjavio je.”
49. Branislav Grujić, “predsednik Upravnog odbora kompanije „PSP Farman holding“ iz Moskve, koja na tržištu Rusije, zapadne Evrope i Srbije pravi obrt od oko 350 miliona dolara godišnje. Klub privrednih novinara jednoglasno ga je proglasio za poslovnog čoveka 2007. godine.”
50. Rasim Ljajić, “ministar za rad i socijalnu politiku najavio je da će penzije u Srbiji uskoro biti povećane, i da bi trebalo da bude promenjen način na koji će se utvrđivati visina penzija. Ljajić je i predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom i predsednik Sandžačke demokratske partije.”
51. Stefanos Vafidis, “prvi čovek „Koka-Kola“ u Srbiji posluje od 1997. a trenutno ima više od 1.500 zaposlenih i 5.000 poslovnih partnera. Vafidis je predsednik Helenskog poslovnog udruženja u Srbiji.”
52. Ivana Veselinović, “generalna direktorka „Delta M grupe“ i neformalno treći čovek naše najveće kompanije. Donedavno je bila jedina žena član kluba „Privrednik“.”
53. Milan Rodić, “vlasnik kompanije MB koja je prodala svoju Pivaru MB iz Novog Sada multinacionalnoj kompaniji „Hajneken“. Kapital novosadske pivare, prema podacima Agencije za privredne registre, procenjen je na oko 145 miliona evra. Kompanija MB poseduje i ugostiteljske objekte i robne kuće.”
54. Madlen Cepter, “mecena umetnika, najviše u Francuskoj. Od 2003. dodeljuje evropsku književnu nagradu „Madlen Cepter“ za roman pisca iz EU preveden i objavljen na francuskom. Vlasnica je prvog privatnog pozorišta i opere „Madlenijanum“ u Zemunu.”
55. Slobodan Petrović, “generalni direktor „Salforda“, vlasnika najvećih mlekara u Srbiji koji je kupio „Bambi“ i fabriku čokolade „Banat“. Komisije za zaštitu konkurencije ispitivala je zastupljenost „Salforda“ na tržištu mleka, zbog sumnje da su monopolisti.”
56. Bojan Radun, “izvršni direktor kompanije „Nektar“ iz Bačke Palanke, regionalnog lidera u proizvodnji voćnih sokova. Radun je jedan od najmlađih izvršnih direktora u zemlji. Od prošle godine je član Poslovnog saveta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ističe da je „Nektarov“ slogan „nije svejedno“ postao njegov recept za uspeh.”
57. Sulejman Ugljanin, “predsednik opštine Novi Pazar i lider Liste za Sandžak, čije je predsedništvo najavilo je da će zajedno sa DSS i NS na predsedničkim izborima podržati Velimira Ilića. Poznat je po zalaganju da Sandžak dobije status republike, a za podele unutar islamske zajednice u Srbiji tvrdi da ih podstiče ili prećutno odobrava „svetska antimuslimanska alijansa“….”
58. Svetlana Vukajlović, “prva žena na čelu RZZO u istoriji. Za svog mandata proširila je listu medikamenata koje finansira Zavod i omogućila svim osiguranicima u Srbiji da se leče i na VMA.”
59. Sajmon Grej, “šef kancelarije Svetske banke u Srbiji. Odbor izvršnih direktora Svetske banke odobrio je Strategiju partnerstva za Srbiju za period 2008-2011. godina, prema kojoj će Svetska banka u naredne 4 godine u Srbiju usmeriti 600 miliona dolara.”
60. Vlade Divac, “proslavljeni košarkaš, skaut LA Lejkersa i funkcioner KK Real iz Madrida, osim uspešnih humanitarnih akcija uključio se i u biznis, postavši vlasnik „Voda vode“.”
61. Dušan Petrović, “ministar pravde, potpredsednik DS i poslanik u Skupštini Srbije.”
62. Rodoljub Drašković, “većinski vlasnik koncerna „Svislajon-Takovo“, jedne od vodećih firmi srpske konditorske industrije. Rođeni brat Vuka Draškovića koji je van politike (“Svi ljudi koji nisu ulazili u trezor Narodne banke, koji nisu bili vezani uz državni aparat, koji nisu dobijali povoljne kredite, koji nisu nosili iz trezora džakove deviza, koji se nisu bavili alkoholom, naftom, cigaretama, drogama, prodajom oružja - oni su sačuvali slobodu i mogli da posluju”, izjavio je).”
Dragoljub Marković ustupio je tron kralj jaja Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon-Takovo“. Marković je Draškoviću prodao 70% svoje firme „Eko organik lajf“, nekadašnjeg „Krmivo produkta“. Ta firma je i sada lider na tržištu u proizvodnji jaja i zauzima negde oko 20 odsto tržišta. Razlog zbog kojeg je Dragoljub Marković prodao ovo preduzeće jesu finansijske poteškoće, u koje je zapao zbog požara koji je februara ove godine uništio farmu u Surčinu. Marković je imao problema sa naplatom osiguranja. Iako su procenitelji ove osiguravajuće kuće, kod koje je bila osigurana imovina „Eko organik lajfa“, konstatovali totalnu štetu i mada je polisa za opremu bila na 895.000 evra, isplaćeno je svega 100.000 evra.
Miroslav Mišković je od Rodoljuba Draškovića, vlasnika “Takova” iz Gornjeg Milanovca, oteo sve prodajne objekte. “U ovoj zemlji ne mogu biti dva gospodara. Ili ćeš da mi ustupiš prodavnice ‘Takova’, ili će te Mlađa odmah uhapsiti “ - bio je Miškovićev ultimatum Rodoljubu Draškoviću. Rodoljub je ustupio sve prodavnice “Takova”, skoro bez naknade.
Rodoljub Drašković kupuje firmu Euro Food Markt iz Siska za 20 miliona eura, koja se bavi preradom voća i povrća i proizvodnjom biskvita, i namjerava ojačati poziciju Swisliona u Hrvatskoj, koji je već prisutan na tom tržištu preko trgovačkog lanca Konzum. Ivica Todorić kupio je SL Gros, trgovački deo poznatog srpskog koncerna Svislajon Takovo čiji je vlasnik Rodoljub Drašković. U trci za kupovinu ovog lanca koji deluje na jugu Srbije bio je i slovenački Merkator. 2008. istražni organi ponovo ispituju privatizaciju „Dijamanta“ iz Zrenjanina i ulogu rukovodstva fabrike u prodaji hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću. Posebno će se ispitati okolnosti vezane za preuzimanje akcija „Dijamanta“ koje su pripadale beogradskoj firmi „Društvo Sadra d.o.o. Beograd“, čiji je vlasnik bila Ljiljana Knežević, supruga nekadašnjeg direktora „Dijamanta“ Save Kneževića. Zakonitost prodaje akcija „Dijamanta“ u javnosti je dovedena u pitanju 2005. godine, ali nažalost, nadležni državni organi nikad se nisu bavili ovim pitanjem. Podsećam da su svi brujali da je Knežević mimo berze prodao Todoriću akcije, preko, navodno, anonimne firme DSDB. Ova firma je osnovana 31. marta 2005. godine, neposredno pre Todorićevog preuzimanja većinskog vlasništva, a vlasnik je Ljiljana Knežević, supruga Save Kneževića. Čak je i sedište kompanije registrovano na kućnoj adresi Kneževićevih u Beogradu. Samo mesec dana od osnivanje ove firme u nenovčani kapital preduzeća upisane su 81.872 akcije „Dijamanta“, čija vrednost prelazi 10 miliona evra. Zvanično, osnivač ovog preduzeća je firma „Adison intertrejd inc. Trident trust kompani limited“ sa Devičanskih ostrva. Pretpostavlja se da je Ivica Todorić, vlasnik hrvatske kompanije „Agrokor“, većinski udeo u „Dijamantu“ stekao preuzimanjem 26,96% akcija investicionog fonda „Saut-ist ei fond“,i 24,90% vlasništva anonimne firme „Društvo Sadra” d.o.o. Beograd. Pojedini rukovodioci „Dijamanta“ izjavili su da su Knežević i Todorić prijatelji više od dvadeset godina i da su smislili način kako da izbegnu prodaju akcija na berzi. Knežević je osuđen na kaznu od godinu dana zatvora ili uslovno tri godine, dok je drugooptuženi Đuro Kesić, bivši direktor Dijamant banke, dobio kaznu od osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Prema obrazloženju ove prvostepene presude, zloupotreba dvojice osuđenih u vezi je s komisionim poslovima između Dijamant banke i Centro banke kojim je Dijamant banka oštećena za 1,2 miliona dinara. Optužnica protiv Sava Kneževića, podneta maja 2003. za falsifikovanje službenih isprava i utaju poreza, odbačena je zbog zastarelosti, jer je od činjenja dela za koje se teretio prošlo više od deset godina. Kneževića su teretili da je, koristeći položaj direktora i uslove koji nisu bili dostupni drugim radnicima, za vreme upisa druge emisije akcija 1993. kupio 20.336 deonica. Knežević je u julu 2001. godine, po usvajanju Zakona o porezu na ekstraprofit, da bi izbegao porez, pozvao 27 deoničara ili njihove naslednike i zahtevao da potpišu blanko poreske prijave, na osnovu kojih su raspolagali daleko većim brojem akcija od stvarnog. Na toj listi, pored desetak penzionisanih radnika koji za svoje akcije nisu znali, bilo je i osam pokojnika.
Mesna industrija Pro Bekom imala je oko 40 dobavljača. Lopovskoj umetnosti, Borivoje Beštić učio se u Sarajevu, kao magacioner u Beku. Iza Beštića su u Beogradu, u koji je došao kao izbeglica, ostale mnogobrojne afere, kao što je neuspeli pokušaj kupovine mesne industrije Mitros iz Sremske Mitrovice sa Dragoljubom Markovićem-Krmojem i danas odbeglim direktorom “C Marketa” Slobodanom Radulovićem... Poslednja velika prevara tandema Beštić-Janjić je kupovina zrenjaninske mesne industrije Bek. Kupovina ove firme je poništena od strane nadležnih organa, ali je Beštić, u međuvremenu, iz magacina Bek-a odneo oko milion konzervi mesnih prerađevina, koje je odvezao u Čajetinu i nalepio na njih nalepnice preduzeća Zlatibor! Pro Bekom je opelješio 40 dobavljača, kojima duguje oko 15 miliona evra, na ime isporučene robe, aditiva, mašina... Novac je Beštić prebacivao na svoju firmu A.D. Čajetina. Kakav je kvalitete mesnih prerađevina koje Beštić prodaje po Srbiji. Kontrole nema, jer Beštić ima ogromne pare. U maju 2008. Beštić se sastaje sa Božidarom Đelićem i Rodoljubom Draškovićem, vlasnikom kompanije Svislajon Takovo. Gospodin Drašković je tako kupio i fabriku mesa Zlatibor, čiji su vlasnici Borivoje i Vladan Beštić. Fabrika iz Čajetine, koju je kupio Rodoljub Drašković je u blokadi. Evo originalnog rešenja koje je Drašković ponudio dobavljačima u “pismu o dobrim namerama” 10. oktobra 2008:
“Obaveštavamo Vas da je Koncern Swisslion - Takovo preko svog podređenog društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd, spreman da učestvuje u sanaciji industrije mesa Zlatibor a. d. Čajetina. Naime, Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina je u finansijskoj blokadi već više od 60 dana, što je osnov za pokretanje stečajnog postupka. Međutim, u slučaju pokretanja stečajnog postupka, materijalnu štetu će neminovno pretrpeti i poverioci i Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Smatramo da je celishodnije i ekonomski racionalnije da se pokrene postupak sanacije, odnosno sveukupne finansijske konsolidacije Industrije mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Koncern Swisslion Takovo, preko svog podređenog Društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd Vam nudi sledeće moguće opcije sanacije: - otkup potraživanja, uz discount; - pretvaranje potraživanja u dugoročni kredit sa grejs periodom, uz minimalnu kamatnu stopu; - konverzija potraživanja u kapital; - otpis potraživanja, na osnovu ugovora o budućoj poslovnoj saradnji; Pored navedenih opcija spremni smo da prihvatimo svaki Vaš predlog, a koji će neposredno doprineti finansijskoj konsolidaciji Industrije mesa “Zlatibor” a.d. Čajetina.”
Mnogo ljudi, među kojima i Milorad Vučelić, Aleksandar Vulin, Miodrag Kostić, Nenad Čanak, Milan Gutović, Tahir Hasanović, Rodoljub Drašković..., guralo se 26.06.2005. ispred studija TV Pink, očekujući početak snimanja emisije “Bijelo dugme i prijatelji”.
63. Srđan Šaper, “direktor predstavništva agencije „Meken Erikson“ za jugoistočnu Evropu i član Glavnog odbora DS, bliski saradnik predsednika Borisa Tadića.”
64. Novak Đoković, “treći teniser sveta. Mladić koji uspešno predstavlja svoju zemlju u svetu i zbog koga je tenis postao jedan od najprivlačnijih sportova za mlade u Srbiji.”
65. Emir Kusturica, “proslavljeni režiser koji je sa svojim poslednjim filmom doživeo ovacije u Parizu i širom Evrope, ali nije dozvolio da se prikaže u Beogradu. U u svom Drvengradu je pokrenuo filmski festival „Kustendorf“, na čije otvaranje je došao Vojislav Koštunica.”
66. Fahreta Živojinović, “najpopularnija pevačica svih vremena u bivšoj Jugoslaviji. Sa suprugom Slobodanom Živojinovićem vlasnik je više firmi i stranih predstavništva, a sa Sašom Popovićem osnovala je „Grand“, najveću produkcijsku kuću u regionu.”
Da li su Fahreta Jahić, Slobodan Živojinović, Miroslav Mišković i Milija Babović imali dvadesetak milona evra u gotovini na koje je plaćen porez na prihod građana? Ne! I da li je ministar policije preduzeo neka hapšenja? Ne! Odakle im tolike pare za otkup?
Velike svetske modne agencije, poput "Elita" i sličnih, imaju vrlo jake pozicije, a Srbija je postala "izvoznik" lepih devojaka i dečaka. Kako je ekonomsko i političko stanje u državi bivalo sve gore, taj posao bivao je sve unosniji. Poslednjih desetak godina domaće agencije aktivno učestvuju u međunarodnoj trgovini "novih lica", gde se često u ugovorima nalaze razni aneksi i ograde od mogućeg "skretanja s pravog puta" angažovanih. U stvari, agencije peru ruke od seks trafikinga, podvođenja u prostituciju i drugih nepodopština, čega u ovom poslu uvek ima, samo ne u meri i na način na koji se to danas dešava. U dobrom broju slučajeva ulazak u svet modne industrije, "modela" pomažu sami roditelji. Starost devojaka često ne prelazi 16 godina. Reč je o vrlo rizičnim grupama, koje priče o slavi, novcu i boljem životu lako odvode u razne "kompromise". Činjenica je da su u poslednjih desetak i više godina iz Srbije uspele tek tri-četiri devojke, napravivši svetsku slavu kao top-modeli (što znači da dovoljno zarađuju i za sebe i za druge). Takođe je činjenica da je njih na hiljade to isto pokušavalo. Gde su one završile i ko je u javnosti čuo njihovo iskustvo? Pravilo je da se o tome ćuti. U Beogradu i Srbiji mnogo toga počinje preko modne agencije "Klik" ili preko Vesne Jugović (koja nema veze s modom ali ima s angažmanom devojaka), uz pomoć Verice Rakočević i sličnih. A to nije najsrećniji način da se uspe u životu.
Dragan Đilas poveo se za predlogom bračnog para Živojinović - Jahić da poseti njihove terevenke, gde mu je bračni par podvodio pevaljke iz Grand produkcije. Uz atmosferu koja priliči balkanskim snobovima, zaljubio se u tek punoletnu pevaljku i u razvodu je od supruge Milice Delević-Đilas, koja je, inače, pomoćnik ministra inostranih poslova.
67. Dragoljub Vukadinović, “predsednik Uprave kompanije „Metalac group“ i predsednik „Akcionarskog društva Metalac“, pune tri decenije je u preduzeću. „Metalac“ je 2007. ostvario 17 miliona evra od prodaje na inostranom tržištu, što je 18% više u odnosu na godinu ranije.”
68. Vida Petrović-Škero, “predsednica Vrhovnog suda Srbije, jedna je od osnivača Društva sudija Srbije.”
SONJA MANOJLOVIĆ, sudila je kao sudija Okružnog suda Radomiru Markoviću, Nikoli Ćurčiću i Branku Crnom za odavanje službene tajne i uništavanje dokumenata.
Ministarka pravde podnela je inicijativu Vrhovnom sudu Srbije da razreši sudije tog suda Dragišu Đorđevića, Sonju Manojlović i Miodraga Vićentijevića zbog nesavesnog i nestručnog vršenja sudijske dužnosti. Oni su dozvolili uslovni otpust bivšeg načelnika za bezbednost JSO Milorada Bracanovića iz zatvora "Zabela". Okružni sud u Beogradu koji je Bracanovića osudio zbog neprijavljivanja ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića, odbio njegovu molbu za uslovni otpust. Posle žalbe, VSS je preinačio odluku i rešenje. “Vrhovni sud se pozvao na to da je Kazneno-popravni zavod "Zabela" predložio u svom izveštaju da se usvoji Bracanovićeva molba. Međutim, u izveštaju o njegovom vladanju ne stoji predlog da se on pusti na uslovni otpust kako je to navedeno u obrazloženju odluke VSS.”
Sudija Dragiša Đorđević je bio i predsedavajući sudija u žalbenom postupku optuženima za atentat na Zorana Đinđića. Članovi veća su bile i sudije Sonja Manojlović i Miodrag Vićentijević. Sudija Đorđević bio je i predsednik veća koje je ukinulo presudu navijaču "Crvene zvezde" Urošu Mišiću. Ovaj mladić je bio osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše Trajkovića na beogradskoj "Marakani".
69. Tomica Milosavljević, “ministar zdravlja svih vlada od 2000. sprovodi reforme u zdravstvu.”
TOMICA MILOSAVLJEVIĆ, odobrio je, kao ministar zdravlja, medicinske eksperimente u srpskim klinikama. Farmaceutske kuće, koje dobiju velike pare za istraživanje novih lekova, sprovode svoje opite nad srpskim pacijentima. Te eksperimente odobravaju Etički komiteti Kliničkog centra Srbije, koji se poveravaju poverljivim profesorima ministra Milosavljevića.
Mentor gospodina Milosavljevića, je 76-godišnji akademik Ljubisav Rakić, član Munove sekte, koji je pre dvadeset godina, pokušao da u Srbiji, za račun stranih kompanija, između ostalih i ICN Milana Panića, vrši opite, odnosno stvaranje novih lekova. Pre dvadesetak godina dekan Medicinskog fakulteta Ljubisav Rakić, vođa Munove sekte u Srbiji, započeo je gradnju zgrade Kliničkog centra Srbije, čijih pet spratova još nije u upotrebi. Tada je Rakićev tim uzeo ogromne pare. Danas se ministar zdravlja sprema da dovrši njegovo delo, i osposobi zgradu KCS.
List Tabloid pokušavao je da od ministra zdravlja sazna koliko je, za njegovih mandata, obavljeno istraživanja novih lekova, koliko ih je priznato a koliko je skinuto s liste pozitivnih lekova. Ministar nije odgovorio. Nije odgovorio ni koliko je pacijenata umrlo po primeni nepriznatih metoda.
Zahvaljujući ministru zdravlja Milosavljeviću, srpskim pacijentima se danas prepisuje nekoliko desetina lekova, na čijim kutijama stoje napomene inostranih farmaceutskih kuća da ''nisu za javnu upotrebu'', poput - "avandia" i "actos". koje izdaje primarijs dr Miroslav Vircburger, specijalista interne medicine - endokrinolog u Kliničkom centru Zvezdara. Ovaj lek farmaceutske kuće iz Filadelfije (SAD), koji nije odobren za prodaju u apotekama, u 43 odsto slučajeva izaziva infarkt kod pacijenta! Teško da Vircburger nije jedini lekar u Srbiji koji pacijentima prepisuje ove lekove, koji u SAD-u nisu odobreni za prodaju, a to piše na kutijama u koje su pakovani. Srpski lekari, davanjem ovih lekova vrše eksperimente o njihovom delovanju, koji se uglavnom završavaju smrću pacijenata.
Ministar i grupa “njegovih” profesora Medicinskog fakulteta, uzeli su ovaj ''biznis" “pod svoje". Oni se prihvataju da godišnje vrše, za račun farmaceutskih kuća, i po nekoliko ispitivanja lekova koji su prethodno testirani samo na pacovima, i pacijente primoravaju da potpišu da dobrovoljno primaju lekove čije delovanje nije ispitano.
U grupi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića ima dvadesetak profesora univerziteta, koji uglavnom pokrivaju najvažnije kliničke centre i institute, i tako pomažu Milosavljeviću da nabavkama opreme i lekova zgrće velika sredstava. Ministar zdravlja nije odgovorio na pitanje koliko ima stanova u inostranstvu a koliko u Srbiji. Nije demantovao da je dobio norveško državljanstvo. Srbija od međunarodnih organizacija dobija donacije za nabavku savremenih aparata za dijagnostifikovanje bolesti i njihovo lečenje. Šapa ministra zdravlja je nad svim tim nabavkama. Jer, reč je o milionima evra koji završe u njegovom džepu. Primera radi, navodimo slučaj kupovine PET skenera za Polikliniku (pozitronska emisiona tomografija). Iz donacije je obezbeđen milion dolara, banka je odobrila kredit, a dobijena su i sredstva iz nacionalnog plana. Ministar zdravlja je od marta prošle godine odugovlačio kupovinu. Naime, ljubavnica profesora Ljubisava Rakića, docent Svetlana Žunić, zalagala se da se skener nabavi za potrebe nuklearne medicine, da bude pod njenom kontrolom.
Doskorašnji američki ambasador Majkl Polt zalagao se da se skener kupi od firme "General Electric", a ministar zdravlja Tomica Milosavljević imao je dogovor s proizvođačem "Simensom" (reč je o kvalitetnijem skeneru), a "Simens" ministru uobičajeno odobrava proviziju od deset odsto. Odlaskom ambasadora Polta, Tomica Milosavljević je odmah stavio na dnevni red kupovinu ovog skenera, favorizujući "Simens". Na nabavkama skupih medicinskih uređaja zgrću se velike pare. Uglavnom sve nabavke za klinike idu preko ministra zdravlja, zbog provizije.
U Kliničkom centru u Kragujevcu, za potrebe centra za onkologiju - odeljenje radioterapije, nabavljena je prošlog meseca oprema za koju je novac u iznosu od milion evra obezbedila Evropska unija. Kupovina je izvršena preko beogradskog preduzeća "Maksi tim". Prema potpisanom ugovoru, oprema je vredna milion evra, a ona koja je dostavljena u Kragujevac ne vredi više od trista hiljada evra. Da li se ministar zdravlja ugradio?
Iz Kliničkog centra u Kragujevcu šalju lekare na specijalizaciju na Institut za onkologiju i radiologiju u Beogradu, radi obuke za primenu BRAHI terapije, i plaćaju se velike pare za njihovo usavršavanje, mada takva oprema ne postoji u Kliničkom centru u Kragujevcu.
Podseća li Tomica Milosavljevića na savremenu verziju nacističkog lekara Jožefa Mengelea? Evropska unija finansira tajne eksperimente Tomice Milosavljevića, kontroverznih lekara i farmakomafije. Novosadski lekar Nikola Vučković, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Kliničkog centra Vojvodine i šef "Metadon centra", vratio je terapiju opijatom "metodanom", zabranjenim u savremenoj svetskoj praksi, i to odmah posle ubistva premijera Đinđića i raspada narko-tržišta. Inače, taj metod lečenja narkomana u savremenoj praksi na Zapadu je napušten, a u Rusiji čak i zabranjen. U nedostatku valjanih državnih planova u borbi protiv narkomanije, u Srbiji se razvio snažan lobi zagovornika upotrebe "metadona" čiji se metod već sprovodi ilegalno na legalnim državnim klinikama.
Čovek koji je, izgleda, bogom dan da vodi jedno od najosetljivijih ministarstava, bez imalo stida i srama započeo je i svoj četvrti mandat. Milosavljević nijednoj dosadašnjoj vladi nije predložio strategiju o zdravstvenoj zaštiti, koja bi dala smernice razvoja zdravstva za desetogodišnji period. Ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti nije prošao javnu raspravu, pa su ključni problemi, kao što je nesaradnja sa zemljama EU u oblasti transplantacije organa, ostali nedorečeni, A Srbija još uvek nije članica organizacije "Eurotransplant", zbog čega nam je tržište organa ograničeno. ništa nije urađeno ni na otvaranju naše države za razmenu krvi i krvnih derivata, što je, kako tvrdi, bio zadatak ministra tokom prethodna tri mandata. Milosavljević je ponovo ministar zahvaljujući jakoj podršci farmaceutskog lobija i sprezi sa stranim centrima moći i finansijskim centrima u zemlji. Reforma zdravstva nije uspešna, jer nije zaustavljeno preterano obolevanje i smrtnost građana Srbije, izazvana prvenstveno hroničnim nezaraznim bolestima. Da je reforma usmerena pre svega na primarnu zdravstvenu zaštitu, smanjila bi se smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja za dva odsto na godišnjem nivou. Bolje je proverenim i efikasnim merama sprečiti obolevanje ljudi, a ne pre toga ulagati veliki novac u skupu i sofisticiranu opremu.
Ministarstvo zdravlja spada u red profitabilnih resora. Taj resor je budžetski veoma zahvalan. Tu pare same stižu. Milosavljević je imao. Medicinsko-farmaceutski kompleks dominira našim zdravstvom, a to da li je neko dobar ministar nije toliko bitno.
70. Srđan Bošnjaković, “generalni direktor Naftne industrije Srbije koja je u 2007. godini ostvarila rekordnu dobit od oko 150 miliona dolara. NIS je najuspešnija kompanija u Srbiji i nalazi se na 22. mestu među 500 najuspešnijih kompanija u 19 država jugoistočne Evrope prema listi revizorske kuće „Dilojt“. NIS je dobitnik priznanja za najbolji korporativni brend u Srbiji.”
71. Nata Mesarović, “predsednica sudskog veća koja je osudila ubice dr Zorana Đinđića.”
72. Boris Nemšić, “potpisao ček na 320 miliona evra za trećeg operatera mobilne telefonije u Srbiji. Nemšić je prvi čovek „Mobilkom grupe“, u vlasništvu „Telekom Austrija“, a posluje u Austriji, Sloveniji, Lihteštajnu, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i u Srbiji kao „Vip mobajl“.”
73. Dragan Nikolić, “predsednik korporacije „Tigar“ iz Pirota, jednog od najvećih izvoznika u Srbiji. Kompanija već godinama povećava proizvodnju i proširuje delatnost, a od marta ove godine planira i izgradnju pogona za reciklažu starih guma i proizvodnju robe od gumenih granulata.”
74. Aleksandar Karađorđević, “krunski princ, sin kralja Petra II. Školovao se u inostranstvu, a u Srbiju se vratio 2001. i uselio se u Kraljevski dvor na Dedinju.”
75. Vuk Jeremić, “ministar inostranih poslova Srbije.”
76. Milija Babović, “vlasnik, između ostalog, „Fešn kompani“ u čijem su sastavu poslovno-prodajni objekti odeće i obuće najpoznatijih proizvođača: „Riplej“, „Levis“, „Džeger“, “Bata“ i „Čezare Paćoti“. Zatražio je da mu članovi zemunskog klana, za koje Specijalni sud utvrdi da su odgovorni za njegovu otmicu, isplate 10,5 miliona evra koliko je platio za oslobađanje nakon otmice 2002.”
77. Nenad Vučinić, “predsednik uprave „Henkela“ za Adriatik regiju i Srbiju. U prošloj godini preduzeće je 27% ukupnog prihoda realizovalo na stranom tržištu.”
78. Stiven Džon Vordsvort, “britanski ambasador u Srbiji od 2006. Pre dolaska u Beograd službovao je u Moskvi. Prethodno je dugo bio angažovan u Forin ofisu, bio je savetnik pri NATO, a Veliku Britaniju predstavljao je u još nekoliko zemalja.”
79. Miljko Radisavljević, “specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala.”
80. Aleksandar Vučić, “generalni sekretar Srpske radikalne stranke.”
ALEKSANDAR VUČIĆ rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Sa odličnim uspehom završio je Osnovnu školu „Branko Radičević“ i Zemunsku gimnaziju. Pobeđivao je na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije i bio pionirski prvak Beograda u šahu. Diplomirao je u rekordnom roku na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata u generaciji, i bio stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Kao i Marko Milošević, u Vučićevoj biografiji piše da “već od petnaeste godine paralelno sa učenjem obavlja i razne poslove, od fizičkog rada na građevinama do obavljanja ugostiteljskih poslova”. Kao i veliki broj privilegovane dece komunističke nomenklature, usavršavao se u Brajtonu, u Engleskoj, gde je na kursu engleskog jezika boravio nešto više od godinu dana. Radio je 1992. i 1993. kao novinar na „Kanalu S“ na Palama, Republika Srpska, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok iz sveta, intervjue i reportaže.
1993. godine Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci, i, kao student treće godine Pravnog fakulteta, biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i njen generalni sekretar. Sa svojom SRS, prolazio je kroz naizmenične periode saradnje sa i opozicije socijalistima.
Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996, postao je direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“. U hali Pinki održani su neki viđeni mitinzi Srpske radikalne stranke, kao i miting u čast Žan-Mari Le Pena, koji je proglašen za počasnog građanina Zemuna.
24. marta 1998. godine, Aleksandar Vučić postaje ministar za informisanje u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića koju čine SPS, SRS, i JUL, i podnosi ostavku na mesto direktora „Pinkija“. Njegov ministarski angažman ostaje upamćen po kontroverznom Zakonu o informisanju, koji je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Vučić na Skupštini Udruženja novinara Srbije (tada bez „nezavisnih“) 13. juna 1998. ističe da su se „neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju specijalnog rata protiv Srbije“. Zakon je de fakto suspendovao ustavno pravo na slobodu izražavanja, i ukinuo elementarne demokratske principe i međunarodno prihvaćene norme. Tri dana po usvajanju Zakona u oktobru 1998, nedeljniku „Evropljanin“ određena je, retroaktivnim dejstvom Zakona, po tužbi tzv. Patriotskog saveza Beograda kazna u iznosu od 2.400.000 tadašnjih dinara zbog, kako je navedeno, „većeg broja tekstova kojima se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, na rušenje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i SRJ“; magazin je ubrzo zatim zabranjen i ugašen. Dve nedelje kasnije, „Dnevni telegraf“, Slavka Ćuruvije, biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg zastupa Bratislava Buba Morina, sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio sve građane, žene i decu“. Niz kazni se nastavlja, a sam Ćuruvija je za vreme NATO bombardovanja na SRJ ubijen u centru Beograda 11. aprila 1999. godine, u periodu dok je bio pod prismotrom SDB i javno optužen za izdaju u državnim medijima. Ukupne kazne izrečene po Zakonu o informisanju iznosile su preko 24.000.000 dinara. 13 dana pre Zakona, Vlada je bila donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja su ukinuti programi Radio Indeksa i još pet radio-stanica, a Ministarstvo za informisanje je privremeno zabranilo rad Dan Graf-a, Danasa, Dnevnog telegrafa i Naše Borbe. Za vreme primene kontroverznog Zakona o univerzitetu koji je takođe donela ova Vlada, Aleksandar Vučić izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog Univerziteta i Filozofskog fakulteta BU. Vučić je bio i na javnoj listi osoba kojima je zabranjen ulazak u Evropsku Uniju.
Dok je bio direktor Hale Pinki, Vučić je bio predmet kontroverzi oko poslovnog prostora, te oko oglasa u stranačkom glasilu SRS „Velika Srbija“ koji je koštao 100.000 dinara. Ovaj slučaj nikada nije do kraja rasvetljen.
Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. kada je Skupština Srbije oduzela mandate Srpskom pokretu obnove i podelila ih Socijalističkoj partiji Srbije i Srpskoj radikalnoj stranci; i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000. U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija.
U martu 2002. godine Aleksandru Vučiću je određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. godine dodelila Vlada, a koji je potom otkupio ispod tržišne vrednosti. U julu 2004. godine bio je predmet javnog skandala, kada mu je Telekom Srbije isključio telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od 150.758 dinara, koji nije plaćao 15 meseci. Vučić je potom brzo pokrio dug, a kao razlog neplaćanja naveo „niska primanja“ u Skupštini Srbije.
Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom.
15. septembra 2008. godine, nakon sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, Vučić je podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života, a već početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Na osnivačkoj skupštini SNS izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.
81. Dragan Šutanovac, ministar odbrane
DRAGAN ŠUTANOVAC, kum Borisa Tadića, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promovisao je Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. Na platnom spsiku "Jugoimporta SDPR-a" bio je i Šutanovac. Iako ništa nije radio, Nikčević ga je plaćao kao specijalnog savetnika. Rođeni brat Stevana Nikčevića, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imali su zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi.
Ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju sve nabavke i prodaju vojne opreme, a vrednost tih poslova dostigla je pola milijarde evra. Svi poslovi uvoza ili izvoza idu preko firme "Jugoimport SDPR", odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome tamo miruje status, tvrdi poslanik Srpske napredne stranke, penzionisani general Božidar Delić:
“Očigledno da Ponoš nije želeo da učestvuje u nezakonitim radnjama i korupciji, koja direktno utiče i na borbenu gotovost vojske. Postoje pisani tragovi da su ljudi iz GŠ ukazivali na zloupotrebe i propuste. Ti ljudi su penzionisani.
Dva su posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi posao je dobila firma "Megalink", osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač "Novatel", koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme "Tales" i "Tadiran" iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru.
Nabavku borbenih oklopnih točkaša je posao od 360 miliona evra i treba da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski "pandur", švajcarska "pirana", finska "patrija" i ruski BTR-90. Sva vozila su kvalitetna, ali izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo i to da kupujemo. Da ne pričam da nije moralno da nabavljamo "Ahtisarijeva" vozila od zemlje koja je priznala Kosovo i zbog čijeg patologa Helen Rante su nas bombardovali.
Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao za "Krušik" vredi 35 miliona, za "Zastavu" pet miliona, "Utvu" iz Pančeva 20 miliona, preduzeće "Mile Dragić" iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. I kako sve ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi "Mile Dragić". Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke kakve su želeli, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR je u tome što su otišli u Kinu i Izrael i naručili tu opremu po modelu kakav proizvodi "Mile Dragić". Potom u mestu Kisač u firmi "Novoteks" prepakuju, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod. Ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika u uslovima svetske krize.”
Srbija nema plan i strategiju odbrane još od raspada državne zajednice SCG. To što imamo odavno je prevaziđeno i važi za teritoriju SCG, a ne za Srbiju. Sistem odbrane je apsolutno ugrožen. Zdravko Ponoš je bio svestan da će istupom u javnosti ispasti žrtva, ali time je ipak uspeo da spase čast oficirskog poziva.
82. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada.
83. Bojan Krišto, generalni direktor Aerodroma „Nikola Tesla“. Na ovu funkciju došao je sa mesta direktora Državne lutrije Srbije, koje mu je bilo prvo radno mesto.
84. Goran Ješić, prvi čovek opštine Inđija. Uspeo je da u ovom gradu organizuje koncert „Red Hot Čili Pepersa“, a grad je postao poznat po velikim investicijama.
85. Bojan Stanojević, gradski menadžer Beograda.
86. Živorad Anđelković, direktor JKP „Parking servis“.
87. Željko Knežević, vlasnik „Vinarije Čoka“. Privredna komora Srbije uvrstila ga je među 20 najuspešnijih privrednika Srbije. Vlasnik subotičke „Super TV“.
88. Vladimir Đorđević, generalni direktor Elektroprivrede Srbije.
89. Milan Petrović, direktor „Donkafe“, koji posluje kao deo izraelske „Štraus elit“ grupe, a koja kafom pokriva preko 30% tržišta kafe u Srbiji.
90. Dragijana Radonjić-Petrović, “direktorka brokerske kuće „M&V investments“, čije učešće u prometu na Beogradskoj berzi konstantno raste. 91. Dragan Tomić, predsednik „Simpa“ iz Vranja, preduzeća koje je protekle godine imalo rast izvoza od 50 odsto i to na područja koja su najjača u proizvodnji nameštaja - Italiju, Nemačku, Francusku i u skandinavske zemlje.”
92. Ana Ivanović, teniserka koja je napunila tek 20 godina i treća je na svetu.
93. Jelena Janković, četvrta teniserka na svetu, zaštitno lice „Hjundai“, „Telekom“, „Ribok“, „Prins“, „Mone“...
94. Dragica Pilipović Čefi, šef Kancelarije Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji.
95. Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo.
96. Dušan Stupar, vlasnik kompanije „Univerzal holding“, bivši načelnik DB Beograda. Kupio je mašinsku industriju „Panonija“ iz Inđije, trgovinsku firmu „Tamiš“ iz Sečnja, tekstilno preduzeće „Žako“ iz Žagubice i „Tehnopromet“.
97. Darko Babić, direktor DHL u Beogradu, preduzeća koje beleži dvocifreni rast.
98. Jovica Stefanović Nini, “vlasnik pet privatizovanih firmi. Za firme kupljene u Agenciji za privatizaciju potrošio je oko tri miliona evra.”
22. maja 2003. Jovica Stefanović - Nini uhapšen je u kancelariji svoje kompanije “Nini” u Nišu, odakle je odvezen za Beograd, zbog sumnje da je povezan sa organizovanim kriminalom, koji policija rasvetljava u okviru akcije Sablja. Njegov advokat Ljiljana Živković kazala je da je “sigurna” da on nije priveden zbog privrednog kriminala. Stefanović se sredinom februara vratio u Niš, pošto je 5 godina proveo u prinudnom “egzilu”. Tada su ukinute nacionalna poternica i rešenje o pritvoru, izdati još 1998. godine zbog toga što je pobegao iz zemlje, neposredno nakon dve krivične prijave zbog privrednog kriminala. Rešenje o ukidanju pritvora i poternice doneo je istražni sudija Okružnog suda u Nišu, pošto je Stefanovićev advokat položio jemstvo od 250 hiljada evra kao “garanciju da ce biti dostupan pravosudnim organima”. Stefanović je 1998. godine osumnjičen za zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi “teške više od dva miliona dinara”, u poslovanju sa Duvanskom industrijom Niš, Srpskom komercijalnom bankom, i drugim bankama i firmama u gradu. Stefanović se sumnjiči da je izvesne količine lekova, nafte, brašna i drugih “isplativih” namirnica prodavao “na crno” i bez potrebne dokumentacije, i da je za ovu robu utajio porez. Čarsija je pričala da je pre ukidanja poternice, “nesmetano prelazio granicu”, i “viđan u Nišu”, u kojem je njegova porodica i poslovni lanac “Nini”, koji čine apoteke, drogerije, benzinska pumpa i druge firme. Govorilo se da je Stefanović bio i jedan od vlasnika MB banke i likvidirane Srpske komercijalne banke u Nišu. U duvanskim i naftnim poslovima pripisivana mu je “povremena veza” Markom Miloševićem, i Željkom Ražnatovićem Arkanom. O tome gde se nalazio tokom egzila stizale su protivrečne informacije, dok zvanično nije potvrđeno da je u Makedoniji, i da je tamo postao vlasnik kompanije “Jaka 80” iz Radoviša. U vlasništvu Stefanovića su i firme Jugoremedija i Luksol iz Zrenjanina, Vetprom iz Novog Sada, Medela iz Vrbasa, Žitomlin iz Niša, a kupovao je i akcije Niške pivare i još nekoliko firmi u Srbiji.
Jovica Stefanović Nini i pored upozorenja Aleksandra Gračanca, direktora Akcijskog fonda i Unije radnika i akcionara, da krši sudske odluke, uspeo je da na Beogradskoj berzi proda deo akcija vrbaškog preduzeća “Medela”, koje su u vlasništvu Fabrike lekova “Jugoremedija”. Zbog toga je zrenjaninskom Opštinskom javnom tužilaštvu Deurić podneo krivične prijave protiv odgovornih u “Jugoremediji”, zatim kupca akcija te farmaceutske kuće firme “Menta” iz Padeja, čiji je vlasnik Stefanović, kao i Vide Uzelac, direktorke Centralnog registra zato što je dozvolila kršenje privremenih sudskih mera kojima je zabranjena trgovina akcijama “Jugoremedije” do pravosnažnog okončanja spora između menadžmenta i akcionara. Prema izvodu iz Centralnog registra, jedan od akcionara “Medele” je i “Jugoremedija”, koja poseduje 36,72% akcija ovog preduzeća. Na sednici Upravnog odbora “Medele”, na čijem čelu je Stefanović, odlučeno je da se proda deo kapitala koji poseduje zrenjaninska farmaceutska kuća, uprkos tome što je beogradski Trgovinski sud odredio privremenu meru kojom se Ninijevom preduzeću “Jaka 80” iz Radoviša zabranjuje otuđenje i opterećenje, i raspolaganje na drugi način imovinom fabrike lekova. Deurić upozorava da Stefanović ne prestaje da krši zabrane sudova i da pljačka imovinu “Jugoremedije”. Stefanović je 2. oktobra prodao deo akcija “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, pošto se uverio da Beogradska berza, Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar neće preduzeti ništa da spreče nepoštovanje sudske presude, i na berzu je izneo i ostatak akcija “Medele”. Kupac je opet “Menta”. Drugim rečima, Nini je akcije “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, prodao sebi.
Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, oktobra 2006, kojim se potvrđuje presuda zrenjaninskog Trgovinskog suda o poništenju dokapitalizacije Fabrike lekova “Jugoremedija”, dokaz je da, u ovom slučaju, pravda konačno trijumfuje, kaže Zdravko Deurić, predsednik Udruženja malih akcionara “Jugoremedija 2”. Najnovijim rešenjem Višeg trgovinskog suda, kao neosnovana se odbacuje žalba makedonske firme “Jaka 80”, na raniju odluku Trgovinskog suda u sporu o vlasničkom statusau u “Jugoremediji”. Time je potvrđena presuda zrenjaninskog suda kojom je poništena dokapitalizacija fabrike lekova, posle koje je “Jaka 80”, niškog biznismena Jovice Stefanovića Ninija, postala većinski vlasnik “Jugoremedije”. Od sada, vlasnici 58% kapitala fabrike lekova ponovo su mali akcionari, koji su to i bili pre fiktivnog uvećanja kapitala. Privatizacijom društvenog dela kapitala koje je Akcijski fond Republike Srbije prodao 10. septembra 2002. godine, mali akcionari preduzeća “Jugoremedija” AD Zrenjanin su za suvlasnika dobili “Jaku 80” iz Radoviša. Neispunivši ni jednu od preuzetih obaveza iz kupoprodajnog ugovora, Nini je kao manjinski vlasnik sa 41,93% kapitala ušao u “Jugoremediju” i prvo je izvukao iz magacina preduzeća zalihe vredne 11 miliona evra. Prilikom kupovine državnog dela kapitala Jovica Stefanovic – Nini bio je na Interpolovoj poternici zbog kriminalnih radnji u Srbiji. Nedugo zatim protivzakonito vrši dokapitalizaciju “konverzijom duga” “Jugoremedije” prema “Jaki 80” čime preuzima 20% kapitala malih akcionara. Ovom radnjom Nini postaje većinski vlasnik preduzeća. Mali akcionari podnose tužbu 9. februara 2004. godine protiv Ninija. Ovaj predmet išao je a do Vrhovnog suda dva puta, prvi put jer je zrenjaninski sud osporio legitimnost malim akcionarima, drugi put jer je po žalbi “Jake 80” odbijena privremena mera od strane zrenjaninskog suda. Presuda kojom se briše nezakonita dokapitalizacija, koju je Nini izvršio u “Jugoremediji” AD, doneta je juna 2006. godine i njom je uvedena privremena mera do okončanja ovog postupka tako što se tuženom zabranjuje preduzimanje bilo kakvih radnji koje bi štetile malim akcionarima i zabranjuje se donošenje odluka na organima upravljanja kojima bi se menjala vlasnička struktura kapitala ili da se menja promena vrednosti strukture kapitala. Nini, koji iako je dobio privremene mere, ponovo krši zakon, jer mimo berzanske prodaje – kupovine akcija koja je jedina legalna i zakonita, preuzima akcije jednog dela malih akcionara i prebacuje ih na svoje firme “Nini kozmetika” i “Nini farmacija”, “Sigmapharm”... sve iz Niša, a u tome mu pomoć daje Agencija za privredne registre, iako je Centralni registar hartija od vrednosti sve to zabranio. Mali akcionari znaju da je 31. maja 2006. godine Trgovinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je raskinut ugovor o kupoprodaji udela metodom javne aukcije zaključen između “Jaka 80” iz Radoviša i Akcijskog fonda Republike Srbije od 10. septembra 2002. godine i ugovora o investicionom ulaganju od 02. oktobra 2002. godine takođe između gorepomenutih strana. I ovom presudom uvedena je privremena mera “Jaki 80”, kojom se zabranjuje otuđenje, opterećenje i raspolaganje imovinom preduzeća “Jugoremedija” AD do okončanja sudskog spora.
Decembra 2005, posle “Jugoremedije”, “Medele”, “Vetproma” i “Luksola”, Jovica Stefanović Nini ušao je i u farmaceutsku kompaniju “Srbolek”, gde je postao vlasnik 50,05% akcija. On je preko “zatečenog” Upravnog odbora pre tri dana čak dobio svog čoveka za generalnog direktora, iako je po zakonskoj proceduri trebalo da budu izabrani novi organi upravljanja, koji će izabrati i prvog čoveka firme. “Stari” šestočlani UO, na čelu sa Oliverom Marčetom, većinom glasova smenio je Ilića, verovatno da se pokaže pred Ninijem, koji je prisustvovao sednici. Potpuna promena vlasništva, nakon Ninijeve sukcesivne kupovine na berzi u roku od samo sedam dana, još nije u potpunosti ukljižena u Centralni registar. Međutim u “MV investmentu”, brokerskoj kući koja zastupa firmu “Nini”, rekli su da je ovaj niški biznismen većinski vlasnik “Srboleka” postao sa MK komercom i nekim sitnijim akcionarima, među kojima je sa 1,5% i ova brokerska kuća. Drugačije po zakonu i nije moglo, jer je jednom kupcu dozvoljeno da preko berze stekne najviše do 25% akcija s pravom glasa u jednom preduzeću. Jovica Stefanović Nini stekao je preko svoje firme „Nini“ u „Srboleku“ blizu 50% akcija preko povezanih lica što zakon ne dozvoljava, jer čim se stigne do 25% mora da se objavi ponuda za preuzimanje svih akcija. Pošto Nini nije išao tim zakonitim postupkom, morao je da postupi po nalogu Komisije za hartije od vrednosti i do 28. decembra objavi ponudu za sve akcije ili proda sporni udeo. 25. decembra 2007. on je to i učinio, pa je kupovinom na berzi novi suvlasnik „Srboleka“ sa nepunih 24% firma „Invej“, Predraga Rankovića Peconija, dok se firma „Nini“ vlasništvo smanjila na dozvoljenih 24,99%. Ova dvojica biznismena verovatno će neformalno udružiti svoje akcije i postaviti zajedničku upravu. Međutim, da bi prešli polovinu neko će morati da objavi ponudu što zahteva znatna sredstva. Poznato je da naši tajkuni biraju jeftiniji način da postanu apsolutne gazde, a to je dokapitalizacija. Mali akcionari moraju da se organizuju i da zajedničkim delovanjem onemoguće Ninija i Peconija da im na bilo koji način obezvredi vlasništvo. Nini je samo simbolično kažnjen za prekršaj, imajući u vidu da je njegova kupovina akcija „Srboleka“ 2005. godine na Berzi razlog što ovo najstarije farmaceutsko preduzeće nije dobilo strateškog partnera, bugarsku kompaniju „Sofarmu“ koja je u isto vreme objavila ponudu za preuzimanje svih akcija, uz garancije za investicije od 20 miliona evra, upošljavanje novih 100 radnika i uvođenje standarda za izvoz u EU. Malverzacije Ninija razobličene su javno tek kada je na Skupštini akcionara hteo da “progura” odluku o dokapitalizaciji jer se legitimisao kao vlasnik ne samo 24,99%, koliko su znali da ima, nego čak za 48,77% akcija pošto ih je u međuvremenu van berze otkupio od Kostića. Sve je urađeno posredstvom firme „Marko plus“, koju su maja 2006. godine osnovali Kostić i Nini i u nju, kao kapital, uneli akcije „Srboleka“ koje su ranije kupili na berzi. Nini je bio prinuđen da proda oko 25% akcija „Srboleka“ nakon što je Udruženje malih akcionara podnelo žalbu Komisiji za hartije od vrednosti. Nakon toga Komisija je donela rešenje kojim se potvrđuje da je on preko povezanih firmi, vanberzanskom kupovinom od „MK komerca“ postao vlasnik 49% akcija. Po rešenju Komisije, za kaznu Nini poslednja tri meseca nije imao pravo glasa u Skupštini akcionara na 227.069 akcija, odnosno na oko 24% koje je nezakonito stekao. Mali akcionari su upravo zbog ovih mahinacija izgubili strateškog partnera. Kupovinu „Srboleka“, „Nini“ i „MK komerc“ obavili su novembra 2005. godine na berzi u dok je trajala ponuda „Sofarme“ za otkup akcija po ceni od 1.410 dinara. Dok je trajala ponuda „Sofarme“ kupovao je, uz naduvavanje cene do 1.970 dinara, da bi, čim je stekao 40%, cena naglo pala. Tada mu je i država pripomogla i na Berzi prodala pola paketa od 32%.
99. Miodrag Stojković, genetičar. Prvi u Evropi uspeo je da klonira ljudske matične ćelije.
100. Vojin Đorđević, vlasnik „Si&Si“ koji je u poslovnim “nevoljama” ostao bez „Voda vode“.
101. Zdravko Čolić, najpopularniji domaći pevač, deo klana Makse Ćatovića
102. Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica“, suprug ćerke bivšeg šefa VOS, Nedeljka Boškovića
103. Nenad Cekić, predsednik Republičke radiodifuzne agencije
104. Radoslav Veselinović, predsednik „Galeb grupe“
105. Petar Petrov, generalni direktor „Trajala“ iz Kruševca
106. Draginja Đurić, direktorka „Banke Inteze“
107. Sanja Bokan, vlasnica „Štampe“, udovica Vanje Bokana, ćerka bivšeg šefa VOS, Nedeljka Boškovića
108. Mile Jerković, kupio deset firmi
MILE JERKOVIĆ je sinonim za divljačku tranziciju u Srbiji. Sve je stekao otimajući preduzeća u kojima bi na sumnjiv način došao do polovine vlasničkog udela. Pošto mu škola nije išla (završio je šest razreda osnovne škole), još 1978. godine počeo se baviti privatnim preduzetništvom, založivši, bez saglasnosti, očevu, bratovu i vlastitu imovinu, i dizanjem kredita od 200.000 maraka od kojih je otvorio nekoliko prodavnica i tri restorana u Bačkoj Topoli, koji su svi bili manje ili više neuspešni. Jerkovićeva “poslovna” karijera postaje uspešna sredinom devedesetih godina. Kumstvo sa Arkanom donelo mu je poslove sa švercom nafte i cigara, a u Istočnoj Slavoniji prodaju ukradenih traktora. Na taj način se ovaj čovek naglo obogatio. Kada je Arkan ubijen, niko osim njega nije znao koliko para duguje Arkanu. Posle ubistva Arkana, Jerković je i čuvenom “Bomboni” ostao dužan blizu pet miliona evra. Punih 20 godina Jerković je uvek uspevao da sebi obezbedi podršku i zaštitu aktuelnih moćnika. O tome svedoči preko 20 pokrenutih alii nikada okončanih krivičnih prijava (krađa i nelegalno posedovanje oružja, krađa i švercovanje motornih vozila, međunarodni šverc cigaretama, nuđenje i primanje mita, zloupotreba službenog položaja, izdavanje menica bez pokrića direkciji za robne rezerve, falsifikovanje službenih isprava, kidnapovanje i protivpravno lišavanje slobode). U njegovom vlasništvu je čak 17 preduzeća, koja je većinom kupio za 18 meseci, podižući ogromne kredite u “Metals banci”, koja i slovi za banku koja je spremna podržati sumnjive transakcije i “biznismene”. Najzanimljivije su njegove kupovine poljoprivrednih gazdinstava i prevozničkih preduzeća, koje je uz pomoć Gorana Obradovića iz Agencije za privatizaciju kupovao jednu po jednu, dižući ničim pokrivene kredite iz “Metals banke”. U svim novokupljenim preduzećima je potpuno nezakonito, bez saglasnosti ostalih suvlasnika (u svima je vlasnik samo oko 50% akcija) kompletnu imovinu stavljao pod hipoteku “Metals banci” zadužujući ih i do petostruke vrednosti. Preduzeće “Topolatrans” iz Bačke Topole (gde je vlasnik 56% akcija) koje vredi 50 miliona dinara zadužio je kreditima od 450 miliona dinara u “Metals banci” čiji je direktor Ananije Pavićević svesno odobrio ovoliko zaduženje. Zrenjaninskom Autobanatu (Jerković je vlasnik 50,04% akcija), gde je uz naoružano obezbeđenje preoteo vlast, kidnapovao i držao zarobljenog tadašnjeg direktora, odmah je stavio svu imovinu pod hipoteku “Metals banci”, kod koje je nastavio zaduživanje bez ograničenja (jedna odluka navodne Skupštine glasi “Daje se ovlašćenje Upravnom odboru i Generalnom direktoru AD Autobanat iz Zrenjanina za podnošenje zahteva i zaključivanje Ugovora za neograničeno finansiranje i davanje jemstva…. odnosno davanje jemstva pravnim i fizičkim licima…”). Preduzeće za prevoz putnika 7. juli iz Šapca, Jerković je kupio po početnoj ceni od 561.700 evra (jedan nov autobus košta oko 350.000 evra) pošto mu je prethodno, u saradnji sa lokalnim moćnicima i upravom preduzeća nelegalno i nerealno stvorio ogromna potraživanja, tako da niko nije bio zainteresovan da sa njim ulazi u partnerstvo. Slično je bilo i u “Sremekspresu” iz Sremske Mitrovice koje je takođe kupio kao jedini ponuđač i po početnoj ceni. “Kraljem oranica” voli sebe da naziva od skandalozne privatizacije Poljoprivrednog preduzeća “Erdevik” (vinogradi i vinarija) u avgustu 2003. godine. Istog dana kada je hrvatski preduzetnik Marinko Zadro kupio 44% državnih akcija, Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici ozakonio je Jerkovićev dugogodišnji zakup. S naoružanim obezbeđenjem zauzeo je upravnu zgradu firme, a od linča radnika spasila ga je policija. Na kraju je uz pomoć moćnika uspeo da otme ovo preduzeće. Nakon toga je kupovinom tri poljoprivredna preduzeća, “Bačke” u Sivcu, senćanske “Poljoprivrede” i “Mladog borca” iz Sonte, postao vlasnik oko 8.000 hektara vojvođanskih oranica, četvrti po veličini poseda u vlasništvu . Izdvaja se kupovina poljoprivrednog imanja Bačka u Sivcu kod Sombora, kada je u nadmetanju s predstavnikom porodične imperije Matijević podigao cenu s početnih 256,2 miliona dinara na 1,15 milijardi ili 14,4 miliona evra. Suparnici su tada primetili da njive idu u ruke onome ko nema veze s poljoprivredom, dok je Jerković komentarisao da će kada Srbija uđe u EU hektar vredeti dvadeset hiljada evra. Bolji poznavaoci kretanja novca tvrde da on samo izvršava kupovine za albanske tajkune iz Crne Gore, koji su uspeli da preko nekoliko različitih kriminalnih grupa pokupuju veliki broj preduzeća po Beogradu i Vojvodini i posebno velike površine obradive zemlje. Drugi u grupi je Milanko Grbić „zaštitnik radničkih interesa” i predsednik pokrajinskog i gradskog sindikata saobraćaja koji se kod svake otimačine ili upada u novoosvojeno preduzeće pojavljuje da bi ovoj otimačini dao kakav takav legitimitet. Treći u plejadi je Ananije Pavićević koji je kao direktor Metals banke obezbedio, samo u poslednjih 18 meseci, oko 30 miliona evra kredita sa kojima je Jerković kupovao izabrana preduzeća. Pavićević je svoj deo posla obavljao profesionalno i na vreme tako da Jerkoviću nikada nije falilo para, pa ni kada je imanje u Sivcu od 3500 hektara platio preko 14 miliona evra. Ko je (ili ko su) četvrti sa čuvenog logoa ne može se pouzdano tvrditi, ali je sigurno da su ili iz najviših političkih krugova ili iz sastava neke službe jer su veoma uspešno pokrivali dosadašnji rad ove grupe, veliki broj krivičnih prijava i suđenja koja su u toku i po nekoliko godina. Sigurno je da je u ovom delu angažovan veći broj lica, počevši od onih koji obezbeđuju da novac stiže u ruke Ananija koji ga dodeljuje Jerkoviću i sličnima za kupovinu svega i svačega, pre svega po Vojvodini, do onih koji preko veza i uticaja obezbeđuju da lokalne vlasti, policija, tužilaštva i sudovi ništa ne čine da poremete ove planove. Deo ovih planova razotkrili su Đorđe Đorđević, bivši obaveštajac RDB i Milorad Mirčić, predsednik odbora za bezbednost Skupštine Srbije, na novosadskim televizijama, apostrofirajući albanski lobi iz Crne Gore i nemačke obaveštajce kao finansijere ovih aktivnosti.
Mile Jerković je po završetku šestog razreda osnovne škole odlučio da više da ide u školu. Vrlo brzo je napredovao pa je osamdesetih uspeo da se zaposli kao pomoćni radnik u Industriji mesa u Bačkoj Topoli, gde je ubrzo, po odluci direktora, unapređen u vozača viljuškara. Sa svojim bratom, vozačem u “Topolatransu” je 1991. godine radio na prevoženju pšenice iz Baranje u Bačku Topolu ali je u tom poslu mnogo žita kaliralo, a oni zaradili velike pare. Zatim je sa Arkanom učestvovao u nabavci nafte i kod njega se poprilično zadužio, tako da je Ražnatovićevo ubistvo za Mileta bilo kao nagrada teška nekoliko miliona maraka. Mile je 2000. godine učestvovao u međunarodnom švercu cigareta i bio uhvaćen. Ali, suđenje na kome je prvooptuženi, nije okončano. 2004. godine napravio je posao sa Direkcijom za robne rezerve, koju je prevario izdavši joj menice bez pokrića u vrednosti od oko 60 miliona dinara. Protiv njega je pokrenut postupak tek 2005. godine ali je zataškan. Ni policiju za privredni kriminal, ni sudstvo, ni tužilaštvo, ni ministarstvo finansija nije zanimalo to što je neko obmanuo državu, a i dalje se slobodno šeta i sklapa sa njom nove poslove. Mile je zapao za oko direktoru Metals banke Ananiju Pavičeviću (G17 plus), koji je sa njim za dvadesetak meseci razvio veliki broj unosnih poslova. Najpre je Miletova ćerka Višnja u martu 2005. godine osnovala preduzeće “Višnja produkt” u Novom Sadu sa osnivačkim kapitalom od 500 evra (od čega je uplaćeno samo pola). U preduzeću u kojem je Vesna direktor nema zaposlenih ali zato ima nekoliko putničkih automobila, jedan džip i jedan kombi, a koristi se preko 70 miliona kratkoročnih kredita u Metals banci. Dok Vesna nije postala punoletna sve poslove je vodio tata Mile. Višnja produkt je uz pomoć kredita od „čika Aneta”, koji su odobravani preko noći i sa minimalnom dokumentacijom i bez provere, uspela da kupi oko 170 000 akcija u “Topolatransu” iz Bačke Topole i oko 53.000 akcija u “Autobanatu” iz Zrenjanina. Jedino što je obavezno kod čika Aneta je „biznis plan” u plavoj koverti koji, kako tvrde najbliži saradnici Jerkovića, za svaki kredit i rebalans kredita vredi 10 000 evra. Pošto je bez problema prošao sa osnivanjem “Višnja produkta” i kupovinom “Topolatransa”, u septembru 2005. godine sa ćerkama Marijom i Danijelom i Danijelinim mužem Urošom Roganovićem osnovao je preduzeće “Dumetiko” sa minimalnim kapitalom od 500 evra (ponovo plaćeno samo pola). Nova firma uzela je pare od “Topolatransa” koje su dobijene od kredita Metals banke i njima, uz strašne pritiske, do maja 2006. godine kupila 170.000 akcija “Autobanata”. U novembru 2005. godine Mile je preko “Topolatransa” osnovao preduzeće DUTP “Vojvodina” za preko 30 miliona dinara, ponovo od kredita Metals banke. Pošto je za direktora postavio Danijelu Grković odmah je potpisana založna izjava i ugovor o kratkoročnom kreditu od 45 miliona dinara. Ne treba pominjati kojom brzinom i u kojoj banci. Čim je novac pristigao preusmeren je na račune “Višnja produkta” i “Dumetika”, a potom na više drugih računa. Od para „izgubljenih” u tim prebacivanjima Mile je kupio kuću na Tatarskom brdu u Novom Sadu za 250 000 evra, što je pokrio fiktivnim plaćanjem neke robe. Samo ovim akrobacijama Mile je opteretio “Topolatrans” sa 75 miliona dinara.
Krajem aprila i početkom maja 2006. godine uz ogromnu pomoć Metals banke i uz nezakonito poslovanje na berzi, gde je trgovao akcijama između svojih preduzeća, i uz pritiske i pretnje akcionarima da već prodate akcije ponovo prodaju njemu, Mile je uspeo da osvoji 50,04% vlasništva nad “Autobanatom”. Pošto je pritisak kredita u svim preduzećima postao pretežak, nije mogao da čeka legalno preuzimanje poslova u “Autobanatu” pa je krajem maja sa naoružanim licima nasilno upao i preduzeće, oteo dokumenta i pečate, kidnapovao i držao zarobljenog direktora preduzeća, a Upravni odbor skupio na silu i naterao da donese odluke po kojima on sam preuzima celu firmu. Na ovakvo njegovo postupanje nisu reagovali ni MUP ni sud u Zrenjaninu. Za to se, po rečima Jerkovića, pobrinuo Željko Malušić, koji je u školi imao nadimak „Slinavi”, ali ga je, pošto je postao biznismen, zamenio sa „Kamel”. On se potrudio da policija ne interveniše ni prilikom evidentnog izvršenja teških krivičnih dela, a da sud ili odbije sve zahteve za zaštitom zakonitosti i imovine ili da te zahteve skloni u stranu i odloži njihovo rešavanje. Mile je odmah sve račune “Autobanata” prebacio u Metals banku i bez potrebne dvotrećinske većine stavio hipoteku na imovinu preduzeća kako bi mogao da nastavi sa dizanjem kredita i daljim zaduživanjem preduzeća. Izgleda da su i Mile i Ananije nezadrživi i počeli su da kupuju i najrazličitija preduzeća, i to po istom scenariju. Već postojeća preduzeća daju fiktivne garancije, odobrava se kredit i na aukciji kupuje novo preduzeće, koje se odmah stavlja pod hipoteku Metals banci. Koliko su se zaigrali pokazuje primer “Topolatrans” koji trenutno duguje oko 230 miliona dinara na ime kratkoročnih kredita i Metals banci plaća preko 3,5 miliona dinara mesečne kamate. Pored toga, Metals banka je odobrila i lizing nabavku devet autobusa, pa “Topolatrans” duguje oko 450 miliona dinara dok je ukupan kapital preduzeća oko 50 miliona dinara. Ostaje nejasno ko, u stvari, podržava Ananija i Mileta i omogućava im da razvijaju sumnjive poslove koji se mere milijardama dinara i da nastavlja kupovinu novih preduzeća. (primer je “Poljostroj” iz Odžaka koji je kupljen za trećinu realne cene, zašta se potrudio Goran Obradović iz Agencije za privatizaciju)
109. Ištvan Pastor, predsednik SVM
110. Dragan Marković Palma, predsednik opštine Jagodina
DRAGAN MARKOVIĆ zv. Palma je u JNA bio Titov gardista, posle brojnih provera i komplikovane procedure. “U gardu nije mogao svako da uđe! Pre nego što su me poslali u Pulu proverali su mi sve, ko mo je bio deda, pradeda, čukundeda, da li sam osuđivan, sklon samoubistvu... Tu su sve bili zreli mladići od 25 do 26 godina, a ja sam sa 19 bio najmlađi. Za mene je bila čast služiti u Titovoj gardi” - s ponosom priča Palma. Marković je jedan deo vojnog roka odslužio na ostrvu Vanga, na kojem je Josip Broz imao rezidenciju.
Zahvaljujući brojnim neregularnostima oko lokalnih izbora 1996. godine, SSJ je dobila jednog odbornika u toj opštini u centralnoj Srbiji. A, onda na scenu stupa Arkan sa svojim vaninstitucionalnim metodama i za po 10.000 maraka ili otmicu kao iz holivudskih filmova, uspeva da dovede u SSJ još šest odbornika iz SPO, jednog iz DS i jednog iz SRS, formira većinu sa koalicijom SPS-JUL i preuzima opštinsku vlast. Uticajnoj regionalnoj TV stanici “Palma plus”, koja se vidi u celoj centralnoj Srbiji, na osnovu sumnjive dozvole za emitovanje koju je izdao neko od Miloćevićevih ministara, u vlasništvu Dragana Markovića Palme, programski se priključuje i TV Jagodina, opštinska kuća nešto slabijeg kvaliteta. Bivši predsednik SRJ, Slobodan Milošević, lično je odredio kriterijume po kojima će se u izbornoj godini prepoznavati “plaćenicki” i “patriotski” mediji. “Veliki broj elektronskih medija i štampe”, kaže Milošević u listu Politika, “pod potpunom je finansijskom i političkom kontrolom nekih zapadnih vlada” i oni imaju zadatak da “podstiču destabilizaciju Jugoslavije”. Ovu “subverzivnu aktivnost protiv države” sprečavali su “patriotski” organi SPS, JUL i SRS, a posebno Goran Matić i Ivan Marković, savezni ministri za informacije i telekomunikacije.
Pod paravanom sporta i zdravog života, u Jagodini se gaji kult nasilja. Lokalni kik-boks klub nosi naziv “Tigrovi”. Zoološki vrt nosi naziv, stran ovom podneblju a blizak podzemlju - “Tigar”. Po crnim oldtajmerima i crnim džipovima reklo bi se da je Jagodina neka vrsta Arkanovog muzeja. Dragan Marković Palma je političku i poslovnu karijeru napravio kao član SSJ. Nije čudo što će, iz zahvalnosti, doživotno, dobrovoljno, ostati dužnik čoveku koji ga je stvorio. Na čelu opštine Palma se pokazao kao sposoban, izvodeći radove, pa naknadno naplaćujući od opštine. Čudno je samo da to nikome ne ukazuje na pranje para.
111. Mirko Cvetković, ministar finansija
112. Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka
113. Aleksandar Pravdić, direktor „Galenike“ iz Beograda
114. Slobodan Petrović, generalni direktor „Knjaza Miloša“
115. Nebojša Čović, direktor FMP i vlasnik košarkaškog kluba
116. Saša Vlaisavljević, direktor „Jat ervejz“
117. Išak Šeps, regionalni direktor „Karlzberg“
118. Vladika Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski
119. Rase Starčanin, „kralj teksasa“ iz Novog Pazara
120. Kamil Befa, generalni direktor cementare „Lafarž BFC“
Vlada Srbije i ministarstvo za privredu i privatizaciju, koje je vodio kadar firme Deloite toushe (ista ona koja je vršila "procenu" BFC, pa kada je pukla bruka Vlada Srbije ekspresno je osnovala Agenciju za privatizaciju), Aleksandar Vlahović, u jesen 2001. godine prihvata posetu francuskog predsednika Žaka Širaka, koji se hvalio kako je spasio mostove oko Beograda. Širak tada dolazi sa ciljem: Beočinsku fabriku cementa Srbija mora prodati francuskom Lafaržu, inače nema ništa od otpisa dugova Pariskom i Londonskom klubu! Te dugove budžet države Srbije zadnjih godina i dalje otplaćuje Pariskom klubu, a Londonski klub će doći na red 2010. godine. Posle ove posete, Aleksandar Vlahović daje izjavu: "...Ako Beočinsku fabriku cementa ne prodamo francuskom Lafaržu, kako posluje ta kompanija će sama sebe zatvoriti"! Vlahović je prenebregao činjenice: da je infrastruktura BFC u vrlo dobrom stanju, da je prethodnih godina urađeno par kapitalnih remontnih zahvata (jedan je bio vrednosti deset miliona DM), da su kupljeni brojni kamioni za transport, pogoni za proizvodnju, transport, održavanje i činjenicu da je ovaj gigant imao najkvalitetnije radnike, da je linija za proizvodnju cementa, sagrađena u drugoj polovini '70-tih, koštala je oko 300 miliona DEM, što je kredit koji je tokom osamdesetih godina u potpunosti isplaćen sredstvima BFC, i najvažnije da je fabrika skoro godinu dana bila u prilici da tržišno posluje, dakle da sama formira cenu cementa (koju je pre određivala država, a često i dileri cementom – mafija)i da bi u takvim uslovima dug BFC bio bi anuliran za manje od godinu dana, a planovi za proširenje kapaciteta i otvaranje pogona za proizvodnju betonske galanterije otvorili bi par hiljada novih radnih mesta. Naravno da je ministar imao vrlo dobru informaciju ali se silno žurio da ovaj "posao" privede kraju. Ugovor 5 interesnih strana potpisan je između 4 (nije ga potpisala ondašnja lokalna samouprava u Beočinu), ali original tog Ugovora nikada nije prikazan javnosti, a čak ga ni potpisnici nisu videli, već su stavili "blanko" potpise. 70% BFC-a prodato je za nekih 51,9 miliona USD, 1997. godine postojale su mnogo bolje ponude, pa i od bezmalo 270 miliona DEM (138,1 miliona evra), za 51% BFC-a. Fabrika cementa u Popovcu prodata je za 52 miliona dolara a, po kapacitetu i stanju ove dve cementare, BFC je bila "teža" za oko trećinu, a za nju je plaćeno - manje. Da li je za beočinsku cementaru bilo "provizionara"? Ako se uporedi kako su prošli radnici Apatinske pivare ili Knjaza Miloša, biće mnogo jasnije kako su radnici BFC-a i država Srbija opljačkani. Ministar Vlahović dao je izjavu kako je i BFC mogla da se privatizuje kao i Apatinska pivara, ali je to izjavio tek kad je posao završen (a bio među prvima koji je prijavio "imovinu preko 20 miliona"). U decembru 2001. godine, u Beočin stiže ekipa Lafarža, na čijem se čelu nalazio Džordž Bobvoš, danas direktor mađarskog Trigranita, pošto je prethodno najuren iz Erste banke, u pratnji dva Čeha: Martin Turecki i Ivan Mareš, i londonske dive srpskog porekla Tatjane Mihajlov-Pilbim. Moglo se zaključiti da se radi o potrčcima centrale Lafarža. 28. marta 2002. godine, Lafarž "ulazi u posed" BFC.
Ostala je klauzula kojom se Lafarž obavezao da tokom 5 godina neće otpuštati tehnološki višak, ali već u aprilu 2002. godine na glavnoj oglasnoj tabli BFC izlazi nova sistematizacija po kojoj na stotine radnika postaju tehnološki višak. Ako se znalo da Lafarž planira masovno otpuštanje radnika, kako je pobedio na raspisanom tenderu? Ovo je postalo poznato tek nakon potpisivanja ugovora - neko je to krio sve vreme pregovora, a Džordž Bobvoš je ponovljao srpskim medijima kako u BFC nijedno radno mesto neće biti tehnološki višak! U jesen 2002. godine, pod pritiskom i torturom, na stotine očajnih radnika uzima mizernu otpremninu. Svi radnici koji nisu "dobrovoljno" napustili kompaniju i uzeli otpremninu bukvalno su zatvoreni u jednu poveću prostoriju, bez stolica i stolova, i najstrože im je zabranjeno kretanje u krugu cementare. Martin Turecki, iz menadžerske četvorka Lafarža, na jednoj proslavi direktno u diktafon nekog novinara "Politike" izjavio je: “Nama niko ništa ne može. Mi smo vas sve platili i ove iz Vlade i sve ovo mi smo kupili.” Po privatizaciji Beočinske fabrike cementa Nenad Čanak oštro istupa u javnosti pretnjama "bukagijama". Kome je pretio Nenad Čanak? Zašto je pretio "bukagijama"? Zašto je naprasno prestao da preti kada se ekspresno iz garsonjere na "Grbavici" (deo Novog Sada) preselio u elitno novosadsko "Cepter-naselje" u Veterniku gde se kvadratni metar stambenog prostora koštao i preko 2000 evra?
Pod obrazloženjem da ne posluje pozitivno Lafarž je, tokom 2002. godine, ukinuo pojedina dotiranja lokalnoj samoupravi u Beočinu i isplatu dividende malim akcionarima. Ovde je u pitanju očita laž, jer Lafarž je platio ugovorenu cenu umanjenu za 19,6 miliona USD deficita BFC, što znači da su krenuli od nule, a pozivali su se na taj dug. Lafarž se, s druge strane, hvalio da je ostvarena rekordna proizvodnja od 1,3 miliona tona cementa u 2002. godini, što je, takođe, laž jer je rekordna proizvodnja cementa bila 1,6 miliona tona ostvarena još 1984. godine. Tu takozvanu "rekordnu proizvodnju" BFC je, bez Lafarža, ostvarivala svake godine, osim za vreme bombardovanja i sankcija. Istina je bila na drugoj strani. Lafarž postiže rekordnu maloprodajnu cenu od 64 evra za tonu cementa pa u tom momentu Srbija ima najskuplji cement u Evropi. Cenu prirodnog gasa strana kompanija Lafarž plaćala je jeftinije nego građani Srbije za domaćinstva.
Svaki radnik koji je napustio BFC "dobrovoljno" i pokušao da uspostavi bilo kakav vid poslovne saradnje preko svog "malog i srednjeg preduzeća" sa Lafaržom je odbijen. Na stotine radnika sa prebivalištem van beočinske opštine radi u remontima BFC, ali ta mogućnost nije omogućena nijednom građaninu beočinske opštine, bez obzira što su neki decenijama uspešno radili te iste poslove. Čak su i stručnjaci Lafarža priznali da su pogoni za proizvodnju u odličnom stanju - i izvrsno održavani! Politika rukovodstva Lafarža bila je jasna: nema posla za radnike sa teritorije beočinske opštine. Što manje građana Beočina u fabrici, manja je opasnosti od organizovanih protesta građana.
Menadžeri Lafarža nisu osporili tvrdnju da pogoni za proizvodnju klinkera i cementa zagađuju čovekovu okolinu u Beočinu i šire. To je to krivično delo. Zakon kaže i da je otpad zabranjeno koristiti kao gorivo, a Bojan Pajtić nedavno je u Parizu potpisao Ugovor sa Lafaržom o spaljivanju otpadnih guma, i ko zna kakvog sve otpada jer u leto 2003. godine već je izvršeno tajno probno spaljivanje medicinskog otpada u BFC. Podaci Doma zdravlja u Beočinu i Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici pokazuju enormno povećanje pacijenata sa problemima disajnih organa od dolaska Lafarža. Menadžeri Lafarža tvrde da im novi filteri radi besprekorno, ali je u septembru 2003. godine opštinu Beočina prekrio sloj prašine. Mnogi tehnolozi bi mogli da objasne i zašto je velikom Lafaržu nedavno pao dimnjak, i kakav je uticaj sumporne kiseline, koja nastaje hemijskom reakcijom sumpor-trioksida (od sagorevanja "goriva" - otpada, tipa petrol-koks sa vodom...), i to zatrpavanje prašinom 2003. godine vezano za havariju na elektro-filteru pripreme kada su im gotovo sve elektrode unutra - popadale. To je samo jedna u nizu havarija koje su se dogodile od dolaska Lafarža u Beočin. U ovom periodu je bilo više teško povređenih radnika, a jedan radnik je i poginuo na jednom od kopova.
Vlada Srbije je u 2008. godini prodala svojih 15% akcija Beočinske fabrike cementa - francuskom Lafaržu, van berze. Tako je Lafarž, suprotno Zakonu o hartijama od vrednosti, došao u poziciju da nasilno otkupi i preostale akcije malih akcionara i postane 100%-tni vlasnik najveće cementare na Balkanu. Osim što je oštetio državu Srbiju, neko je naneo štetu i malim akcionarima, građanima Srbije, koji su ostali bez lične imovine. Mali akcionari morali su još da plate i sve troškove brokerskim kućama. Pitanje po kojoj je ceni Vlada Srbije prodala svojih 15% akcija i koliko se ona razlikuje od one koja je plaćena malim akcionarima, na žalost, samo je jedno od otvorenih.
121. Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU
122. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup
123. Hamdija Jusufspahić, beogradski muftija
124. Berner Kisler, predsednik Upravnog odbora „Sunoko“
125. Miroslav Bogićević, predsednik koncerna „Farmakom MB“
126. Mirko Petrović, direktor „Dunav osiguranja“
127. Miroljub Jeftić, načelnik VMA
128. Petar Matijević, vlasnik mesare „Matijević“ i veliki zemljoposednik
129. Milica Delević, ekspert za EU
130. Veran Matić, prvi čovek Radio i TV B92
131. Maja Kovačević-Tomić, portparol Specijalnog suda
132. Božina Radević, stručnjak za transplantaciju jetre
133. Aleksandar Aleksejev, ambasador Rusije u Srbiji
134. Gustavo Navaro, direktor „Holcim“ u Srbiji
135. Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra Srbije
BORIS STAJKOVAC, predsednik UO u ostavci dečje klinike u Tiršovoj i direktor nevladine organizacije „Centar za brigu o deci“ je veoma bogat. Javnost je to prvi put saznala kad su objavljene porodične fotografije snimljene u njegovoj, jednoj od najekskluzivnijih, dedinjskoj kući od oko 400 kvadrata, sa ogromnim dvorištem i bazenom. Stajkovac se tada pravdao da je ovoliku imovinu stekao poštenim radom i naglašavao da radi od 16. godine: “Iako sam završio medicinu, većinu svog života bavio sam se uređenjem enterijera za kafiće i klubove, što je vrlo profitabilan posao. „Kalemegdanska terasa“, „O sinema“, „Rio Bravo“, „Leksington“ i još mnogi drugi u Beogradu, restoran „Mediteraneo“, „Plava frajla“ i „Opera“ u Novom Sadu, „Đardino“ i „Kuba libre“ u Podgorici, irski pabovi u Beogradu, Nišu, Jagodini, na Zlatiboru, samo su neki od lokala koje sam osmislio”. Izdavačku kuću „Media maks magazins“ Stajkovac je osnovao marta 2008. godine na svojoj kućnoj adresi u Tolstojevoj ulici 11. Izdaje časopise Best šop, Jahting end sejling vorld, Best hom, Glam šoping i Men.
U Pokret snaga Srbije, Bogoljuba Karića, učlanio se u decembru 2004, kada je izgledao perspektivan, nakon osam godina u Demokratskoj stranci, i napustio ga je tiho.
2005. godine Srbija nije, po 35-godišnjoj tradiciji, dobila svoje šampione u školskom sportu. Prema proceni Saveza za skolski sport i olimpijsko vaspitanje za organizovanje ovih takmicenja, potrebno je oko 5,1 milion dinara, a Ministarstvo prosvete i sporta uplatilo je samo 2 miliona dinara. Boris Stajkovac je bio predsednik Saveza za školski sport i olimpijsko vaspitanje. Sportske asocijacije? Kako to gordo zvuci? Na sednici OK SCG u Beogradu oktobra 2005. godine, razrešen je “velikan sporta”, Boris Stajkovac, koji je “po Zakonu o radu”, morao da uzme otpremnine od 8.000 evra.
U stranku Bogoljuba Karića, Stajkovac je prešao iz DS, i ubrzo je postao član Predsedništva PSS. Bivši direktor Dečije klinike, profesor Dušan Šćepanović, objašnjava: “Oduvek sam govorio da je on najobičniji kriminalac! Radi se o lažovu, manipulantu i prevarantu koji je postao predsednik UO u drugoj polovini 2001. i to je maltene ostao do danas, iako mu nikada nije produžen mandat. Čovek je sve vreme u protivzakonitom statusu. Tužio sam ga, ali su tužbe protiv njega završavale po fiokama, jer ga se pravosuđe plašilo pošto je uvek bio u nekoj stranci, a jedno vreme je figurirao i kao kandidat za ministra zdravlja. Sećam se da je na posao dolazio uvek drugim automobilima, „audijem TT“, „džipom“ ili motorima, a poznato je i da ima ogromnu vilu s bazenom na Dedinju”.
U zajedničkoj akciji MUP Srbije i Poreske uprave, Stajkovac je uhapšen zbog osnovane sumnje da je u svojstvu vlasnika preduzeća „Media maks d.o.o.“, samo u periodu od 1. januara 2006. do 31. decembra 2008. oštetio budžet Srbije utajivši porez u iznosu od 12 miliona dinara. Njemu su pomagali Miša Stojanović, odgovorno lice preduzeća „Protekta“, Predrag Jevtović, vlasnik agencije „Jevtović“, Velimir Pantović, vlasnik agencije „Vesko“, Enisa Kučević, vlasnica agencije „Ena“, Darko Belišić, vlasnik agencije „Darko“, Olivera Radonjić, vlasnica agencije „Lazana“, Asmir Kučević, vlasnik agencije „A-Board“ i Hedija Kučević, vlasnica agencije „Hedi“. Svi oni fiktivno su fakturisali nepostojeće usluga.
136. Milanko Šarančić, direktor „Železnica Srbije“
137. Kori Udovički, direktorka UNDP za Evropu
138. Atila Mihok, direktor „Blic Pressa“
139. Jano Kuraji, direktor „Petrohemije Pančevo“
140. Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije
141. Obrad Sikimić, predsednik „Dajners kluba“ u Srbiji
142. Aleksandar Popović, ministar energetike
143. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede
23.11.2007 . predsednik LDP, Čedomir Jovanović podneo je krivičnu prijavu protiv zločinačkog udruženja, koje, po prijavi čine:
1. Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga iz Beograda
2. Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije
3. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade
4. Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova u Vladi
5. Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga u Vladi
6. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi
7. Mlađan Dinkić, ministar ekonomije u Vladi
8. Manojlo Vukotić, direktor i odgovorni urednik Večernjih novosti
9. Aleksandar Tijanić, direktor javnog servisa RTS
10. Đuro Bilbija, glavni i odgovorni urednik lista Kurir
11. Đoko Kesić, glavni i odgovorni urednik lista Press
12. Antonije Kovačević, glavni i odgovorni urednik lista Gazeta,
13. Željko Cvijanović, glavni i odgovorni urednik lista Sutra i nedeljnika Standard
zato što su “u periodu od početka 2004. godine... Miroslav Mišković i... Vojislav Koštunica organizovali zločinačko udruženje, a ostali prijavljeni učestvovali kao pripadnici u vršenju krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, i to Zloupoteba monopolističkog položaja iz člana 232. KZ, Zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, Zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, Poreska utaja iz člana 229. KZ i Pranje novca iz člana 231. KZ, čime su prvo i drugo prijavljeni Miroslav Mišković i Vojislav Koštunica izvršili krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. a ostali prijavljeni krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika.
U obrazloženju se navodi:
“... Kroz dugogodišnji odnos vlasnika kompanije Delta Miroslava Miškovića sa predstavnicima vlasti u doba Miloševićevog režima kao i kroz identičan odnos sa obe Koštuničine vlade, Delta je postala „vlasnik Srbije". Takav položaj Delti su omogućili predstavnici Vlade omogućavanjem nelegalnog poslovanja, zaštitom od krivičnog gonjenja za najteža krivična dela iz oblasti privrednog kriminala, pritiscima na državne organe koji nisu pod direktnom kontrolom Vlade, a koji imaju kontrolnu funkciju u društvu, poput Saveta za borbu protiv korupcije i Komisije za zaštitu konkurencije, kao i kroz pritiske na medije koji izveštavaju o ovakvim odnosima Vlade i Delte.
Miroslav Mišković šalje svoje emisare u ambasadu SAD u Beogradu, gde za skidanje svog imena sa crne liste nudi „kooperativan pristup Srbije u rešavanju kosovskog problema", a predsednika Republike Srbije i Vladu predstavlja kao svoje službenike garantujući za njihovu kooperativnost...
...Miroslav Mišković je u policijskoj akciji Mreža iz 2002. godine označen kao jedan od organizatora šverca cigaretama tokom devedesetih godina, a odakle potiče i značajan deo njegovog bogatstva. Zašto to pitanje nikada nije procesuirano? Zato što Miroslava Miškovića štiti ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, koji je pripadnik istog zločinačkog udruženja. Dokaz za učešće ministra Jočića u zločinačkom udruženju pored ostalog je i izveštaj Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, UKP - II odeljenje, broj Po-392/01 od 08.06.2001. godine u kome je jasno navedeno da je dokazano da je Delta banka čiji je vlasnik Miroslav Mišković bila vlasnik 50% kompanije Interspid u vremenu u kome se bavila oraganizovanim švercom cigareta...
Advokat Draganić, koji je istovremeno šef pravnog tima Demokratske stranke i Delta holdinga, pretio je javno nezavisnim institucijama, što nedvosmisleno ukazuje na vezu između Demokratske stranke i Delta holdinga. Zašto država ne štiti predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije? Zato što su pripadnici zločinačkog udruženja Božidar Đelić, Predrag Bubalo i Slobodan Milosavljević dobili od organizatora udruženja nalog da štite interese udruženja tako što će ukinuti Savet.
Slobodan Milosavljević je kao predsednik Privredne komore Srbije uz pomoć preduzeća Konzit čiji je suvlasnik njegova supruga Katarina Andrić Milosavljević uradio naručeno istraživanje od strane kompanije Delta po kome ta kompanija ima samo 11 posto tržišta a ne preko 50% kako je to utvrdila Komisija za zaštitu konkurencije. Zatim je kompanija Delta to istraživanje koristila u sudskim postupcima kako bi osporila navode Komisije a u javnosti stvorila lažnu sliku kako ta kompanija nema monopolski položaj.”
Milosavljević je 5. oktobar 2000. godine dočekao kao sveži član DHSS, Vladana Batića, i bio je učesnik naoružanog preuzimanja Privredne komore Srbije. Njegove veze sa lobijem trgovaca brašnom (posebno sa firmom “Arex”), koje je bilo monopolska roba, javno su poznate. U Demokratsku stranku učlanio se tek nakon atentata na Zorana Đinđića (kao uostalom i svi “nestranački” ministri Vlahović, Pitić, Lečić i Đelić), kada je započet unutarstranački udar na sve pristalice Đinđićeve vizije. Poznata je njegova izjava da kao ministar poljoprivrede “ne mora da se razume” u poljoprivredu, već je njegov posao da ima kvalifikovane saradnike. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, ima pasoš Norveške i Ujedinjenih Arapskih Emirata!
145. Srđan Janjićijević, direktor „Politika - novine i magazini“, zet matije Bećkopvića
146. Goran Pitić, predsednik UO „Sosijete ženeral banke“
147. Vladimir Veličković, slikar, član Francuske akademije nauka
148. Harald Hiršhofer, šef misije MMF u Srbiji
149. Tomislav Karadžić, predsednik FK Partizan
150. Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze
151. Manojlo Vukotić, direktor i urednik „Večernjih novosti“
Kada je 5. oktobra Miloševićev režim urušen, u zgradu “Borbe” ušao je Manojlo Vukotić, zvani Manjo. Nosio je papir sa pečatom Demohrišćanske stranke, da ga DOS postavlja za prvog čoveka svih izdanja “Borbe”. U tom trenutku Manojlo Vukotić imao je 65 godina i preko 45 godina radnog staža. Radio je paralelne poslove. Bio je novinar i doušnik tajne policije, koja ga je slala na specijalne zadatke, te za dopisnika “Borbe” iz Rima, pa onda za glavnog urednika “Blica” i Glasa javnosti”. Čovek koji se u mladosti odrekao oca četnika i nikada se sa njim nije sreo u životu, počeo je svoje zemljake da postavlja za urednike i direktore, sa platom od nekoliko hiljada maraka. Svu imovinu kompanije koja se nalazila na teritoriji Crne Gore Manojlo Vukotić poklanja samom sebi, osnivajući novo preduzeće, čiji je vlasnik.
Na konto Manojla Vukotića slilo se nekoliko miliona evra. Od kupovine mašine za štampanje “Novosti”, do izdavanja knjiga... Vlasnik “Glasa javnosti” Raja Rodić potvrdio je da ga je tajna služba primorala da Manojla Vukotića postavi na mesto glavnog urednika ovog lista, koji je morao da pokrene nakon što su doušničke aktivnosti Manojla “provaljene” u “Blicu”, u kojem je, takođe, poarčio hiljade evra, stavljajući ih u svoj džep. Manojlo Vukotić ima preko 70 godina života. Aleksandru Nikitoviću, iz Bara, čiji otac je takođe bio pod udarom zakona, koji kao šef kabineta Vojislava Koštunice kao roj skakavaca pljačka Srbiju, Manojlo je tutnuo nekoliko stotina hiljada evra pa može do da nastavi da pustoši kompaniju “Novosti”. Crnogorci u Beogradu, pod zaštitom Vojislava Koštunice, otimaju sve što im pod ruku dođe. Ostareli Manojlo Vukotić javno traži od Srpkinja da ga u kabinetu zadovoljavaju. Trenutno je smenio konkubinu Jelenu Kosanović, uz obrazloženje da mora da “izjebe sve Srpkinje”. Kada je Vlade Divac pokušao da kupi najtiražniji list u zemlji, Vojislav Koštunica je u ime Vlade Srbije naredio da se protiv proslavljenog asa podnese tužba. Ima njegov Aca da odluči kome će ga dati.
152. Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS
153. Tijana Anđelić, direktorka Državne lutrije Srbije
154. Svetko Kovač, načelnik VBA
SVETKO KOVAČ je da je početkom 2006. godine, u jednom momentu, imao čak tri važne funkcije: bio je direktor VBA, zastupnik ministra odbrane za bezbednost i član Nacionalnog saveta za bezbednost Srbije. Posle dolaska Zorana Stankovića, koji je ukinuo funkciju zastupnika i preuzeo VBA u nadležnost svog kabineta, Svetko Kovač je kao general penzionisan 6. oktobra 2005. godine, ali ga je već dan kasnije Savet ministara imenovao za direktora Vojno - bezbednosne agencije. U novembru 2007. godine, Kovačeva ćerka Sanja koja je u maju te godine završila diplomatiju na Fakultetu političkih nauka, podigla je diplomu, i već sutradan je dobila posao savetnika kod predsednika Srbije Borisa Tadića. Ona tamo radi neke administrativne poslove u zgradi Predsedništva, i istovremeno studira na Akademiji za diplomatiju pri Ministarstvu spoljnih poslova. Ovo govori o najtešnjim vezama vojne službe i vrha države.
Prošlo je nekoliko godina od ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, a istraga još uvek stoji u mestu. Ko je imao motiv da ubije Pavla? U vreme tog događaja odnosi između Srbije i Crne Gore su bili na granici ključanja. Pavle Bulatović je bio protivnik politike Mila Đukanovića, i bio je u izuzetnim odnosima sa Miloševićem i Mirom Marković. Vojska je u vreme njegovog ministrovanja bila najneprijateljskije nastrojena prema Vladi u Crnoj Gori, remeteći poslove sa švercom cigareta u Crnoj Gori. Pavle Bulatović jeste bio protivnik režima Mila Đukanovića, ali je bio pošten i častan čovek. U vreme najvećih sukoba Srbije i Crne Gore preduzeće Habit farm trguje sa VMA, koju kontroliše Vojska, odnosno Mira Marković, i isporučuje lekove. U saradnji sa najvećim miljenikom Mire Marković i direktorom carine, Laletom Sekulićem. Baš u to vreme posao Habit farma i Sekulićeve firme "DMB medical" sa VMA iznosio je tadašnjih 200.000.000 DEM. Šta je VMA kupovala za toliko novca? To se upitao i Pavle Bulatović, i pokrenuo je istragu oko trgovine lekovima za VMA! 15 dana nakon toga Pavle Bulatović je ubijen! Izvesni major Saša Anović, Bulatovićev telohranitelj, baš te kobne večeri razboli se i ne dođe na posao. Saša Anović je u to vreme bio na platnom spisku Laleta Sekulića. Istragu oko ubistva Pavla vodio je pukovnik Svetko Kovač, prijatelj Mirjane Marković. Sašu Anovića posle tri meseci Svetko Kovač unapredi! Nije zgoreg napomenuti da je ubica koristio "kalašnjikov" i pobegao u pravcu kasarne koja se nalazi neposredno iza restorana u kojem je Pavle ubijen. Sutradan je Ojdanić, pre komemoracije, posle sastanka sa Miloševićem, preuzeo dužnost ministra, a Pavković mesto načelnika Generalštaba - istog dana! Mnogo slučajnosti.
DRAGAN KATANIĆ rođen je 14. januara 1956. u Bečnju kod Čačka. Kao komandant RV i PVO, krajem 2008. godine poklonio je letački znak ministru odbrane Šutanovcu, kao gest kojim se zahvaljuje, pre svega u ime roda RV i PVO. Navodno je Ponoš dan ranije tražio od Katanića da ne dodeli počasni znak ministru. Katanić je na dodeli rekao da je 2008. za vazduhoplovstvo i Vojsku Srbije uspešnija od prethodnih sedam godina. Katanić je bio kandidat za načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Avgusta 2007. godine General Katanić izjavio je da je u poslednje vreme (od dolaska Šutanovca) nivo osposobljenosti vazduhoplovstva znatno viši. Kada je ovaj čovek mislio ono što govori?
Valja se prisetiti “uspešnih” godina, pre, po Kataniću, neuspešnih, od 2000, kroz koje je on proveo radeći u ovom rodu. Dezerterstvo generala Tusa je za mnoge u RV i PVO posledica kadrovske politike na nacionalnim ključevima u JNA. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u vojnom vrhu postojale su tri struje. U prvoj su bili admirali Petar Simić i Božidar Grubešić, generali Konrad Kolšek i Svetozar Višnjić. U drugoj su se nalazili admiral Stane Brovet, general Veljko Kadijević i general Čanadi. Treću, najbrojniju grupu predvodili su generali Blagoje Adžić, Bozidar Stevanović, Stevan Mirković, Josip Gregoric i kolega iz savezne policije general Petar Gračanin. Ostale struje, podeljene po nacionalnom i jugoslovenskom opredeljenju, bile su od minornog značaja. Afera Opera ukazala je i na držanje generala Zvonka Jurjevića, komandanta RV i PVO. Borbeni avioni JNA nisu smeli da napadaju ustaske polozaje sve dok na njih ne pripucaju sa zemlje. Ovakvo ponašanje generala Jurjevića neki tumače kao izraz tihe simpatije prema Zagrebu, a drugi, kao izvršenje naređenja i stava SSNO da JNA deluje samo posle napada. General Aleksandar Vasiljević odbijao je odgovornost Uprave bezbednosti UB SSNO za obaveštajnu operaciju Opera, jer kaže da je to bila delatnost Uprave za moralno vaspitanje i informisanost. Time se došlo i do odgovornosti generala Vuka Obradovića, načelnika ove uprave, koji je podneo ostavku. Da bi se zataškala afera i Armija sklonila iz javnosti, Slobodan Milošević naredio je da prestanu obračuni unutar KOS. Pukovnici Svetozar Matić i Svetozar Džigurski iz KOS-a RV i PVO su penzionisani. General Nedeljko Bošković dobio je ponudu da časno ode, opet, u penziju, dok je general Božidar Stevanović to tvrdoglavo odbijao. Njemu je sugerisano da ćuti. Čoveka koji nije umeo da kontroliše svoj jezik, srušili su novinari sa kojima je pio. Dada Vujasinović iz lista Duga je, verovatno po nečijem nalogu, jedina od grupe žurnalista koji su ga posećivali, objavila neautorizovani intervju sa njim u novosadskom listu Svet. Taj razgovor je fotokopiran i razdeljen po zgradi Generalštaba VJ kao primer neposlusnosti. Skidanje afere Opera sa dnevnog vojnog reda, značilo je olakšanje u radu KOS. General Aleksandar Dimitrijević, čovek Aleksandra Vasiljevića, uspeo je ovim presecanjem sukoba između dve struje unutar Vojske Jugoslavije i samog KOS, da spreči razbijanje vojne tajne službe i da je aktivira. KOS VJ, pored SDB Srbije i SDB Crne Gore, posle razbijanja SFRJ, uspeo je da sačuva svoj bezbednosni integritet.
Prvi vazdušni udari avijacije NATO 24. marta 1999. godine general-potpukovnika Spasoja Smiljanića zadesili su u kancelariji u Komandi RV i PVO u Zemunu. “Niko u RV i PVO nije bio iznenađen sa početkom, modelom i načinom izvršenja prvog udara. Obaveštajni organi RV i PVO su mi 19. marta dali informaciju da će bombardovanje početi tokom narednih nekoliko dana” kaže Smiljanić, general-pukovnik u penziji. Planovi za dejstvo RV i PVO po snagama Alijanse u Albaniji i Makedoniji bili su spremni, ali to predsednik SRJ nije odobrio.
DRAGAN HADŽI ANTIĆ danas ima firmu “Treći milenijum”, u kojoj je zajedno sa Sretenom Jocićem, zvanim “Joca Amsterdam”, poznatim po tome da je donosio skupe bunde švalerki generala Nebojše Pavkovića, Lidiji Vukićević. Da li svi oni imaju veze sa gospođom Marković, ili sa službama koje su Struju i uputile na bliskost njenoj ćerki?
26. avgusta 1996. dobro obavešteni Milovan Brkić u broju 157. lista ‘Srpska reč’ piše:
“Po dolasku na čelo Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević je, u ime svoje ideologije, ukinuo sve novine, radio i tv-emisije koje njega i njegovu ženu Mirjanu nisu podržavale. Oni koji su krenuli za Miloševićem i njegovom ženom, odrekli su se moralnih načela i svojih stavova, samo su slušali. Srbija je 9. Marta 1991. godine ustala da zbaci Tiraninove ideologe, Dušana Mitevića i urednike TV-Bastilje. Danas se oni, na javnoj sceni, dele na Njegove i Njene ljude, a Dragan Milanović, Stefan Grubač, Dragan Hadži Antić i Aleksandar Tijanić gori od Mitevića, Minovića…
U svojoj istoriji kuća "Politika" nikada na svom čelu nije imala čoveka kao što je Dragan Hadži Antić. Bio je električar u "Elektrodistribuciji", pa honorarni saradnik beogradske rubrike ovog dnevnog lista. Nosio je burek Vibu, popravljao osvetljenje. Ćutao i slušao. Posle je, kažu, bio stipendista američke Vlade - godinu dana je proveo u Americi. U službenoj biografiji Dragana Antića, zvanog Struja, piše da ga je stipendirala američka Vlada. Elektricar za niski napon, pa u Ameriku! Oni koji ga bolje znaju, tvrde da je godinu dana klošario drumovima SAD. Posle Njujorka, San Diega, Hjustona, odlazi na Svetu Goru, i od svetih otaca dobija ono "hadzi". Uređuje i "Pravoslavlje", mada živi bezbožnickim životom. Škola mu nije išla, ali uši su ga dobro služile. U novinarskoj karijeri nije napisao ni jedan tekst, ne računajući pijačne izveštaje.
Kada je na vlast došao Milošević, od svoje službe Struja dobija zadatak da "bude u blizini predsednikove ćerke Marije". I bi tako. Gradeci imidž kandidata za predsednikovog zeta, Struja, u to vreme sporni novinar "Politike", često se viđa sa Marijom Milošević. Iako između njih ništa nije bilo, Struja predstavlja sebe kao budućeg zeta. Struja je ušao u krevet tamo gde treba, povremeno zamenjujući Zorana Todorovića – Kundaka, i pred njim će se otvoriti sva vrata. Polupismeni čovek počinje da se penje u kući "Politika"; bio je glavni urednik dnevne "Politike", pa Radio TV-Politike, direktor kuće "Politika", a danas je prvi čovek Novinsko-izdavačke i Radio-TV kuće "Politika".
Struja slovi kao Njen čovek, i to je sasvim dovoljno da radi šta hoće. Mesečna plata Dragana Hadži Antića je 15.000 dinara, plus honorari za članstvo u upravnim odborima "Matroza" i sportskih klubova. Njegov vozač prima 4.000 dinara. Ima i svog telohranitelja, iz obezbeđenja Kompanije "Braća Karić", koji prima platu od svega 700 dinara, a nije lako ceo dan čučati ispred Kluba književnika i drugih elitnih kafana, iz kojih Struja ne izbija. Krkanluci Struje i društva u kome su Aleksandar Tijanić i Bogdan Tirnanić redovni gosti, koštaju "Politiku" mesecno oko 65.000 dinara. "Politika" mesečno plaća 1.000 maraka za iznajmljivanje stana, koji Struji i njegovim drugarima služi za "odmor i razonodu". Tu su i izdaci za plaćanje devojkama iz agencije za pružanje usluga, mesecno 5.000 maraka. Čovek koji liči na bure, i koji, od viskija smrdi na kilometar, na čelu je "Politike", sa neogranicenim ovlašćenjima. Na tom je mestu samo što tako želi Mirjana Marković.”
155. Smiljko Kostić, gradonačelnik Niša
156. Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost
Sonja Liht je rođena u Subotici. Kao đak osnovne škole, postala je aktivista Crvenog krsta. Susret sa mladalačkim zabludama Sonja Liht će doživeti u događajima od 1968. koji su joj zauvek promenili odnos prema Titu i Partiji. Kad je čula da je baš u Titovom kabinetu predložena ideja da na pobunjene studente treba pucati bez milosti, danima je plakala. A tako mu je verovala! U kabinetu Ante Markovića, poslednjeg premijera Jugoslavije, videla ga je kao “uplašenog starca” koji vuče Soroša za ruku i objašnjava da su čak i Slovenci obične barabe, a ne ljubitelji reformi. Upravo taj berzanski mešetar, milijarder, i tajanstveni filantrop Soroš, postaviće Sonju Liht za šeficu svoje organizacije. Blizu milijardu evra došlo je u Srbiju preko fondacije ovog promotera globalizma. Sonja Liht je postala donatorski Dalaj Lama i tumač svih poslanica o ljudskim pravima. Njena pojava na prijemima smatrana je značajnim društvenim događajem. Zavladala je jedna postkomunistička dekadencija. Počeli su uzajamno da se olajavaju kod Soroša, pa je ovaj doneo odluku da se zahvali Sonji Liht, a beogradskom “Fondu za otvoreno društvo” kupio je kablovsku mrežu SBB, da se izdržavaju.
Drugarica Liht postala je u međuvremenu fenomen “političke izuzetnosti”. Niko nema pojma o čemu je reč. Iz neobjašnjivih razloga ova žena ovenčana je silnim nagradama: Nagrade za mir Švedskog socijalnog foruma, Nagrade za mir Evropskog rektorskog kluba, Nagrade za ljudska prava Međunarodne lige za ljudska prava, kao i Nagrade za toleranciju Ministarstva za ljudska i manjinska prava SCG za 2005. godinu, za doprinos...čemu god. Konačno, drugarica Liht je dobila i najviše odličje Francuske, orden Legije časti, čime je postala vitez, kao “posebno priznanje njenom istrajnom angažovanju u odbrani demokratskih i evropskih vrednosti”.
Sonja Licht (kako piše na zvaničnom sajtu) je diplomirala sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirala socio-kulturnu antropologiju. Kao istraživačica, dugo godina je radila u Institutu za međunarodnu politiku i privredu i Institutu za evropske studije. Autorka je brojnih tekstova u domaćim i međunarodnim časopisima, zbornicima i drugim publikacijama. Sredinom osamdesetih učestvuje u osnivanju više lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, među kojima nekoliko ženskih. Od 1991. do 1995. bila je kopredsednica Helsinške skupštine građana, koalicije različitih građanskih organizacija i pokreta iz evropskih i severno-američkih zemalja.
Od samog nastanka Fonda za otvoreno društvo (Soros fondacije) 1991. godine, Sonja Liht se nalazila na čelu institucije, kao izvršna direktorka a potom i predsednica Fonda - jednog od najvećih donatora civilnog sektora u Srbiji i Crnoj Gori. U tom periodu bila je članica više upravnih odbora međunarodnih institucija. Fond za otvoreno društvo napušta 2003, kada osniva Fond za političku izuzetnost - deo Mreže škola za političke studije Saveta Evrope.
Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost, ujedno je i član Upravnog odbora East-West Instituta, Saveta Evropske fondacije za kulturu, Savetodavnih odbora Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga i Ženevskog centra za bezbednosne politike i Pododbora Ženskog programa Mreže Soros fondacija, a angažovana je u upravnim odborima Narodne biblioteke Srbije, Centra za profesionalizaciju medija, Grupe 484, Ženskog fonda za rekonstrukciju i Džeferson instituta u Beogradu.
Pavluško Imširović: Milošević je uspeo da umesto jednopartijskog totalitarizma uspostavi višepartijski totalitarizam, i tako održi kontinuitet totalitarizma. To je mudra formulacija oca Radovana Bigovića, jer takozvana demokratska vlast opstaje upravo zahvaljujuci nikad prekinutoj totalitarnoj vladavini aparata tajne policije.
Totalitarni režimi u korenu saseku svaki mogući pokušaj organizovanja u cilju promena?
Da, vlasti su odmah posle 1968. odlučile da ukinu Savez studenata i Savez omladine Jugoslavije, da bi potom osnovale jedinstvenu organizaciju Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Otpor je bio žestok, posebno 1974. kada sam izašao iz zatvora, gde sam dospeo po Titovom naređenju da trockizam ne sme da se “zapati” na ovim prostorima. Sa mnom i Milanom Nikolićem, danas suprugom Sonje Liht, Soroševim stipendistom, zatvorena je i moja pokojna supruga Jelka Kljajić-Imširović. Osudili su nas za osnivanje inicijativne grupe za Revolucionarnu radničku partiju. Istina je da smo je mi osnovali, ali i da oni za to nisu imali nikakvog dokaza osim lažnog priznanja Milana Nikolića da je bio saosnivač, naravno u dogovoru sa Udbom, kako bi “dobili” mene i “grupu”. Od osude za organizacionu pripadnost branio me i direktor Studentskog kulturnog centra Petar Ignjatović, izjavom da literatura koju sam čitao, a preko koje su me povezivali sa IV Internacionalom, pripada biblioteci SKC-a… Svi su bili šokirani kada sam za svedoka predložio Nikolićevu majku koja je u sud došla na štakama. Uplašen mogućnošću da ga rođena majka optuži za laž, povukao je svoje svedočenje. Sudu to nije smetalo da, koristeci se institutom slobodnog sudijskog uverenja, uvaži njegovu prvobitnu izjavu iz istrage i na njoj zasnuje presudu… Odbor za odbranu umetničkih sloboda je prva naša nezavisna organizacija, osnovana oko odbrane Gojka Đoga. Druga je Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, takozvani Dobričin (Ćosićev) odbor. Oba Odbora suprotstavljala su se državnoj represiji. Do osnivanja Jugoslovenskog helsinškog odbora, koji je bio član Helsinške federacije za ljudska prava, dolazi 1986. U Helsinkiju je deset godina ranije osnovan OEBS, i mi smo to prihvatili kao svoj programski dokument jer je SFRJ bila potpisnik Helsinške povelje. Kao pandan, SKJ osniva Odbor za ljudska i građanska prava pri SSRN, prezentujući ga kao NVO. Predsednik tog državnog Odbora bio je Vojin Dimitrijević, a namera mu je bila da nas dezavuiše a on dobije mandat u Helsinkiju. Dimitrijević je tada tvrdio da u Jugoslaviji ima ljudskih prava i sloboda. Helsinška federacija taj Odbor nije priznavala, već naš, jer mi smo pratili sve političke procese u SFRJ, branili Paragu, Šeksa, Gotovca, Demaćija, četvoricu u Ljubljani... Šešelj je s nama 1983. pisao peticiju protiv presude islamskim fundamentalistima, odnosno Aliji Izetbegoviću i grupi. A onda je s nama hapšen 1984. kada je na Otvorenom univerzitetu govorio Milovan Đilas. Osnivanjem Jugoslovenskog helsinškog odbora za ljudska prava, u našu javnost ulazi pojam “nevladina organizacija”. On je prvobitno označavao intelektualnu i političku nezavisnost od totalitarizma. Ali, NVO su 80-ih postale institucije pod kontrolom MMF i Svetske banke, Soroševe fondacije, UN i raznih CIA-ških organizacija. Podređene su svrsi razaranja socijalnih ustanova i nezavisnih organizacija, pre svega sindikata.
Za odbranu politike Vlade Srbije, Veran Matić je angažovao svog druga Velimira Ćurguza Kazimira. Velimir Kazimir počeo je u Marksističkom centru Gradskog komiteta zajedno sa Sonjom Liht.. Uprkos tri decenije u novinarstvu, nije poznat široj javnosti. Njegovi izveštaji se, uglavnom, stavljaju u dosijea. Uzlaznom linijom karijera g. Ćurguza krenula je kad je uhvaćen da kao ovisnik krađe po apotekama. Onda je sve je zaboravljeno. Pred njim su u Politici ćutali. Znali su kuda će to što kažu otići. On je bio prijatelj direktora Dragana Hadži Antića i Dušana Mitevića. Dok je Politika u Miloševićevo vreme čišćena od nepodobnih, Ćurguz nije imao problema iako je bio u upravnom odboru Soroš fonda. Neko je brinuo.
157. Ivan Stanković, direktor agencije „Komjunis“
158. Nebojša Šaponjić, vlasnik firme „Nelt“, jednog od najvećih uvoznika
159. Žan-Fransoa Teral, ambasador Francuske u Srbiji
160. Nikola Marjanović, direktor JP „Srbijavode“
161. Saša Popović, suvlasnik „Grand produkcije“
162. Biljana Srbljanović, najigranija srpska dramska spisateljica
163. Goran Stamenković, čelni čovek producentske kuće „Emoušn“
164. Ljuba Popović, svetski priznati slikar
165. Vasilije Mićić, vlasnik Kompanije „Putevi“ i hotela „Palisad“
166. Nebojša Nedeljković, direktor JP „Skijališta Srbije“
167. Nebojša Šaranović, direktor „Kapa Star Limited“
168. Zoran Obradović, predsednik „Petrobart-Avia“
169. Nenad Čanak, predsednik LSV
170. Dragan Đurić, vlasnik „Zekstre“ i Veterinarskog zavoda
171. Đura Obradović, veliki tranzicioni gazda
172. Aleksandar Nikitović, šef kabineta premijera Koštunice
173. Stavros Joanu, predsednik Izvršnog odbora „Eurobank EFG štedionice“
174. Miroslav Živanov, najveći akcionar „Agroživa“ iz Pančeva
175. Goran Vuković, direktor „Nisala“ iz Niša
176. Mile Dragić, proizvođač i trgovac vojnom opremom
177. Ernst Bode, direktor „Meser tehnogas“ Beograd
178. Jirgen Bakeberg, direktor Fabrike cigareta BAT-DIV
179. Boško Đukanović, direktor KBC „Dedinje“
180. Srđan Đurić, savetnik premijera Srbije za odnose sa javnošću, direktor TV Avala
181. Goran Bregović, naš najpoznatiji muzičar u svetu
182. Đorđo Antelj, vlasnik građevinske firme i Teniskog kluba „Gemaks“
183. Dušan Dunjić, kupac nekoliko preduzeća
184. Aleksandar Andrejević, generalni direktor Novosadskog sajma
185. Dejan Ilić, direktor ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmske i TV opreme
186. Goran Paskaljević, posle Kusturice, najuspešniji srpski reditelj
187. Vidoje Vujić, vlasnik fabrike „Vujić“ Valjevo
188. Muamer Zukorlić, sandžački muftija i rektor Novopazarskog univerziteta
189. Andrej Jovanović, vlasnik Kompanije „Marbo“
190. Vladan Živadinović, direktor JP „Srbijašume“
191. Bora Stanković, počasni predsednik FIBA
192. Srđan Bogosavljević, direktor „Stratedžik marketinga“
193. Srbobran Branković, direktor „Medijum Galupa“
194. Ljubomir Tadić, pravnik i filozof
195. Rade Šerbedžija, naš najpoznatiji glumac u Holivudu
196. Rene Milošević, direktor „Intermosta“
Rene Milošević rođen je 26. februara 1955. godine u Žabarima kod Velike Plane. Kao četrnaestogodišnji dečak, s roditeljima je otišao u Francusku. Završio je Mašinski fakultet u Lionu. U Francuskoj je počeo u velikoj automobilskoj korporaciji “Reno”, posle koje radi u građevinskom gigantu “VINCI”. U Srbiju se vraća 2003. godine. “VINCI Construction” je multinacionalna kompanija koja ima 150.000 zaposlenih u 85 zemalja i ostvaruje godišnji promet od 28 milijardi evra, osniva u Beogradu preduzeće “Intermost”. Zahvaljujući ostvarenim poslovnim rezultatima u Srbiji, proglašen je za najuspešnijeg menadžera kompanije “VINCI”. “Intermost” a. d. Beograd je specijalizovano preduzeće za izgradnju svih vrsta mostova, hidrotehničkih objekata i objekata niskogradnje i visokogradnje. Izgradnja novog mosta preko Save kod Sremske Rače, ubrzo je bila usporena, a biće i prekinuta ako država ne izmiri ogromna dugovanja prema izvođaču, tvrdi generalni direktor beogradskog „Intermosta“ Rene Milošević. Sredinom 2006. na konferenciji za novinare ministar za finansije Mlađan Dinkić izjavio je da će novac od prodaje Mobi 063 biti uložen u realizaciju Nacionalnog investicionog plana i unapređenje saobraćajne infrastrukture, apostrofirajući već dogovorenu izgradnju mosta preko Save kod Sremske Rače. Rene Milošević je sponzor Ski festa, koji organizuje Skijaški savez Srbije, čiji je predsednik Mlađan Dinkić. ”Inter most” mesecima potražuje od Vojvođanskog investicionog fonda i JP „Putevi Srbije” oko milijardu dinara, što su za nas velike pare. Platili smo PDV avansno tako što smo se zadužili kod banaka uz kamate, dok nam naši dužnici stalno obećavaju isplatu potraživanja, ali ne dobijamo ništa - kaže Milošević. Kako je ovaj čovek uspešan ako nije naplatio potraživanja?
197. Raka Marić, najuticajniji domaći estradni menadžer
198. Den Bejts, direktor TV „Foksa“ u Srbiji
199. Goran Ćirić, direktor JP PTT Srbije
200. Dragana Solomon, direktorka Odeljenja za medije misije OEBS u Srbiji
201. Stevan Nikčević, direktor „Jugoimport SDPR“
STEVAN NIKČEVIĆ, direktor ''Jugoimport SDPR", nije usamljen primer da Crnogorci nemilice haraju Srbijom, i vredi rasvetliti učinak koji je Srbiji naneo nenadoknadivu štetu. Stevan Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Kada je DOS preuzeo vlast, Nikčević se bestidno nudi Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra unutrašnjih poslova prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, Nikčević instalira svoju bandu. I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije. Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument RDB o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke. Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Savezna vlada imenuje ga za pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov pir u Srbiji može da se nastavi. Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Čak se i Momir Gavrilović, na dan kada je bio u poseti kabinetu Vojislava Koštunice prethodno sreo, navodno slučajno, sa Nikčevićem.
Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske. Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
U "Jugoimportu SDPR" Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti. Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko - jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa drugim vojnim silama. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije i vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu kao demokratskog vođu u Srbiji.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu "Jugoimporta SDPR-a" zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande. Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora "Jugoimpoprta SDPR-a". Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. Jočić o mućkama ćuti kao, i prima lepe pare.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, obilazi ambasadore. Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno delovanje bilo je raskrinkano. Ali, 20. septembra 2004. godine Dragan Šutanovac traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Boris odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti. 22. septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora "Jugoimporta SDPR-a". Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje.
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.
U pljačkanje "Jugomiporta SDPR-a" uključen je ministar policije Dragan Jočić. General policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije, a Jočić ćuti.
Jovo Ćuruvija, brat ubijenog urednika i vlasnika "Dnevnog telegrafa" Slavka Čuruvije, u svojim čestim obraćanjima javnosti i svim državnim rukovodiocima Srbije, kao saučesnike u ubistvu svoga brata označava Stevana Nikčevića, bivšeg zamenika načelnika Centra Resora državne bezbednosti Srbije. Uzalud Jovo Ćuruvija moli da se Stevan Nikčevič makar ispita pred istražnim sudijom i objasni po čijem je nalogu naredio višemesečno praćenje njegovog brata, a prekinuo ga nekoliko minuta uoči streljanja.
U istrazi povodom Ćuruvijinog ubistva, koja je aktivirana dolaskom na vlast premijera Đinđića, saslušani su tadašnji rukovodioci Resora državne bezbednosti, svi osim Stevana Nikčevića. Milan Radonjić je početkom aprila 1999. godine, odlukom tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, postavljen za načelnika Centra Resora državne bezbednosti Beograda. I on je u istrazi ispitivan više puta o svojoj ulozi i saznanjima oko praćenja Slavka Ćuruvije. On je na saslušanjima, između ostalog, uvek tvrdio i sledeće: "Iako sam početkom aprila 1999. godine postavljen za načelnika Centra RDB-a Beograda, iako sam poznavao većinu zaposlenih u ovoj organizacionoj jedinici, na sastancima sam im objasnio da sam ja ipak nov na ovom poslu i uputio ih da sve započete poslove završe u kontaktu sa Stevanom Nikčevićem, koji je u toku svih operativnih poslova". Novinar Slavko Čuruvija praćen je intenzivno nekoliko meseci po nalogu koji je potpisao Stevan Nikčević.
202. Ivica Dačić, predsednik SPS
IVICA DAČIĆ rođen je 1. januara 1966. godine u Prizrenu. U ranom detinjstvu se sa porodicom preselio u Žitorađu kod Prokuplja, gde je išao u osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Nišu, a Fakultet političkih nauka u Beogradu 1989. Bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, a prvi ozbiljniji politički angažman imao je u mladim socijalistima Beograda. Na toj funkciji ostaje do do 1992. godine. Član SPS-a je od sredine 1991. godine. Iste godine postaje portparol SPS i član Izvršnog odbora Glavnog odbora ove stranke, da bi postao i urednik u listu SPS "Epoha", koji se ubrzo ugasio. Bio je savezni je poslanik u Veću građana Skupštine SRJ od 1992. godine i predsednik Odbora za javno obaveštavanje Veća građana Savezne skupštine. Predsednik Sportskog saveza Srbije i potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Bio je koministar za informisanje u takozvanoj Prelaznoj Vladi Republike Srbije od oktobra 2000. godine do januara 2001. godine. Predsednik Socijalističke partije Srbije postaje posle smrti Slobodana Miloševića.Na izborima 1992. i 1993. bio je šef Informativno-propagandnog štaba SPS. U najuže rukovodstvo stranke, za člana Izvršnog odbora Glavnog odbora, izabran je na Drugom kongresu 26. oktobra 1992. i ponovo na narednom kongresu SPS 1996. Dva puta je biran za predsednika Gradskog odbora SPS-a Beograda, u februaru 2000. i decembru 2002. Savezni poslanik u Veću građana Skupštine SRJ (SCG) je neprekidno od 1992. Bio je predsednik Odbora za javno informisanje 1996, a od juna 1997. i član Odbora za spoljnopolitičke odnose. Od 2000. je bio član Odbora za bezbednost i spoljnu politiku oba veća Savezne skupštine. Od vanrednih parlamentarnih izbora iz decembra 2003. poslanik je u republičkom parlamentu i predsednik poslaničke grupe SPS. Na Šestom kongresu SPS, održanom 18. januara 2003. godine izabran je za predsednika Glavnog odbora SPS-a. Bio je predsednik košarkaškog kluba Partizan i predsednik Sportskog saveza Srbije. Govori ruski i služi se engleskim jezikom.
„Teško je očekivati od onoga koji vas je bombardovao da odmah prizna svoju krivicu. Međutim, ukidanjem sankcija za međunarodne letove za našu zemlju je jasan pokazatelj da je međunarodna zajednica shvatila da sankcijama ne može uzdrmati ili oboriti narodnu vlast u Jugoslaviji“, izjavio je 11. februara 2000. godine poslednjem radnom danu, koji je proveo kao portparol stranke. „Nije prvi put da albanska skupština na Kosovu i Metohiji proglašava nezavisnost, ali je prvi put da u tome ima otvorenu javnu podršku velikih sila, pre svega SAD. Naravno da ta nezavisnost nikada ne bi ni bila proglašena da nije unapred dogovoren način završetka ovog procesa. Meni je drago da neki državni funkcioneri danas govore sličnim rečnikom kao što je govoreno i u tim godinama kada se branila zemlja. Jasno je bilo i tada, a mislim da je još jasnije, nažalost, i danas, da je u stvari Srbija bombardovana 1999. godine ne zbog tadašnje politike državnog rukovodstva, ne zbog inaćenja svetu, ne zbog nedostatka demokratije i ljudskih prava, ne zbog egzodusa Albanaca, nego zato što su Albanci želeli nezavisnu državu Kosovo“, rekao je posle proglašenja nezavisnosti Kosmeta.
Niko kao vrhuška iz SPS ne zna da se bavi podzemnom diplomatijom i kafanskim kongresima. Takozvani čuvari nacionalnih interesa dobro su izračunali koliko će svoj patriotizam naplatiti, pa je staro društvo na čelu sa Ivicom Dačićem i Zoranom Lilićem krenulo u novo zaluđivanje ovoga naroda i njegovih pustih snova o socijalnoj pravdi.
Uoči napada hrvatske vojske u akciji ''Bljesak" (1. maja) 1995. godine, održan je hitan sastanak u General-štabu Vojske Jugoslavije. Tadašnji načelnik Uprave za moral i informisanje, pukovnik Ljubodrag Stojadinović posvedočio je da je načelnik Obaveštajne uprave general Branko Krga referisao da njegovi obaveštajci upozoravaju da se hrvatska vojska, uz podršku SAD, sprema da protera Srbe iz Slavonije i Kninske krajine. Načelnik General-štaba general Momčilo Perišić pozvao je telefonom predsednika SR Jugoslavije Zorana Lilića, da ga obavesti o dramatičnim događajima koji predstoje. Kada je dobio vezu, i predsedniku Liliću saopštio informacije o pokretima hrvatske vojske, predsednik Lilić mu je hladno odbrusio - "Momo, boli me ..... za Srbe iz Krajine. Nego, pošalji mi po ađutantu hiljadu metaka, idem u lov na patke''. Pukovnik Stojadinović je, sećajući se ovog mučnog događaja, opisao nelagodu u kojoj se našao načelnik general-štaba Momčilo Perišić, kao i svi njegovi saradnici. Zoran Lilić je oduvek bio poznat kao ništarija. Ovih dana, Zoran Lilić ponovo meša karte. U njegovom skrovištu u Rakovici skovan je plan razbijanja Srbije. On je naterao Ivicu Dačića da uđe u koaliciju sa Tadićem i Dinkićem, sa ciljem da Srbija izgubi podršku Rusije i tako ostane bez Kosova, a u dogledno vreme i bez Vojvodine. Mozak ove operacije su bivši predsednik SRJ Zoran Lilić i Mića Jovanović, koji je zajedno sa Lilićem vlasnik "Megatrend" univerziteta. Jovanović je i vlasnik nevladine organizacije "Atlanski savez", koja služi za promovisanje interesa administracije iz Vašingtona.
Zoran Lilić je iz Brze Palanke. Milošević ga je koristio kao krpu, postavljajući ga na mesto predsednika Savezne republike Jugoslavije, bez ikakvih ovlašćenja. Malo ko se danas seća Zorana Lilića. On se razveo od žene Ljubice, oženio mlađom novinarkom, i posvetio se biznisu. Onom podzemnom. Tandem Lilić-Jovanović vuče konce i tretira sadašenjeg predsednika SPS-a isto kao što je Milošević postupao sa Lilićem. Mića Jovanović, vlasnik "Megatrend" univerziteta postavio je za ministra prosvete svog pulena, politikologa Žarka Obradovića, koji je zaposlen kao profesor na njegovom univerzitetu. Tako će Jovanović povratiti izgubljene akreditacije za neke svoje više škole i fakultete, i legalizovaće biznis.
Kakva je uloga Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, u formiranju vlade sa Tadićevom i Dinkićevom partijom? Dačić je, nakon završetka studija, postao portparol SPS-a. Trudio se i da svojim stasom i glasom liči na Miloševića. Po nalogu Slobodana Miloševića, tadašnji šef Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić dobio je zadatak da oženi Ivicu Dačića. Policija je Miloševiću opisala Malog Slobu kao ''ljubitelja muškog tela''. Pronađena je brzo devojka za njega, tek svršena srednjoškolka Sanja. Ivica Dačić je polako ulazio i u veliki biznis. Njegova zemljakinja, iz Žitorađe, gde je i on odrastao, Svetlana Veličković udala se za Željka Ražnatovića Arkana, koji je bio komadant Srpske dobrovoljačke garde, vlasnik fudbalskog kluba "Obilić'' i više stambenih i poslovnih objekata. Ivica je bio blizak Ceci, družio se i sa Arkanom, a bio je prisutan i na njenoj svadbi, a i na Arkanovoj sahrani.
Poseban biznis počeo je sa Draganom Markovićem Palmom, Arkanovim saborcem. Palma je pripadao svetu podzemlja. Ogromne pare Palma i Ivica Dačić zaradili su prodajom uglja koji se vadi u "Resavici". Država ulaže velika sredstva u rad rudnika, kako bi ugalj na tržištu bio jeftin energent. Palma je otkupljivao celu proizvodnju, i uz pomoć Dačića preprodavao je, po trostruko većoj ceni državnim preduzećima, čiji direktori su morali da slušaju Dačićeve naloge. Jagodina, Ćuprija i Paraćin postali su Palmina "zona interesa''. Dačić mu je omogućio da dobije dozvolu za regionalnu televiziju "Palma plus'', i Dragan Marković je počeo da popravlja svoj imidž - od nasilnika i ubojice do političara, narodnog poslanika. Nije slučajno Palma ušao u koaliciju sa Dačićevim SPS-om. Dva ratna druga odlučili su da osiguraju svoj kapital.
Kada je pokrenuta priča da se sruši stadion "Obilića", pod optužbom da se nalazi na groblju, umešao se Ivica Daćić, i svojim vezama je uzeo Cecu u zaštitu. Ceca je lepo platila svom zemljaku za ''zaštitu''. Ivica je posredovao i kada je Ceca prodavala fudbalere, i tako, prema nalazima srpske policije, na inostranim računima ostavila 26 miliona evra. Ivica je Ceci preporučio da na vreme pobegne na Kipar.
Spisak afera u kojima se pominje ime Ivice Dačića je impresivan. U aferi ''kofer'' od hapšenja ga je spasila SMS poruka generalnog sekretara Vlade Srbije Dejana Mihajlova. U toj akciji policije uhapšen je Dačićev kum Vladan Zagrađanin, koji je u to vreme bio i direktor SPS. Dačić nije podneo ostavku na partijsku funkciju. U to vreme Dačić je sarađivao sa Dinkićevim pljačkašima.
Glavna preokupacija Dačića bila je da preuzme ministarstvo unutrašnjih poslova. Za vreme Miloševićeve vlasti pobijeno je mnogo ljudi. Novinar Slavko Ćuruvija, sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak, ministar odbrane Pavle Bulatović, načelnik uprave kriminalističke policije Beograda Milorad Vlahović, načelnik Policijske stanice Savski venac Dragan Simić, zamenik ministra policije Radovan Stojčić Badža... Nijedna ova smrt nije rasvetljena, a sva su bila politički motivisana. Posebno je zanimljiv slučaj ubistva četvoročlane porodice brata prve Arkanove žene Natalije. Njen brat je nađen mrtav u stanu sa ženom i dvoje dece. Tokom akcije ''Sablja'' pokazalo se da je naredbu za ubistvo izdala Svetlana Ražnatović, da bi upozorila Arkanovu prvu ženu Nataliju da se ne petlja u nasledstvo. Sva ova ubistva Ivica Dačić treba da učini trajnim misterijama. Njega posebno zanima ubistvo novinara Milana Pantića, koji je stradao ispred svog stana u Jagodini. Tabloid je svojevremeno objavio imena ubica, i tužen je zbog klevete, ali je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu oslobođen od krivične odgovornosti. Ministar Dragan Jočić sakrio je ovaj predmet, jer je istraga pokazala da je nalog za Pantićevo ''privođenje razumu'' dao Dragan Marković Palma. Pantić je istraživao njegove kriminalne radnje, Palma je našao momke da ga prebiju, ali su oni u tome preterali i Milan Pantić je na licu mesta ostao mrtav.
U Socijalističkoj partiji Srbije mala grupa ljudi, na čelu sa Lilićem i Dačićem, odlučuje u ime stranke, ophrvana potrebom da zatre tragove svojim nedelima i da stečenu imovinu legalizuje. Kako će Ivica Dačić uspeti da sakrije svoje prljave tragove? Novog ministra unutrašnjih poslova naročito brine poruka, koju mu je telefonom saopštio Milorad Ulemek Legija. Upućeni tvrde da ima puno razloga da Ivica strepi za svoj život, jer je sa Legijom bio u mnogim poslovima, dao je mnogo obećanja...
Нема коментара:
Постави коментар